Пише: Слободан Самарџић
Лоша навика је опасна ствар и за појединца и за друштво. За друштво је опасна посебно када је последица нечијих политичких разлога. Један такав пример из нашег политичког живот носи назив „западни Балкан“. Његову изворну политичку димензију описали смо у једном раније прилогу (овде). Сада ћемо се осврнути на његову језичку употребу.
Верујем да нико неће спорити да је овај израз ушао у свакодневну навику нашег језика, посебно оног који се користи у политичком говору. Његов писани облик има велико слово на почетку израза, што значи да се користи као лично име. Етимолошко порекло му је географско, готово невино географско. Под то име је својевремено, после „Солунске агенде“ (2003), званични ЕУ-Брисел подвео шест држава Балкана – нечланице ЕУ – како би их заједно третирао у својој стратегији проширења. Поменути документ садржао је једну дивну реченицу која је толико имресионирала обе стране – и европску и балканску – да се она понавља и данас. Отприлике – европске интеграције се неће завршити док све земље западног Балкана не постану пуноправне чланице ЕУ. Да подсетим да се и „агенда“ и нови назив региона односио на шест земаља – Србија, Хрватска, Босна и Херцеговина, Албанија, Македонија и Црна Гора.
Ова географска етимологија назива/израза није ни тада била најисправнија. Од ових шест земаља једино је Хрватска могла да припада географској одредници западни Балкан, заједно са Словенијом, која је 2004. постала пуноправна чланица ЕУ и на време се извукла из овог језичког експеримента. Остатак групе могао је да представља само централни и делимично јужни Балкан. Најкасније када је Хрватска ушла у ЕУ (2013) и као једина западнобалканска земља напустила ово друштво, више није било никаквог географског смисла да остане овај заједнички назив. Тада се и разголитило да географија са овим именом није имала везе и да је оно искључиво политичког порекла. Западнобалканском клубу, штавише, прикључено је и „Косово“ са ознаком независне државе, што је израз арогантне произвољности самозваног именитеља, као што је и наметање назива „западни Балкан“.
У томе и јесте проблем. Овај назив није објективан у географском и историјском смислу, јер је настао нечијом одлуком а не домаћом језичком праксом. Земље овог региона неко је окупио из свог разлога и дао им заједничко име; од данас сте „западни Балкан“. У том именовању другог, има нечег суштински колонијалног, а у прихватању тог чина нечег суштински субмисивног. Језик је ту непогрешиви индикатор. На почетку је речено: „на почетку беше реч“. Она је неумољива и када ослобађа и када поробљује. А поробљује онда када није аутентична него конструисана, онда када не настаје у живом процесу људске комуникације него се моделује у некој империјалној реторти.
И све док су ехои оне дивне сентенце из „солунске агенде“ допирали до ушију домаћих адресата у виду обећавајуће будућности, могао се разумети нехајан однос људи према некоректном имену подухвата. Најмање у последњих десет година за то више нема никаквог објективног оправдања. Од проширења ЕУ нема више ничега, па ни од реалних могућности да нека од ових земаља постане чланица ЕУ. Од тада израз „западни Балкан“ треба да делује саморазумевајуће, уз очекивање одашиљаоца да се ухвати тла навике. А ту језички креатори имају добре савезнике у самој Србији. (Ситуација у другим земљама нас не занима). Најпре, ту је политичка класа, која више од једне деценије користи то надри-име као аутентичан језички израз једне надри-природне чињенице. Као што тзв. европски пут нема алтернативе, тако ни ЗБ нема језичке замене. Потом, ту су медији свих врста и оријентација, који верно преносе израз као да је из области метеорологије. Разуме се, у писаним медијима дају му повлашћен статус великог почетног слова. Најзад, ту је и свеприсутни „културни погон“ домаће европејске јавности у чијим осмишљавањима разлога за остајање на стрампутици приступања Унији, ЗБ слови као домаћи фатум.
Ова три колективна чиниоца слике нашег политичког живота предано раде на утврђивању једне навике која треба да допринесе забораву порекла једног квази- фактичког израза. То није само силом конструисан и наметнут назив, него један опасан језичко-политички инструмент. Његова свакодневност и „нормалност“ смерају ка опакој могућности да као политички концепт замени државу Србију као политички оквир нашег живота. Ако се ми преко испуњавања поглавља припремамо на потпуно подређивање једном поретку који не може да нас прими, и ако то раде и друге земље „западног Балкана“, онда је тај злослутни израз име нашег будућег политичког оквира. Као такав, он у најбољу руку може да буде само оквир компактног доминиона Уније.
Ово не мора да буде катастрофичан сценарио за доста људи у Србији; има пуно политичара и људи из јавног и културног живота који прижељкују овакав исход. То су људи који за које не постоји поредак коме се они не би добро прилагодили. Они не прихватају име „западни Балкан“ тек нехајно и спонтано као већина људи. Они то чине са свешћу о његовом правом значењу и на неки перверзан начин поносно. Ту се не може ништа учинити.
За огромну већину грађана, позадина израза „западни Балкан“ није прозрачна. Она је прикривена језиком. А познато је да он може и да прикрије а не само да открије. Ако је нова етапа проширења/приступања Европској унији обележена језичком смицалицом, онда појединачна и колективна еманципација од једног рђавог пројекта може да започне такође у језику. За почетак, најинтимније одбаците израз „западни Балкан“, а ако баш морате да га користите у описне сврхе, слободно кажите или напишите – такозвани.
Ко опипава терен по Балкану, сазнајте ОВДЕ.
Извор: Србија и свет
