Пише: Јуриј Акупхтин
Хибридна стратегија рата
Американци су разрадили стратегију и тактику хибридних ратова и тестирали их у разним деловима света, постигавши импресиван успех.
Ако је у класичном рату главни циљ пораз непријатеља и окупација његове територије, праћена уништавањем инфраструктуре и масовним умирањем становништва, онда је у хибридном рату то облик скривеног сукоба који се развија у облик интегрисаног политичког, финансијског, економског, информационог, културног и идеолошког сукоба, а који се спроводи не-војним средствима.
Истовремено се формира сложен хибридни систем који омогућава да се држава стави под спољну контролу путем концентрисаног притиска у административно-политичкој, друштвено-економској и информационо-психолошкој сфери. Без формалне објаве рата, информационе технологије нападају државне, економске, информационе и структуре за спровођење закона у држави.
Државна управа је неорганизована и на власт долази марионетска влада. У последњој фази, оружани сукоби могу се развити уз учешће локалних побуњеника и плаћеника, подржаних особљем, оружјем и финансијама из иностранства и унутрашњим олигархијским, националистичким и псеудорелигијским структурама. У неким случајевима може почети и војна окупација.
У хибридним ратовима концептуална цивилизацијска конфронтација се не дешава у идеолошкој, већ у културној и вредносној сфери. На стратешком нивоу, операције хибридног ратовања обухватају унутрашњу и спољну политику, финансије и економију земље, информациону и комуникациону сферу, морал војске и становништва и друге факторе који утичу на способност нације да се одупре.
Главни циљ таквог рата је стварање хаоса, пораз и потчињавање непријатеља невојним средствима. Хибридни ратови могу бити успешни и неуспешни због фактора несрећа, непознавања околности, локалних специфичности и стабилности моћи. Пример успешне имплементације таквих операција је уништење Совјетског Савеза и државни удар у Украјини, а неуспешне – покушај пуча у Белорусији.
Глобални хибридни рат Сједињених Држава и њихових савезника против Русије састоји се у уклањању руске државности, фрагментацији земље и преносу њених појединачних делова под спољну контролу.
Ово је психолошки рат, Американци су признали да се Руси не могу победити силом, потребно им је наметнути туђе вредности и поразиће сами себе. На томе се данас заснивају стратегија и тактика хибридног рата против Русије.
Спољашњи и унутрашњи фактори
За успешно вођење хибридног рата неопходни су спољни и унутрашњи фактори чија комбинација омогућава примену комплекса хибридних мера за уништавање државе.
Спољни фактори укључују присуство агресорске државе, спремне и способне да изведе хибридни напад на циљну државу.
Унутрашњи укључују слабост и нестабилност владе, раскол у владајућој елити, присуство агресивне опозиције, народно незадовољство актуелном влашћу и спремност да подрже њено рушење.
Слабост владе карактерише њена неспособност да убеди становништво у свој легитимитет, да обезбеди економску стабилност и да употреби силу принуде за сузбијање протеста.
У успеху хибридног напада, није од мале важности да држава има циљ. На пример, циљ Сједињених Држава, како је наведено у званичној стратегији националне безбедности, је постизање светског лидерства у војној, економској и вредносној сфери. За то су развијена потребна средства и алати (технологије) за постизање циља. Све је јасно и разумљиво, а тај прави циљ покривен је пропагандом о „промовисању демократије“.
Ако узмемо руску државу, онда нема постављања циљева, штавише, свака идеологија је забрањена Уставом. Добро је познато да у недостатку идеологије и сврхе држава настоји да јој наметне вредности непријатеља, што се дешава већ деценијама. Осим тога, Русија, за разлику од Совјетског Савеза, не износи никакву глобалну контраидеологију, за разлику од наметнуте либералне западне идеологије, и такво стање је на прихолошком нивоу лако победити.
Од унутрашњих фактора, од фундаменталног значаја је присуство покретачких снага и друштвене базе у друштву, спремне да прихвати и подржи услове хибридног напада, без којих је немогуће добити овај рат.
