Пише: Бошко Ћирковић Шкабо
Пандемија вирусних и медијских обољења не јењава. Нова нормалност је, сада је то и највећим скептицима или оптимистима постало јасно, ту да би остала. Једном кад се човек одрекне било које врсте слободе систем му је не враћа без озбиљне борбе. По правилу се цена те борбе чини већом од изгубљене слободе. Такву слободу брзо прекрије гомила „актуелности“ и, на концу, зацементира заборав.
Пре неки дан сам распремао орман. У једној офуцаној картонској кутији фенски канадског вискија нашао сам гомилу старих карата. Међу онима за концерте, биоскопске и позоришне преставе нашле су се и чудновато једноставне авио карте - папирићи нажврљани руком. Прво ме спуцао флеш уласка на аеродром као на аутобуску станицу, потом људи који пуше на пушачким местима, па стајања током лета Тиват – Београд и напослетку Дајса и мене, како жваћући кевине пуњене паприке на гајби на Мају, збуњено гледамо директан пренос закуцавања другог авиона у њујоршке куле близнакиње. Следећа сцена је одузимање пасте за зубе и шампона због двадесет милилитара вишка волумена и куповина прескупих ракија у фри шопу јер није ред ићи на гостовање у иностранство празних руку. Салдо: дупли трошак за личну хигијену, тродупли за алкохол. Закључак: страх је добар за економију, слобода није.
Е, да... Бин Ладен, који је био гуд гај кад се борио против Совјета у Кабулу је судбинског 11.9. постао бед гај намбр ван – фронтмен светског тероризма. Касније је одстрељен дроном и мрежа му је расформирана. Никад више није поновљен сличан напад, нити су у било ком претходном нападу коришћене пасте за зубе, шампони, флашице воде или ракије... камоли тачно одређени формати тих производа... Али дрндање милиона пред летове је задржано, као, уосталом, и казамат Гвантанамо. А слобода кретања светским ваздушним лукама је заборављена.
Да ли актуелну ситуацију додатно коментарисати? Другари су долетели из Шпаније да проведу празнике са својима... Можда и дужи период, кад се узме у обзир шта се по Европи дешава и најављује, као и да се кола увек ломе на странцима (без обзира на папире и савршен акценат). Били су пресрећни да плате повишену цену мандатних тестова у Србији. У ЕУ су око 50 евра скупљи. Притом тест не сме да буде старији од 48 сати, што значи да мора да се ради непосредно пред полазак. Дешава се да резултати не буду готови одмах. Онда их ЕУ доктори пошаљу српским колегама авио-поштом. Ту на сцену ступа Царина, на којој, због гужве, папирићи проблеје 5-6 дана и...џабе сте кречили. Фин послић, нема шта. Нова нормалност је многима маћехица али понеком и баш брижна мајка која даје фин џепарац.
Очигледно је да ће тестови и хај тек џиџабиџе за здравствене провере (п)остати део рутине путовања преко државних граница. Што рече Дејвид Ајк: „Проклето паметан вирус! Има проклети пасош!?“ Превише је финог џепарца финих произвођача у игри. Притом, Конрад-19 неће бити одстрељен дроном, нити ће његова организација бити расформирана… макар док је овог света и века...
Не знам да ли ћу у скорије време излазити из Србије. Осим што нисам психички спреман за нову нормалност граничних прелаза, просто немам толико лове да је здрав бацам на тестове. Болестан свакако не путујем. Али најава масовне дистрибуције вакцина је нешто што треба све да нас радује. Хвала Богу, не живимо у Бунденсрајху или Шпанској инквизицији: неко ће се инстант убости, неко ће прво да процени последице по прве, неко се неће никада... Неко верује и моли се Богу, неко верује и моли се модерној науци, неко верује и моли се сјајном екрану... Неки од демијурга ће ваљда помоћи. Хистерични колективни страх ће ваљда спласнути и колективни имунитет порасти. Лансираће Велики брат нови страх али ћемо ваљда поново моћи нормалније да се крећемо макар по Србији.
Ту долазимо до поенте наслова и плана који сам хтео да изложим свим добронамерним колегама. Наиме, од како је Председник-свега-под-овим-делом-капе-небеске прогласио ванредно стање, прилично сам се искључио са нити глобалне паукове мреже и прикључио на антене креативних енергија у етру. Чини ми се да ми је то у доброј мери спасило главу. Мада неки, и даље прикључени („због посла“ или „информисаности“), кажу да сам флипнуо. Ценим што макар то искрено кажу. Опет, у пар дана око прохујалог глобално конвенционалног ПРАЗНИ-ка, крунисаног епским ритуалним наступом Дејвида Гете испред Лувра, погледах и преслушах брдо домаћег репа новијег датума. Скапирао сам да је респектабилан број старих и нових колега кренуо истим путем. Чини ми се да се увећао број људи који су креативно и снажно искористили вишак времена и енергије. Било чије кукање за недостатком „праве“, „добре“, „старе“, „овакве“ или „онакве“ музике, енергије,
поруке... ми је одувек било беспредметно и јадно али уз ове садржаје је све то још очигледније. На домаћој реп сцени буквално има свега...има и поруке...има и сввега... И добрих песама и креативних видео радова... Свих брзина и техника... из разних средина...
Проблем је једино у представљању толике слободарске енергије као победничке, што она у суштини и јесте. То се неће десити у бескрајно уситњеним колонама. Спасење се достиже кроз заједништво. То се неће десити кроз хладне бројеве, у виртуелном простору. Спасење се достиже у стварности. У ситуацији кад су: гастарбајтерске-авиони-камиони-клабинг шеме под озбиљним ударом пандемије страха према ауслендерима а њихови актери нестрпљиви људи-бројеви-са-трошковима-сјаја; грамзиви-авиони-камиони-спонзорисани-мегафестивали у финансијским дубиозама, неизвесних буџета и годинама унапред обећани А листама подобних познатих; јавља се (џедајским речником): „Нова нада“. Шанса
да људи заљубљени у музику, поезију и знојави наступ без плејбека коначно почну да крстаре земљом и зарађују поштен динар (по динар...погача), од задимљених биртија до спортских хала.
За то нико не мора да се одрекне себе и специфичности, да се форматира по некаквом „светском тренду“, „укусу публике“, „правој причи“, „актуелној продукцији“... Напротив, свако треба да уложи оригиналну енергију у изградњу инфраструктуре за тај подухват. Победничке инфраструктуре, која би потом остала за следеће – децентрализованог (читај: дебеоградизованог) система локација, догађаја и, пре свега, људи вођених идејама слободе и стварања. Мрежа добрих домаћин у свом месту и радо виђених гостију у сваком другом. Са јединим креативно-етичким ограничењем: „Зајеби шта не би неко да урадио теби!“. Ако то урадимо заједно, у стварности, у директним сусретима и комуникацији креатора и публике, можемо све зацементирати сопственим виртуелним промотивно-комуникационим продуктима-мрежама… После тога би биле небитне актуелне рутине на државним границама јер би граница ПокретаАктивнихНезависнихКреатора у Србији било само небо.
Шта чекамо, сестре и браћо, пелцовање је већ почело!?
Шкабову колумну о празницима можете прочитати ОВДЕ.
Извор: Правда
