Како пише European Western Balkans, постављају се питања шта након седам година, зашто се касни са реформама у најважнијим областима, ко је за то одговоран…
Осврћући се период од почетка преговора до данас, потпредседник Европског покрета у Србији Владимир Међак за EWB каже да је Србија кренула релативно добро, достигла одређени ниво, ушла у период стагнације, а сада се налази у периоду назадовања.
“Није урађено све што је могло да буде урађено. Највећи недостатак је мањак политичке воље, са наше стране, да се уради све оно што је неопходно да се уради, како у политичком, тако и у реформском сегменту. Реформски сегмент нема везе са високом политиком – ни са Косовом, ни са спољном политиком и Русијом, већ са суштинским реформама друштва и начина на који функционише држава”, каже Међак.
Да је недостатак политичке воље разлог за кашњења, сматра и истраживачица Београдског центра за безбедносну политику (БЦБП) и координаторка коалиције “ПрЕУговор” Јелена Пејић Никић.
“Касни се јер нема воље да се реформе заиста спроведу у њиховом правом духу и смислу. Уместо тога штиклирају се ставке и шминка забрињавајућа реалност да изгледа прихватљиво. За то је одговорна власт у Србији која је пре рада да се препире о лошим оценама и напада критичаре него да саслуша и поступи по конструктивној критици. Власт која годинама уназад уназађује стандарде демократије, владавине права, принцип поделе власти, слободу медија и заробљава државу. То што није отворено ниједно ново поглавље у 2020. години није исход каприца ЕУ већ опомена Србији да не може да настави са досадашњом праксом”, каже Пејић Никић.
Како истиче, потребно је радити више и радити искрено, у доброј вољи и са јасним циљем, потребно је ангажовати и саслушати компетентне професионалце, обновити Преговарачки тим.
“Потребно је боље комуницирати европске интеграције, а не збуњивати грађане контрадикторним изјавама и спољнополитичким потезима. Потребно је јасно сагледати све што је до сада било лоше, и на шта се годинама указује, те прионути на решавање проблема уместо на тражење изговора”, каже Пејић Никић.
Програмски директор Центра савремене политике (ЦСП) Никола Буразер оцењује да је разочаравајуће да је Србија након седам година од отварања преговора још увек веома далеко од чланства у ЕУ.
“Не само да је то већ дуже него што су друге државе преговарале пре приступања Унији, већ је и стање у преговорима такво да изгледа извесно да ће процес трајати још најмање толико. Када на то додамо да је Србија кренула на свој пут ка чланству пре 20 година, јасно је због чега су грађани Србије разочарани и због чега је тешко одржати ентузијазам за процес приступања”, каже Буразер.
Ко је одговоран?
Отварање поглавља више није битно у контексту нове методологије, Србији треба појашњење како ће се на њу односити нова методологија, корона, Косово – само су неки од изговора представника власти за застој у преговорима са ЕУ.
Владимир Међак сматра да одговорност за назадовање у процесу приступања лежи искључиво на влади, јер она води читав процес.
“Нема друге одговорности. На влади је да води читав процес, на њој је да даје импулсе, управља процесом и ради оно што треба. Период од 2016-2019. се може означити као идеалан, јер је Влада, која је бар на папиру проевропска, имала комфорну већину у парламенту, слабу опозицију али и слабу антиевропску опозицију, добру економску ситуацију којом се хвалила, као и добру економску ситуацију у ЕУ. Од свих тих ствари зависи читав процес. То је био идеалан период у односу на све остале од 2001. до данас. А у том периоду ми нисмо направили никакав напредак ни у једној области”, каже Међак.
Он напомиње да су изазови Србије на путу ка ЕУ увек били различити, али да Србија за седам година преговарања није прешла ни пола пута.
“Ако погледате 2011. године ЕК је написала у свом мишљењу о захтеву Србије за чланство да Србија може за пет година уз мање или веће напоре да постане пуноправна чланица ЕУ. Прошле године Србија је добила оцену да мора да уложи озбиљне напоре како би ојачала капацитете потребне за чланство. Тако да смо ми у неким параметрима добили горе оцене него кад смо почели преговоре, а за седам година које смо потрошили нисмо прешли ни пола пута”, наглашава потпредседник Европског покрета у Србији.
Никола Буразер такође сматра да одговорност за спор напредак лежи највише на влади, која значајно заостаје са потребним реформама и испуњавањем сопствених акционих планова.
“Када је 2016. ступао на функцију премијера, Александар Вучић је најавио затварање свих преговарачких поглавља до 2019. Уместо тога, Србија је у 2021. годину ушла са свега 18 отворених и два затворена поглавља. Постоје аргументи да је то у великој мери последица мањка воље за проширењем у самој Европској унији, и мада се свакако и на тој страни могу видети озбиљни проблеми, то и даље не ослобађа Владу Србије одговорности за сопствене очигледне неуспехе, због којих се може довести у питање чак и постојање политичке воље за приступањем Европској унији”, каже Буразер.
Из Центра за Европске политике (ЦЕП) оценили су да су за овакав исход одговорне власти у Србији и то због изостанка конкретних резултата у борби против корупције, погоршања ситуације у погледу изборног процеса, притисака на независне медије, организације и појединце.
Из ове организације сматрају да се у Србији неоправдано касни са применом обавеза у кључним областима, па се сматра свако испуњење давно обећаних промена, попут усвајања нове Медијске стратегије или Стратегије реформе правосуђа.
Спори темпо евроинтеграција обесхрабрује грађане
Иако су званична истраживања Министарства за европске интеграције о ставовима грађана о ЕУ увек показивала да је више од половине грађана Србије опредељено за чланство у Европској унији, Јелена Пејић Никић сматра да спори темпо обесхрабује грађане, јер се процесу не назире крај.
“Према истраживању Београдског центра за безбедносну политику на јесен 2020. године, тек 9% сматра да је чланство у ЕУ главни спољнополитички приоритет Србије. У Стратегији националне безбедности из 2019. године лепо пише да је чланство у ЕУ један од виталних националних интереса, али ми то у пракси не видимо. Пре чујемо контрадикторне изјаве званичника, похвале неким другим државама и државницима и спољнополитичко опредељивање по битним питањима супротно ставу ЕУ”, каже Пејић Никић додајући да не изненађује податак да расте број грађана који се противе евроинтеграцијама.
Према њеним речима, велики број грађана Србије који подржавају европску будућност Србије вероватно су већ отишли сами да искусе европске стандарде у некој од чланица ЕУ.
“Грађани не виде суштинске промене, не виде да се ствари померају, слушају годинама исте оцене и изговоре, док је све већи јаз и поларизација у друштву”, каже Пејић Никић.
На питање да ли би 2021. година могла да буде успешнија када су европске интеграције у питању, потпредседник ЕПуС-а Владимир Међак сматра, да ће то бити само наставак покушаја фингирања суштинских реформи.
“То неће бити година европских интеграција, то ће бити наставак покушаја да се Европској унији прикаже како ми спроводимо реформе, избегавајући да их заправо урадимо. Ми имамо најављене парламентарне изборе 2022, крајем ове године ће се већ ући у предизборну кампању, што значи да ова влада сада има орочени рок трајања на девет или десет месеци. У таквим условима, све и да жели нешто да уради, ова влада за то неће имати времена. А поставља се питање и како бисмо за 10 месеци урадили оно што смо пропустили да урадимо за претходне четири године, када су многе ствари могле да буду урађене много једноставније и када смо на основу њих могли да поентирамо у процесу европских интеграција”, закључује Међак.
Трампу прете смрћу. Више о томе читајте ОВДЕ.
Извор: nova.rs
