Пише: др Иван Пајовић
У стара времена вотком (водицом) називани су напици прављени од сакупљаних лековитих биљака натапаних у води. Са називањем жестоког алкохола тим именом започели су страни трговци. Трговци из Ђенове први су у четрнаестом веку донели у Русију алкохол справљен од грожђаног дестилата. Притом су се чудили што је руско становништво сматрало такву страну материју потпуно неупотребљивом, заправо неприхватљивом. Како би своју робу продали у земљи народа који не пије, почели су је представљати у виду лековитих напитака. У то време у Русији се, за разлику од Европе, живело трезвеним животом. Пило се ретко, а ако се и пило, били су то домаћи напици – медовина и квас, са количином алкохола која није прелазила 2–3%. До почетка осамнаестог века алкохол се обичном народу продавао искључиво по крчмама, којих је било искључиво по једна у сваком граду. Пијанство се у народу сматрало срамотним. Постепено, почевши од осамнаестог века, број места где се продавао алкохол се повећавао. До средине деветнаестог века количина попијеног алкохола по глави становника повећала се са мање од литра до четири литра годишње. Алкохол постаје све озбиљнији проблем и све већа опасност за целу земљу.
Нарастајући протести становништва против напијања народа претварају се у праве побуне. Године 1858. у 32 руске губерније јавили су се масовни јавни протести против продаје алкохола, које је пратило насилно рушење и паљење места на којима је пиће продавано. Народ се јавно зарицао да неће попити нити једну чашицу. Захтевано је затварање свих трговина пића. Као одговор, трговци алкохолом почели су да снижавају цене, чак давали бесплатно одређену количину вотке. Међутим, протести су се настављали, па је власт против побуњеника била принуђена да пошаље војску и полицију. Позатварано је око 11.000 људи. Цар Александар Други тада доноси одлуку да се ограничи трговина алкохолом, после чега је потрошња алкохола опала на око 2 литра годишње.
Крајем деветнаестог века научници су прикупили податке о количинама попијеног алкохола по глави становника у десет највећих земаља Европе, укључујући САД и Русију. Резултати истраживања су показали да се Русија налази на претпоследњем месту, оставивши далеко испред себе САД, Француску, Енглеску и друге земље. Алкохол у Русији уопште није пило 95% омладине, 90% жена и 47% мушкараца. Временом је потрошња алкохола поново почела да расте. До 1913. године попела се на 5 литара по глави становника.
У штампи и државној Думи буџет је отворено називан „пијаним”, а власт је оптуживана за смишљено усмеравање народа на пијење алкохола. Пијанство је почело да угрожава здравље нације. У то време поново се покрећу масовни протести са захтевима да се ограничи трговина алкохолом. У целој земљи појављују се удружења трезвењака, чији су чланови били и знаменити људи тога времена, нпр. академик Павлов и академик Бехтерјев, представници научне и стваралачке интелигенције, али и сељаци и радници.
Међутим, антиалкохолном покрету супротстављале су се веома моћне силе. Још 1911. године крупни индустријалац, барон Гинзбург, отворено је изјављивао: „Од продаје вотке и од њене индустријске производње ја добијам више злата него од свих златних рудника које поседујем. Зато се државна продаја алкохола по сваку цену мора одржати и оправдати у очима озлоглашеног јавног мњења”. Произвођачи алкохола тражили су начин да његову употребу оправдају научним образложењима. Издвајали су значајан новац намењен научном доказивању да је алкохол у количини око 250 мл практично нешкодљив.
Упркос томе, по указу цара Николаја Другог из 1914. године, локалне власти су добиле овлашћења да ограничавају и забрањују производњу и продају алкохола. У указу је између осталог писало: „Решио сам да за свагда забраним у Русији државну продају вотке. Септембар 1914. Николај”. После тога просек употребе алкохола пао је скоро до нуле. Укупне друштвене последице биле су просто невероватне. Ево шта је о променама које су се десиле за само годину дана говорио познати руски лекар Веденски:
„У Петрограду су се у августу кривична дела смањила за 20%, у Москви за 47%, у Тули за 75%, а у Костроми чак за 95%. Број злочина као што су убиства и телесне повреде смањио се за 60%. У свим гранама индустрије, како лаке, тако и тешке, уочено је повећање ефикасност рада од 30 до 60%”.
После Октобарске револуције ограничавање пијанства се наставило. Међутим, један од главних идеолога, Лав Троцки, сматрао је да трезан човек неће поћи да распирује светску револуцију, већ ће учвршћивати породицу и подизати децу. Стога је 5. октобра 1925. председник владе Алексеј Риков потписао указ о обнављању производње вина и вотке. Зато је народ све до Другог светског рата вотку називао „риковка”. До 1940. године употреба алкохола поново је порасла до два литра, а у време Другог светског рата пала је испод једног литра. Мит о јуришима пијаних руских војника измишљен је на Западу са циљем да се потцени подвиг који је у рату учињен. У рату је победило здраво покољење, рођено у трезној Русији.
И педесетих година Русија је остала једна од најтрезнијих земаља Европе и света. Совјетски грађанин је у односу на Енглеза пио три пута мање, у односу на Американца седам пута мање, а у односу на Француза чак десет пута мање.
