Пише: Владимир Димитријевић

Мада је читаво наше тело програмирано да ради у мраку, осим очију и коже који су изложени светлости, ипак у човеку постоји страх од мрака, који погађа и мало дете, али и старца.     Каквота Ћосовићевог приступа несаници дубоко је повезана са његовим личним опитом; и сам Ћосовић, у старости, пати од несанице, па уме да препозна куда она води. Зато се и определио да „чита“ туђу несаницу – муку великог писца, Иве Андрића.                              

Миладин Ћосовић је покушао да нађе узроке његовог душевног стања.                                           

Зашто је наш нобеловац толико страдао од инсомније?

АНДРИЋЕВИ РАЗЛОЗИ  

По Ћосовићу, разлога је више.    

Пре свега, Андрић је као дете од две године остао без оца, па га је мајка однела у Вишеград  „заови Ани, удатој за аустријског жандарма; пошто нијесу имали дјеце, Ива су топло прихватили, преузели улогу других родитеља. Дакле, живио је Андрић као сироче, и, како каже његов биограф Р.Поповић, „од малих ногу схватио је да његов живот и његова будућност зависе од добротвора”.“      
                
Андрић је, сматра Ћосовић, био и велики усамљеник, који је „у афективном слоју психе читавог живота носио буру, тињајућу депресивност која му је мрачила расположење, а истовремено, захваљујући његовом јаком Ја-интегритету, била је повод да размишља и пише о свијету, животу и личним дилемама, развијајући тако снажну интроспективну свијест о себи.“        
                        
Велики ударац за Андрића био је губитак вољене супруге Милице. Његов добар пријатељ и саговорник, Родољуб Чолаковић,  записао је: „Главно питање које Иво себи поставља, и дан и ноћ од онога дана када је Милица напрасно умрла, јесте: ,како ће живети без ње’. Био сам потресен и запањен јер нисам ни слутио колико је он везан за њу.”                                                    

У таквим ситуацијама, Андрић је сагледавао сву своју немоћ.“Несаница не мучи само тело него гаси, брише или изопачује мисао и кочи и зауставља све духовне снаге. У оваквој ноћи човек се разболи, распамети, осиромаши,  усами и повије, да не види неба и не осећа земље, не познаје свога и не верује у себе, постане мучено, голо и гладно тело, кога сећање вара, коме садашњост све ускраћује и будућност ништа не обећава, као да никад није живео ни познао куће, мира, пољупца, ватре, соли и воде, као да нема сунца у сећању, као да не живи, него само постоји“, писао је о мучењу које је подносио у својим страшним ноћима.

НОЋ И ПСИХА                                                                                               

Ћосовић запажа да је „ноћу психа просто неотпорна, нарочито код старијих особа, на мрак из несвјесног; кортекс је остао без чулних сензација и подложан је дјеловању порива из дубине психе. Ноћу, кад се пробуде, старци се осјећају безвољним, депресивним – као да им је животни полет препуштен дјеловању супротних сила. Дешава им се то и при  јутарњем устајању. Вјероватно да снови, или други узрок, испровоцирају неки ген који подстакне хипофизу и супкортикалне центре да луче хормон који обезнањује кортикалне ћелије. Андрић као да је имао у глави специфичну неуролошку антену, којом је његов кортекс хватао поруке из мрачног космоса. Та антена је претјерана савјест која нас просто тјера, нарочито ноћу, да се преслишавамо, самосажаљевамо, испаштамо гријехове - ако не сопствене, а онда оне што их носимо у својој прагрешности, и тражимо спас у метафизици/…/“.
                 
Ћосовић сматра да је суштина Андрићевог инсомнијског страдања у страху од смрти. Уосталом, сам писац је сведочио да је смрт осетио у тренуцима између сна и јаве. И слика смрти која га је походила била је ужасавајућа:“Сад мислим да знам како се умире. Као достојан завршетак свих мучења, неизвесности и тегоба, последње снаге у човеку претворе се у страх, у гнев, у дубоку одвратност - и разбијају се и развијају у судару са безмерном силом. И то без циља и смисла, без сведока и без трага, без могућности сећања. Тако оно што је дошло у живот као нада, снага и смисао, или бар слутња смисла,  одлази од њега као бестијалан слеп страх и неописив ужас, и ништа друго до то двоје.“                                            

Такав је био Андрићев доживљај страха од смрти.