Покретачка снага рушења власти, по правилу, део је политичке, административне, војне, информативне и креативне елите, незадовољна постојећим системом власти и настојећи, услед различитих околности, да систем уништи. Представља је неколико група:
-лидери јавног мњења који негирају тренутни политички систем, историју и идентитет државе и становништва и свесно су спремни да га предају хибридном агресору;
-корумпирани каријеристи незадовољни својим положајем у структури моћи, настојећи да заузму вишу позицију;
-грабежљивци који су себи за циљ поставили прерасподелу имовине;
-агенти утицаја који раде за западне обавештајне службе;
-компрадори фокусирани на агресора, а не на развој сопствене државе.
Ове групе, бранећи своје себичне интересе, заједно са агресором, намерно формирају и финансирају „теренске“ структуре које спроводе план за разбијање државне управе. Ови укључују:
-странке и јавне организације које дискредитују државност и намећу западне вредности;
-ангажовани медији и мрежне структуре које шире лажне информације које дискредитују државу и власти;
-мрежу страних непрофитних организација;
-групе провокатора и милитаната за организовање нереда.
Друштвена основа за подршку хибридном нападу који имитира карактер масовног народног протеста могу бити идеолошки противници постојећег система, грађани заведени пропагандом и жедни промена, слојеви друштва незадовољни својом економском и друштвеном ситуацијом, млади и етничке групе, плаћени провокатори и друштвени олош.
Добро планирана и инострано вођена пропагандна кампања путем контролисаних медија, невладиних организација, мрежних структура и блогера може систематски и сврсисходно корумпирати друштво, дискредитовати владу, нагризати вредносну основу државе и наметнути друге вредности.
Масовна пропаганда у друштву формира слику непријатеља у личности актуелне власти и ствара утисак да се већина друштва придржава наметнуте идеологеме. Већина почиње да се усаглашава са мишљењем активне мањине и укључује се у подршку предстојећем пучу, стварајући масовни народни протест.
У последњој фази, обучене групе милитаната и провокатора ступају у акцију, организујући сукобе са службеницима полиције како би изазвали снажно противљење и жртве међу демонстрантима.
По потреби, снаге специјалних операција агресора повезане су са продором диверзантских група у земљу. Међу демонстрантима се организују масакри, оптужујући власти за ово, одузимају се кључни објекти и оружје, те почиње формирање нерегуларних формација међу милитантима и криминалцима за оружани сукоб са снагама безбедности. Државни удар у Украјини 2014. следио је управо овај образац.
Са таквим развојем ситуације, стабилност структура моћи и безбедности је од великог значаја. Моћне политичке и административне структуре увек су хетерогене: постоје идеолошке присталице актуелног режима, етаблирани каријеристи и противници режима који раде на његовом уништавању.
Идеолошке присталице ће бранити режим до последњег, јер ако падне, изгубиће све. Каријеристи ће, чим виде нестабилност режима и могућност његовог пада, одмах почети да прелазе на страну непријатеља и нуде своје услуге.
Противници ће у почетку радити на паду режима, доласку на власт својих истомишљеника и интеграцији у нову владу на водећим позицијама.
Тако ће стабилност владе бити одређена односом њених идеолошких присталица и противника, који у одлучујућем тренутку могу преокренути политичку равнотежу у једном, или другом правцу.
Без подршке структура моћи не може се одржати власт, њима се руководе политичке снаге које осигуравају стабилност државе, будући да је то гаранција њиховог положаја у друштву.
Са порастом локалних протеста, локални безбедносни званичници могу одбити да се повинују наредбама и, када протести премаше њихове оперативне способности, почеће да размишљају на кога да се ослоне.
Током масовних демонстрација, када власти посрну, неке од снага безбедности могу прећи на страну демонстраната, или заузети неутралан став. Врх врло добро разуме да њихови подређени представљају друштво са свим његовим проблемима и ако се нешто догоди, уместо да следе наређења, могу доћи да ухапсе, или ликвидирају руководство.
