Пише: Небојша Катић
Можда економија и није тако јадњикава наука како је то у 19. веку мислио Томас Карлајл. Може бити и да је чувени економиста Џон Галбрајт био превише самоироничан када је рекао да је академска, теоријска економија изузетно корисна … да економистима обезбеди запослење. На сличној ироничној линији могло би се рећи да је економија друштвена наука која пати од уображења да је егзактна само зато што своју голотињу скрива користећи математички инструментариј. Са финансијском кризом из 2008. године, а поготово са економским догађањима током 2020, отпао је и последњи смоквин лист заблуда о егзактности економије. Нигде се то не види тако јасно као у монетарној сфери.
Сваки економски ђак-првак је научио да прекомерно штампање новца мора довести до високе инфлације, те да је пут од штампарске пресе до раста цена кратак и да се прелази веома брзо. Тако је у теорији. Али зановетна емпирија се често и грубо шали са ученим теоријама и елегантним економским моделима. Упркос невиђеном штампању новца које је у западним државама почело још 2008. године, а у Јапану још од 2001, инфлације већ годинама нема. Финансијска тржишта се тренутно кладе да је још задуго неће ни бити. Истовремено, државе откривају да се могу задуживати много више него што их теорија учи и да за то, бар за сада, неће бити кажњене растом трошкова задуживања. Како објаснити ове „дефекте” непослушне емпирије?
Прво објашњење полази од тога да штампање новца неће довести до инфлације када су привредни капацитети недовољно искоришћени и када нема пуне запослености. Привреда има простора да на повећану тражњу стимулисану штампањем новца одговори повећаном производњом и понудом. Ово објашњење је тек скорашњи уступак емпирији. Одбацујући кејнзијанство, економски идеолози су се до јуче клели да штампање новца не подстиче ни тражњу ни економску активност, већ само раст цена.
Друго, централне банке могу штампати новац а да то штампање новца не утиче на тражњу и цене. То се дешава када пословне банке не повећавају битно своју кредитну активност и седе на резервама тог наштампаног новац. Ово је много лакше у периодима ниских камата када су трошкови „непласирања” пара релативно ниски. У таквом амбијенту ефекат штампања новца сличан је пумпању пробушене гуме.
Треће, највеће светске штампарије, оне у САД и ЕУ, могу штампати новац разливајући га по свету, размењујући шарену хартију за реална добра, задужујући наивне државе и смањујући ризик да вишак новца изазове високу домаћу инфлацију.
Четврто и можда најважније, вишак новца може завршити на оним тржишним сегментима чије цене не улазе у обрачун инфлације. На пример, раст цена некретнина не улази у обрачун инфлације. (Ефекат раста цена некретнина се може, али и не мора, одразити на пораст цена закупа који улази у обрачун инфлације.)
Још важније, када су каматне стопе ниске, када постоји огроман вишак новца у оптицају и када привреда стагнира, финансијски сектор улази у нови циклус шпекулативне хистерије. Новац се тако усмерава ка тржишту хартија од вредности чије цене расту. Ни тај раст не улази у обрачун инфлације.
Иако привреде стоје лоше, данас и очајно, иако су најразвијеније економије годинама у стању стагнације, берзански индекси ни изблиза не рефлектују ту тужну чињеницу, иако би, сходно теорији, то морао бити случај. Уместо чувеног берзанског процеса који се научно зове „откривање цена”, на сцени је процес у коме централни банкари откривају да им је пре свега стало да сачувају и увећавају богатство својих пријатеља, правећи се да брину о свима нама.
Да ли све ово значи да више нема опасности од инфлације, да државе могу трошити колико им падне на памет, да централне банке могу штампати онолико новца колико то желе и каматне стопе довека држати око нуле? Да ли смо то на прагу нових економских теорија? Не. Ђаво ће, у овом или оном облику, дођи по своје. Економске границе постоје, али нису тамо где су их до јуче самоуверени експерти научно и аксиоматски цртали.
Кључно је разумети да су државе, поготово државе у развоју, деценијама оковане климавим економским теоријама снажног идеолошког и интересног набоја. Србија је, на пример, уместо да анализира стварност, своју и туђу, преписивала стране књиге, слушала стране саветнике и њихове домаће гласноговорнике. Копирајући политику развијених држава Србија је тихо убијала своју привреду и на погрешним премисама градила економску политику. А ефикасна економска политика се не гради на теорији и доктринама. Она почива пре свега на емпиријским анализама и на активној развојној политици која методом пробе и грешке тражи оптимални модел развоја.
какве предлоге је изнео председник САНУ, сазнајте ОВДЕ.
Извор: nkatic.wordpress.com
