Сећате ли се овог древног председника Сједињених Држава, Џимија Картера? Чини се да је он савременик египатских фараона и да је владао у другој ери. А жив је. Ускоро ће му бити сто година...
Жива је и гомила других бивших председника, сенатора и просто богатих људи.
Џими Картер има 96 година (фото: Јујтуб)
Није изненађујуће што су се два дубока пензионера борила за положај председника САД. Код америчке „елите“ седамдесет и више година - нормално активно животно доба.
Таквима је још двадесет година до смрти. Они уопште ретко умиру. Тамо је Елвис Присли умро јер је био - стваран. А са свим америчким стогодишњацима нешто није у реду.
“Млади барон“ Ротшилд умро је недавно у Швајцарској. Баш тако пишу - “млади“. Имао је само педесет седам. Нечувено. Званични узрок смрти је срчани удар. Само, нико у то не верује.
Обичан свет може да умре од срчаног удара у педесет седам. А Ротшилди не умиру од срчаног удара у педесет седмој години. Уосталом, тај барон је имао пословних конфликата.
Барон Бенџамин Ротшилд био је изузетак, преминуо у 57. години (фото: Јутјуб)
Џон Рокфелер је умро у часној деведесет седмој, а Дејвид Рокфелер са сто две године, са седмом трансплантацијом срца у грудима. Инфаркт? То чак није ни смешно.
Дејвид Рокфелер је преминуо у 102. години (фото: Јутјуб)
Суочени смо са страшним питањем: зашто ти људи не умру?
Људи око нас непрестано умиру. Наши пријатељи, рођаци, познаници... Умиру писци и глумци и ТВ водитељи, сви умиру.
Протекле 2020. године смрт је имала посебно велику жетву.
Према законима статистике, требало би да умиру и председници Америке, олигарси и банкари и други „господари“ планете. Поготово што међу њима има много старијих и врло старих особа. А колико их је умрло?
Неугодно ми је да постављам питање: колико британска краљица Елизабета II стварно има година?
Краљица Елизабета званично има 94 године
Крунисана је још у време Черчила! У време премијерства вештице маргарет Тачер већ је била стара. А где је сада Тачер?
Бароница Тачер умрла је 2013. године - у својој осамдесет и осмој години. А краљица је још увек ту.
Зашто је њен изглед практично непромењен последњих двадесет или тридесет година?
То уопште није смешно. Нека Бог подари британској краљици и свима нама дуг живот, али ово је чудно.
На Балкану је 270. године беснела куга. Римски император Клаудије II Готски, који је био тамо са војском, разболео се и умро.
Европски краљеви и руски принчеви умирали су од куге.
Пред поморима, пред болестима и смрћу – сви су донедавно били једнаки. Сада изгледа више није тако.
Пандемија ковид-19 бесни већ другу годину. Многима је донела смрт. Отишли су познати људи, утицајни и богати људи.
Само не најутицајнији. Не најбогатији.
Утисак је да постоји подебљана линија која раздваја оне који су још људи, чак и ако су успешни, од не-људи, а то је некако повезано са „дуговечношћу“, или са бесмртношћу, да не околишим.
То је, наравно, релативна „бесмртност“ заснована на „медицинској дуговечности“.
Постало је могуће заменити и „подмладити“ готово све „чворове и делове“ људског тела. Међутим, негде до деведесет и пет година истроши се и сам мозак. А пресађивање туђег младог мозга, као што се зна, бесмислено је.
У случају најбогатијих и најутицајнијих ради се о квалитативно другом нивоу медицине, на којем је практично искључена случајна, изненадна смрт.
Тај ниво ниво медицине сада им је доступан. Али, за сасвим мали број.
Можда не само због превеликих трошкова, већ и због чињенице да се неке технике намерно користе искључиво у уском кругу.
Постоје, наравно, озбиљне фаталне болести са којима се чак и најнапреднија медицина на Земљи још не може носити, али генерално - између здравствене заштите за масе и вештачке „бесмртности“ за „елиту“ ископан је јаз који се не може савладати.
То је најодвратнија неједнакост, а историја је досад није познавала.
Некадашња елита, аристократија, гајила је у свом кругу презир према смрти.
Аристократа је богатство и привилегије плаћао тиме што је био спреман да умре сваког тренутка. И умирао је.
Ако није било рата, официри су се због ситница убијали у двобојима. Да не би изгубили своју главну привилегију – да гледају у лице смрти.
Два најбоља руска песника, Пушкин и Љермонтов, убијени су у двобојима. Нису могли другачије јер су били аристократе.
Данашња светска „елита“ тресе се над сваком додатном годином живота, троши невероватна средства на личну дуговечност, ускраћујући другим људимa доступ савременој медицини, осуђујући их на епидемије, затровану храну и нездрав начин живота.
Најбогатији уз помоћ медицинске науке, трансплантологије и пластичне хирургије себи обезбеђују „супертела“, верујући да тако постају „супермени“. А у стварности једноставно постају нељуди.
Зато ће пре или касније изгубити право да се други према њима људски односе.
Имам на уму сваког нормалног, живог и смртног човека.
Аутор: Герман САДУЛАЈЕВ, писац и публициста, Извор: fakti.org
А исповедила се весела удовица која је спавала са преко 100 ожењених богаташа, читајте ОВДЕ.