Руска специфичност
Представљена шема почетка могућег хибридног рата, као и вероватни сценарији његовог развоја, такође су типични за Русију. Она је била и остала геополитички непријатељ Запада, хибридни рат се увек водио против ње са различитим успехом, а напади са Запада и унутрашње пете колоне су неизбежни.
С тим у вези, поставља се питање да ли је руска влада способна да се одбрани од неизбежних претњи и колико је стабилна? Ако узмемо у обзир покретачке снаге хибридног рата, онда су оне у Русији. Садашњи политички систем је несавршен и не одговара тенденцијама и осећањима која захтевају промене у друштву, а покушавају да очувају систем.
Владајућа класа је подељена и карактерише је сукоб између елитних група, хетерогене су и понекад теже дијаметрално супротним интересима. Патриотско крило настоји да ојача државу и њену улогу на међународној сцени. Они су окупљени око председника, шефова државних корпорација и националног капитала који се придржавају исте линије.
Прозападни либерали, који су заузели командна места у финансијском и економском блоку и блокирају улагања у реструктурирање руске економије, покушавају да задрже своје позиције и спрече демолирање система који се развио 90-их. Они су на власти и не крију своје циљеве.
Моћна група компрадорског великог бизниса, врхунских и средњих бирократа, оријентисаних на Запад и задржавајући тамо свој капитал, одмах ће прећи непријатељу при најмањем слабљењу структура моћ. Дакле, у случају хибридне агресије, расцеп елите је неизбежан. Владајућа странка, уз формално високу подршку, не ужива ауторитет становништва; све почива на председнику. Опозиција је без зуба и подређена је властима; нема утицајних патриотских снага.
Истовремено, велики део друштва уједињен је у одбацивању либералног модела успостављеног 90-их година са колосалним друштвеним раслојавањем и присвајањем значајног дела националног богатства од стране мале шачице похлепних другова. Друштвом доминирају идеолошке тенденције осигуравања социјалне правде, национално-сувереног идентитета и суверенитета Русије и спремности за његову одбрану.
Треба напоменути да су „теренске“ структуре агресора у великој мери очишћене. Западне НВО и њихови руски агенти преузети су под контролу и раде углавном из иностранства. Домаћи медији су под државном контролом, али има доста “успаваних” присталица агресора, који постепено воде прозападну либералну агитацију и подстичу хибридни рат.
Националистички, профашистички и либерални покрети су маргинализовани, неподржани и неспособни да постану права теренска покретачка снага. Милитанти су оштро потиснути и практично их нема, углавном на периферији земље постоје маргиналне националистичке структуре које се хране из иностранства.
Силовити су лојални заклетви и спремни су да бране државу, те су у стању да угуше локалне антидржавне протесте, али уз масовно незадовољство грађана властима, мало је вероватно да ће то учинити.
Све ово указује на то да прозападна либерална елита нема прилику да сама преузме власт; то може покушати да уради само уз хибридну подршку Запада.
У овом случају, за организовање ефикасног суочавања са вероватном хибридном агресијом, биће потребно консолидовати све здраве снаге друштва, укључујући патриотски део елите, агенције за спровођење закона и национална предузећа.
За такву консолидацију потребна је заједничка идеолошка компромисна платформа око које се могу ујединити руски патриоти различитих политичких погледа на основу јасног идеолошког програма друштвене структуре и обнове земље.
Данас не постоји таква платформа, њу ће морати да развију и обједине патриотски кругови, доказујући друштву да управо таква идеологија одговара слици будућности Русије и тежњама њеног народа.
Само у том случају руско друштво и патриотска елита могу се консолидовати, уклонити компрадорско наслеђе 90-их у личности прозападне либералне елите и успешно се одупрети западној хибридној агресији.
Сиријска војска и руске снаге ушле у град Нава, око 3.000 терориста предаје оружје! Више о томе читајте ОВДЕ.
Извор: Webtribune.rs