Откуда онда у Русији овакво данашње пијанство?
На место генералног секретара ЦК КПСС 1964. године долази Леонид Брежњев. Са њим долази стари начин попуњавања државне касе, који је он лично опробао у Казахстану: повећавање продаје алкохола. Плански је повећавана производња, градиле су се нове фабрике, тако да је количина алкохола у промету порасла за 700%. У земљи се спроводи пропаганда „умерене употребе алкохола”, такозвани концепт „културног пијења”. Људи су убеђивани да је пити нормално, штавише – добро. Кинематографија пуни филмове сценама пијења, намећући гледаоцима нове моделе понашања. Посебно припремљени предавачи по целој земљи држе предавања на тему како културно употребљавати алкохол, намећући на тај начин лажни, тј. псеудоизбор. Резултат овако подмукло организоване кампање био је пораст употребе алкохола до застрашујућих 11 литара чистог алкохола по глави становника годишње. Приходи државне касе су били колосални. Производња једне флаше вотке коштала је 15 до 20 копејки, а продавана је за 3 рубље и 62 копејке. Почетком осамдесетих година, по тој рачуници, годишњи приход од продаје алкохола био је око 56 милијарди рубаља.
Међутим, на негативне последице као да нико није обраћао пажњу. Нагло је порастао проценат криминала, обољевања и смртности, ефикасност рада је опала. Повећао се број деце одузете од родитеља-алкохоличара. Према оценама економиста, директни и индиректни губици су превазилазили добит од продаје алкохола више од три пута.
Осамдесетих година сваки пети грађанин СССР био је или пијаница, или алкохоличар. Око 65% убистава, 75% крађа и разбојништава и око 40% саобраћајних удеса почињено је у пијаном стању. Уочено је да око 3,5% деце има проблема са физичким и умним развојем, а да чак 13% деце има проблем са менталним развојем. Другим речима, свако шесто дете било је ненормално. Совјетски Савез се претварао у земљу умно заосталих. Тачни подаци стављени су под печат државне тајне.
17. маја 1985. на свим медијима је објављена одлука Централног комитета КПСС о мерама за борбу против пијанства и алкохолизма. Народ је те мере назвао „Суви закон”. За само годину дана потрошња алкохола пала је са 11 на 4 литра по становнику, што се врло брзо одразило на демографске показатеље. Смртност од тровања алкохолом пала је за 56%, смрт од несрећних случајева и насиља за 36%, број самоубистава за 41%. У исто време догодио се велики раст рађања. Од 1986. до 1988. рођено је пола милиона беба више него претходних година, што је био рекорд за последњих 40 година.
Инострани аналитичари су се заинтересовали за нове кораке совјетског руководства. Амерички економисти обавештавају Роналда Регана да је совјетска економија поткопана непрекидном трком у наоружавању и великом зависношћу од цена нафте. Зато САД подговарају Саудијску Арабију да, у замену за достављање савременог оружја, повећа производњу нафте и тиме сроза цену. За пет месеци, до пролећа 1986. године цена нафте са 33 долара пада на само 12 долара за барел. СССР, који је свој буџет заснивао на високим ценама нафте, сусрео се са озбиљним проблемима. У земљи се појављује дефицит роба широке потрошње, златне резерве се топе, а расте незадовољство становништва. Горбачову долазе стари предлози: попунити буџет на рачун напијања сопственог народа.
После успеха страних служби у разарању СССР-а и доласка Јељцина на место председника, испред носа пијаног народа помоћу преварантских приватизационих шема покрадене су главне државне активе. Државне фабрике алкохола такође су прешле у приватне руке. Алкохол новим снажним таласом запљускује малопродајне објекте, али и телевизијске емисије, филмове и серије. Пијење се преварно приказује као традиција и модел живљења.
У 1996. години ниво потрошње алкохола, према (лажљивој) званичној статистици досегао је стравичних 16 литара по становнику. Врло је вероватно да је овај податак чак и гори. Земља се препунила деце без старања, чијим пијаним родитељима није било до бриге о њима. Просечан очекивани животни век мушкарца пао је на 57 година. Статистика говори да је крајем 90-тих било 7 милиона жена без мужева. Из тог разлога природни прираштај је нагло почео да пада. Русија је почела да одумире почетком деведесетих. Од 1993. до 1997. године умирало је милион људи више него што се рађало.
И данас се по руским медијима говори о бесмисленим опасностима као што су поједине вирусне инфекције, а о реалној опасности – алкохолу, од које годинама умиру хиљаде људи на медијима се не говори апсолутно ништа.
Русија је земља великих научника, као што су Ломоносов, Мендељејев, Циолковски… великих писаца, великих сликара, композитора – којима се диви цео свет. Русија је земља великих, чак непобедивих војсковођа и адмирала, као што је Суворов, Кутузов, Ушаков, Нахимов… Русија је земља великих и храбрих људи, а не земља пијаница. Пијанство је бомба подметнута под руски народ на подмукли начин, у шта се захваљујући подацима из овог текста можемо уверити.
— Дневне Новине Правда (@NovinePravda) January 25, 2021
Извор: Правда