СВЕДОЧЕЊЕ ЕРИХА КОША                                                  

Године 1974, 17. децембра, Андрићева сарадница Вера Стојић позвала је писца Ериха Коша да га обавести да је Андрић провео тешку ноћ и да је узнемирен. Када је Кош стигао, она му је испричала шта се десило:“Пошто се вратио кући ручао је, једва окусивши нешто од јела која му је спремила кућна помоћница. Прилегао је, одспавао доба послеподневне сијесте, а преостали део тмурног поподнева провео у соби, читајући и премећући неке хартије. Није више излазио – време није било погодно за шетњу. Можда је гледао вести на телевизији, а можда и није, штедећи болесне очи и не марећи, уосталом, јевтини водвиљски дух вечерњих телевизијских програма. Легао је, тако, прилично рано, па и заспао вероватно, али се, узнемирен нечим, пробудио, упалио светлост и толико тумарао по стану да му је кораке чула кућна помоћница и подигла се да би видела шта се с њим дешава. Врата његове собе била су широм отворена, светлост је горела и у трпезарији, али Андрића није затекла ту, а ни у мањој, покрајњој соби, у којој је, све до своје смрти, живела његова ташта. Нашла га је најзад на узаном, дворишном балкону, лица управљеног у мрак испред њега. Децембар је, а Андрић само у танкој пиџами, какав се подигао из постеље. Без наочара, бос и гологлав, ретке, танке, паперјасте косе. Обратила му се, али се није одазвао. Осмелила се да га дохвати за рукав, повукла га, и он је послушно попустио. Рекао је:“То је страшно! Ужасно је!“ и оборене главе вратио се у своју собу. Девојка се повукла и затворила врата. Није се дознало шта је мислио, каква га је то мора мучила, какво сновиђење или каква телесна мука притискала“.     

Тренутак суочења са границом  ником није био једноставан: ни Андрићу, преосетљивом патнику. 

СА ОСМЕХОМ СНЕБИВЉИВИМ                                                              

Требало га је одвести у болницу, на кардиолошко одељење на Универзитетској клиници. Андрић се спремао и пошао, са осмехом човека који се извињава што другима смета. Понео је прибор за умивање и бројање, као и књижицу „Саморазматрања“ Марка Аурелија. Смештен је у постељу:“Чули смо иза завесе његове кораке, нагађали његове покрете по подрхтавању завесе, а будући да она није сезала до пода, на махове му видели и ципеле, све док их није смакао са ногу. Кад су најзад размакли завесу, лежао је у кревету, опружен, снебивљиво нам се осмехујући. /…/ Поздравили смо се са њиме и он нам је одговорио. Биле су то последње јасне речи које смо од њега чули. Изишли смо, затворила су се за нама врата. Није више био међу нама и није више био наш“.                                    

Сутрадан су са одељења у болници звали Веру Стојић:“Казали су јој, готово прекорно, да Андрића није ни требало доводити на то одељење, будући да његово стање тражи другу врсту неге и лечења од оних које могу овде да пруже. Провео је, додали су, врло немирну ноћ и сметао осталим тешким болесницима“. Зато су га пребацили у посебан апартман на Војно -  медицинској академији.         

Када су га Ерих Кош и Вера Стојић посетили после неколико дана, он је, измучен, са модрицом испод ока ( од наглог ударца у сну о ивицу гвозденог кревета ) лежао у постељи. Препознао је посетиоце, стегао руку Вери Стојић и рекао, једва чујно, „Хвала“. 

ПОКУШАЈ ДА СЕ КАЖЕ                                 

А онда, каже Кош, збило се нешто изненађујуће:“Обрнуо се мени, подигао главу и почео да ми говори. Покретао је усне, отварао и затварао уста, хватајући ваздуха и трудећи се да ми нешто саопшти, толико се напрезао да му је све лице поцрвенело од крви која му је навалила у главу. Али, то што је излазило из његових уста, представљало је само један једини, продужени, неартикулисани звук и неразумљиво кркљање. Ропац човека коме су пресекли грло. Умиривали смо га. Било нам је крајње непријатно да га видимо тако беспомоћна, а плашили смо се да ће му наудити напор коме се излагао. Давали смо му рукама знак да се утиша, климали главама, као да смо га схватили, па чак и позивали да се смири. Није хтео да нас послуша. Он, који је у „Мосту на Жепи“ записао да је у ћутању сигурност, у животу увек био малорек, а није волео да јавно испољава своја осећања, сад је, у том готово последњем, тако рећи предсмртном тренутку, имао силну, неодољиву потребу да нам нешто каже. Можда нешто о чему је ћутао целога живота, нешто необично важно, што је требало да представља његову коначну, најзначајнију поруку, а чувао управо за тај опроштајни час, кад се више ни према чему нема обзира, кад нема разлога да се ишта таји, ни времена и разлога за компромисе и друштвене обзире, кад остаје само да се каже пуна и гола истина, без икаквог улепшавања“.                               

Ипак, пошто му се била одузела једна страна лица и тела, није  могао ништа више да каже. Од тада је на обраћање лекара одговарао само стиском руке.

