Светска игра глобалне елите: Овако је организована банкарска пирамида која пљачка цео свет

04-01-2021 16:50 Србија Став Економија

Не постоји земља на свету без јавног дуга, то јест да није задужена код неког светског кредитора. Неке земље за које се зна да су веома богате, имају енорман јавни дуг. Најдрастичнији пример су САД, земља са највећим БДП-ом на свету, али и највећим јавним дугом, који се процењује на преко 26,5 хиљада милијарди долара. Процењује се да би јавни дуг САД до 2050. могао нарасти до 200% БДП-а. Како галопира јавни дуг ове земље најбоље говоре подаци да је он 2007. године износио 35% БДП-а, 2019. био је 79%, а до краја 2020. досегао је 100,5%. Јапан, као такође развијена и пребогата земља, према уделу дугова у БДП-у значајно предњачи у односу на САД, а он тренутно према подацима портала US Debt Clock.org износи 283% БДП-а, или новчано изражено 12 хиљада милијарди долара. Како је процентни удео дуга Јапана највећи, ова земља се већ годинама сматра најзадуженијом на свету. Сличан случај је и са Грчком, која има дуг од око 450 милијарди долара, што чини 220% њеног БДП-а.

Илустрација (Фото: Јутјуб)

Пише: др Иван Пајовић

Сагледавши ситуацију да све земље света некоме дугују јако велике своте изражене искључиво у америчким доларима, можемо се упитати да ли у светском банкарско-финансијском систему постоји некакав систем, хијерархија, која овом појавом управља и свесно води државе у све већа и већа јавна дуговања.

Глобални финансијски систем формиран је у виду пирамиде, на чијем се челу налазе „господари новца”. Шпекулише се да у том врху банкарске пирамиде седи не више од око 8500 људи који управљају светским финансијским системом, што подразумева новчане масе и банке у целом свету. Ова група људи упућује инструкције свом институционализованом штабу, који се налази степеник ниже на пирамиди. То је Банка за међународно поравнање (engl. Bank for International Settlements, BIS), основана 1930. године у Холандији, а чије се седиште данас налази у швајцарском граду Базелу. Она се још може назвати „мајком централних банака”, јер су јој деоничари 24 европске и пет ваневропсих централних банака и један број приватних деоничара без права гласа. Она је независна од државе Швајцарске и не потчињава се њеним законима. Нико на свету не може се мешати у њен рад нити га контролисати, располаже апсолутним имунитетом, чак и сопственом полицијом. Већ 1931. године скоро све земље света признале су је за центар светског финансијског система. Централне банке многих земаља чланице су те базелске групе и налазе се под њеном контролом.

Током Другог светског рата ова институција је била место сусретања представника зараћених страна. Сматра се да су тим каналом Немци продавали злато заплењено по целој Европи током ратних операција. Од 1933. до 1945. члан одбора ове банке био је Валтер Функ, министар економије Трећег рајха од 1938. до 1945. и један од председника Рајхсбанке.

Испод Банке за међународно поравнање на банкарској пирамиди налазе се Међународни монетарни фонд и Светска банка. То су институције које се „нађу у невољи“ оним земљама које доспеју у финансијске проблеме и покушавају их решити зајмовима. Међутим, оно што заиста постижу је формирање ситуације задужености у земљама, па и презадужености, са тенденцијом стварања немогућности враћања дуга. Уз помоћ транснационалних корпорација које доминирају у светској трговини, оне преузимају од задужених земаља реалне вредности, природне ресурсе, инфраструктуру, користе ропски рад становништва. Оно што им је најбитнији инструмент – то је корумпирање државне врхушке, то јест формирање компрадорских елита, које им омогућавају деловање на одређеној територији, без икаквог супротстављања и постављања законских баријера.

Следећу, нижу степеницу на банкарској пирамиди чине централне банке држава, а међу њих се убраја и Европска централна банка. Све оне добијају инструкције из Банке за међународно поравнање, то јест са врха пирамиде. Испод њих се налазе мултинационалне корпорације, а још ниже комерцијалне банке и управљачке „елите” држава, то јест политичари на власти. На дну пирамиде налазе се обични људи, грађани држава, који нити виде, нити разумеју како овај систем функционише, како су пљачкани и како им се перфидно одузимају реалне вредности и искоришћава њихов рад.

Један од инструмената овог осмишљеног система је инфлација, створена непрекидним доштампавањем новца, која у еврозони износи негде око 2% годишње. То значи да се сваке године зарада радника смањује за ту вредност, а цене непрекидно пузећи расту. Некада је радник са једном зарадом могао да издржава породицу, а сада ни две зараде људи који раде пуну радну недељу нису довољне за састављање краја са крајем.

Процењује се да је 80% становништва у Америци и земљама Европе кроз цео свој радни век оптерећен неком врстом задужења или кредита. Огромна већина људи цео свој живот доходак даје систему, а јако мали број тај доходак прикупља. Што се тиче јавних дугова, њега такође исплаћују грађани преко пореза које прикупља држава. Непрекидно сервисирање дугова узрок је спорог напретка или чак сиромашења држава. Овако у најкраћим цртама изгледа систем који кроз наметнуто дужничко ропство из држава исисава материјална добра, а радно становништво држи у ланцима невидљивог ропства. Постоји могућност да је ковид-криза заправо „операција под лажном заставом”, која има више циљева, а један од битнијих је да у кратком року државе додатно оптерети новим великим дуговима. Пример за то је и наша земља, која се само у доба корона-кризе задужила преко 6 милијарди долара, при чему се јавни дуг приближио своти од око 40 милијарди долара.