Пише: Млађан Ђорђевић
Тада је покушао да Вучићеву политику представи као некакав прегалачки рад на регионалном помирењу, иако је јасно да је сам Вучић често главни пироман.
у регији, а да на помирењу рада само онда када је то на штету српског народа – када се треба одрећи Срба у Црној Гори и препустити их Милу Ђукановићу, када треба радити на докидању надлежности Републике Српске, и наравно, када треба трговати Србима на Косову и Метохији као на пијаци.
Жалости ме што митрополит своју позицију, једну од најважнијих у Српској православној цркви, јавно користи за политичку одбрану режима који пљачка Србију, који издаје Косово и који заводи мафијашку страховладу у земљи, гушећи институције и слободе на сваком кораку. Тај исти режим покушава под своју шапу да стави и Цркву, и у томе му неке владике свесрдно помажу. Јасно је да оваквим јавним наступима Порфирије истиче своју кандидатуру за патријарха, и то као главни режимски фаворит. Жалосно је што човек његовог образовања, позиције, пастирског и епископског искуства мора то да чини, али очигледно је таква природа офанзиве СНС на СПЦ – а неки су тој офанзиви попустили и прешли на страну режима, јер су им зинуле очи за позицијама и моћи.
Па су због тога спремни да нападну и на своју браћу епископе. Наравно, све се врти око питања Косова и Метохије. Вучић жели патријарха спремног да му помогне у коначној издаји Косова – потписивању правно обавезујућег споразума са Приштином и убеђивању српског народа да је то добро за нас. Блаженопочивши Иринеј није био такав патријарх. Три пута је Сабор СПЦ за време Иринеја подржао чврсте ставове о суверенитету Србије на Косову и Метохији и непристајању на споразуме.
Блаженопочивши митрополит Амфилохије отворено је иступао против Вашингтонског споразума, због чега му је београдски режим поручио да више није добродошао у Србију. Зато ми је, читајући интервју у Куриру, упало у очи то што Порфирије Србе у Хрватској константно назива „националном мањином“, подржавајући тако актуелни хрватски наратив. Србима у Хрватској је одузет статус конститутивног народа, због тога су се и побунили. На бројчани ниво националне мањине нису сведени својом вољом, већ зато што су заклани и протерани: прво у Јасеновцу и другим стратиштима у НДХ, а затим Бљеском и Олујом.
Такво стање митрополит никада не треба да аминује, без обзира на то да ли ради на помирењу два народа. Српско народно вијеће у Хрватској, па чак и српски политичари тамо, такође избегавају термин „национална мањина“ и труде се да користе називе “народ“ или “заједница“. Не видим зашто би митрополит Порфирије био изузетак, осим што оваквим поступањем даје пример да би евентуално као патријарх Порфирије служио томе да се Срби и другде третирају као пацификована и бројчано сведена национална мањина – нпр. на Косову и Метохији. Да нас једнога дана, ако седне на патријаршијски трон, убеди да као народ прихватимо признање Косова и да се одрекнемо суверенитета, народа, имовине, цркава, историје и правде – а да заузврат добијемо то што ће Срби као национална мањина на независном Косову бити заштићени по највишим европским стандардима, бар на папиру.
Вучићу треба патријарх који ће да аминује издају. Исто као што му треба председник САНУ да убеђује Србе да Косово није наше. Исто као што му треба опозиција у скупштини која ће у издаји да саучествује, па зато окупља разне Чанке, Оленике, Стаматовиће, Зеленовиће, Чомићке, Метле, ПОКС-ове, Радуловиће, Мише Вациће и остале лажне опозиционаре.
Овакво мешање режима у црквену хијерархију и интерне црквене послове представља једно од најсрамнијих поглавља дуге историје Српске православне цркве, а невиђено је још од доба комунизма. Зато ме и чуди што неки епископи радо пристају да учествују у таквом унижавању части, достојанства и независности наше цркве.
Ковид-19 је игра његових креатора на све или ништа. Ми смо већ у паклу, ставили су нас у планетарни Голи оток! Више о томе читајте ОВДЕ.
Извор: nova.rs