МАЛОГРАЂАНСКЕ ЗЛУРАДОСТИ                                                                     

За то време, Београдом се чуло, како Кош каже – „злурадо“ и „пиљарички“, да је Андрић у болници запао у тешко психичко стање, као да су, чак и неки угледни и озбиљни, људи срећни што је тако прошао нобеловац. Иначе, вели Кош, „одржавали су га у животу вештачки, свим средствима реанимационе технике/…/иако је лежао опружен и толико непомичан да се није примећивало ни да му се подижу и спуштају груди лице му није било беживотно, нити без икаквог израза. Мирно, истина, и непокретно на површини, али чинило ми се да из њега нешто зрачи и да за више од тридесет година како сам га познавао и заинтересовано настојао да проникнем његова осећања и мисли, никад нисам имао прилике да на њему видим потпунији и дубљи израз истинске среће и задовољства/…/Ни од кога више није стрепео, никога више није морао да трпи, никоме да одговара на питања, ничије примедбе да слуша, ни о чему да се изјашњава./…/ Нису га се тицали погледи и мишљења других, па ни људске слабости и мане, зависти, мржње и лажи. Ни собом није више себе ограничавао, ослобођен и сопствених страсти и слабости, сумњи и надања, достигавши најзад онај степен самоконтроле и самоодрицања о коме је писао велики Марко Аурелије у књизи коју је Андрић толико ценио, а у основи је источњачких учења о нирвани као највишем степену савршенства“.

Један намучен човек...                        

О НАМУЧЕНОМ ПИСЦУ                            

Много се мучио Иво Андрић.                             

У „Знаковима поред пута“ записао је:“Живети у страху, у кајању, у сталном страху од страха, не моћи ока склопити и не моћи душом данути и при свему томе радити и смејати се и разговарати, то значи, за људе као ја, живети и успевати међу светом“.                                                

И још:“Толико је мој положај у свету неприродан, у толикој су опреци оно што мислим кад сам сам и оно што радим и говорим кад сам са људима, да после сваког додира са светом падам као покошен и дрхтим у болу и несаници, док кроз мене непрестано пролазе и појављују се, као светла светлосне рекламе, све речи које сам преко дана изговорио“…                                                

Ћосовић, у „Сазријевању“, вели:“Андрић је своје сазријевање градио правећи мостове у себи, премошћавајући поноре и дубодолине из којих је зјапио хладан мрак. Али то кошта. Кад се поривима праве рационалне бране, они их заобилазе и сакривеним путевима на чудан, често саблажњив начин, пробијају свјесну баријеру. Чини ми се да је управо ту Андрић стално водио битку са собом, одатле је избијала његова еруптивна креативност./…/ Можда, да је повремено допуштао да му се интелект утопи у загријаност тијела, не би у његовим ликовима било толико мрака, насилности, незадовољства, не би лутали и пропадали безуспјешно трагајући за срећом, већ би им се у слици свијета откривало и добро.“    

Велики је то био бол. 

БОЛ БЕЗ БОГА 

Иако човек суштински религиозно утемељене савести, велики писац није могао да нађе религиозна решења за своје духовне проблеме. У “Знаковима поред пута“, Андрић пише, између осталог, и следеће:“Против веровања у пакао буни се осећање, а против веровања у рај буни се све у мени и све што видим и знам око себе одувек. Ни сам Створитељ са својом бескрајном добротом ни драгоцена крв највеће жртве, ништа није у стању платити цену која би требало да се само и једна чета одабраних уведе у рај, ако рај треба да буде оно што се каже да јесте. Нема делиће једног на нама који би био могућ и способан за вечно блаженство и смирење у Божанству. Нема и не може га бити, ни после свих испаштања и очишћења, чак ни по снази божје милости и љубави. Човек по своме бићу и позиву није предмет спасења и блаженства, него ствар која пада и пропада. Јер, ми рођену крв проливамо и, што је горе, ми један другог судимо, и то стално, непотребно, бездушно и бесмислено, тврдим срцем и кратким разумом. Зато, ако постоји рај намењен нама људима, он је празан и остаће довека празан, а то је као и да не постоји. Ничега у нама нема што би могло оправдати постојање раја. И највише што се за нас могло учинити, то је да нам је дат сан о рају“.                                                      

Ипак, пред крај живота, Иво Андрић чезне за рајем. Остао је један запис из 1973:“Ни богова ни молитава!/ Па ипак бива понекад да чујем/ Нешто као молитвен шапат у себи.//То се моја стара и вечно жива жеља/ Јавља однекуд из дубина/ И тихим гласом тражи мало места/ У неким од бескрајних вртова рајских,/ Где бих најпосле нашао оно/ Што сам узалуд тражио овде:/ Ширину и пространство, отворен видик,/ Мало слободна даха.“

То је и јесте хришћански рај: слободан дах у Христу, Богочовеку који је победио смрт. И то и јесте тајна хришћанске вере – тајна поново обретеног слободног даха. 

Текст је писан искључиво за портал Правда, преношење је забрањено без сагласности редакције. 

Прошлу колумну Владимира Димитријевића прочитајте ОВДЕ.

Извор: Правда