Абу Нидал је постао прави дипломата. Као главни представник Фатаха у Ираку почетком седамдесетих година, дане је проводио контактирајући медије, у сусретима са арапским и страним изасланицима и побољшању односа са ирачким властима. Ирачани су сматрали да добро обавља свој посао, зато што је бранио њихово становиште. У тишини је радио нешто сасвим друго, окупљао је истомишљенике у Ираку и другим арапским земљама и стварао тајну групу унутар Фатаха против Јасера Арафата. Абу Нидал се наметнуо као водећи радикални члан на трећем конгресу Фатаха, крајем 1971. године у Хамурији, предграђу Дамаска, шест месеци пре него што је Црни септембар отео Сабенин авион у Бечу. Као умерени палестински лидер, Арафат је покушавао да учврсти своје следбенике око уверења да треба бити политички реалан и одржати прекид ватре договорен са краљем Хусеином.
Арафатове ставове жестоко су критиковали "левичари" међу којима су били Абу Нидал, интелектуалац Наџи Алуш и Абу Дауд. Уместо договора с краљем, предлагали су кампању саботажа и терора који ће довести до Хусеиновог пада. Он је био непријатељ палестинског народа. Рат "сталних експлозија" мора се повести против њега. Уместо пропале стратегије оружане борбе лоше опремљених и обучених герилаца, отпор мора бити
Сем ових питања, жестока дискусија се водила око "организационих питања," другим речима о томе ко има моћ унутар организације. Војни руководиоци су већ више пута организовали мини побуне против Арафата, док су политички кадрови, бунећи се против "личног стила" руковођења, критиковали његове грешке и слабости, његово избегавање да се са њима консултује, и лично контролисање касе, што је био један од извора његове моћи унутар палестинског покрета.
Радикални елементи били су јединствени око два питања: увођења више демократичности у раду унутар Фатаха, и друго, започињање акција против краља Хусеина, што је после већ преживљене катастрофе у Јордану оцењено као "авантуризам." Да су изабрали да се изборе на првом плану можда би победили. Уместо тога изабрали су други, дозволили Арафату да их изолује као екстремисте и ојача своју позицију. Био је то задњи конгрес Фатаха на коме је Абу Нидал учествовао.
Као шеф Фатаха у Ираку, Нидал је званично био равноправан са шефовима мисија у Сирији, Либану, Египту и Либији, главним центрима фатахове активности. После протеривања Палестинаца из Јордана и катастрофе коју су тамо доживели, организација у Багдаду је нагло добила на значају. Абу Нидал је обезбедио много ирачких докумената за хиљаде избеглих бораца и њихових породица. Ирак је био пролаз за Персијски залив и место где су долазили палестински добровољци за обуку у логорима које су им ирачке власти ставиле на располагање. Ту се складиштило и оружје. Новчани прилози су стизали од грађана Ирака. Милитантност и политички радикализам се осећао под баатистичким режимом Хасана ач-Бакра и његовог страшног заменика Садама Хусеина. Сада када је Јордан био изгубљен за њих, како ће се герилци борити против Израела? Многи палестински борци су веровали да су неправедно били избачени из Јордана и да треба убедити краља Хусеина да их прими назад. Неки су и даље сањали о вођењу герилског рата против окупиране Западне обале. Палестинци су више пута покушавали да одобровоље краља Хусеина. Апеловали су на арапске посреднике, као што је био краљ Фејсал из Саудијске Арабије, да послредује за њих, како би им Хусеин дозволио повратак и омогућио да ратују против Израела, уз пуну координацију са њим. Али Хусеин није веровао људима који су га скоро збацили са власти и убили председника његове владе. Желео је мирне границе са Израелом и чврсто одбијао Фатахове увертире.
То је била ситуација у позадини амбициозног плана Абу Дауда када је у фебруару 1973. године повео тим од шеснаест људи у Јордан. У каснијим сведочењима, циљ је требало наводно да буде америчка амбасада али у то време прави циљ је био краљ или макар акција која ће га уплашити и натерати да из затвора пусти стотине Палестинаца који су у време сукоба били похапшени из избегличких логора и станова и који су чамили у затворима без формалне оптужбе или осуде.
У Источној Немачкој Абу Дауд је научио как да размонтира аутомобил и све његове шупљине напуни оружјем. Неколико возила тако је натоварено и чланови његовог тима су их одвезли у Јордан. Абу Дауд је пустио браду и прерушен у Саудијца, са "женом," заправо супругом једног од чланова групе, кренуо на одмор и без проблема прешао границу. У Аману је одмах контактирао једног од Фатахових "спавача," агента у дубокој илегали, извесног Мустафу Џабера, који је, несрећом по Абу Дауда, био агент јорданске обавештајне службе.
"У тренутку кад сам га видео," записао је касније Дауд у својим сећањима, "знао сам да ће ме издати. Зграбио сам га за оковратник и просиктао,
Осећајући опасност, Абу Дауд је одлучио да удари у року од двадесет четири часа. Али Мустафа је муњевито упозорио Јорданце јер је Абу Дауд ухапшен после неколико сати.
Четири дана трајало је саслушавање и премлаћивање Абу Дауда, који није одао ништа. Сасвим случајно, четвртог дана јорданска полиција ухапсила је младића у колима, у потери за кријумчарима марихуане. Био је члан Даудове групе и кола су била крцата оружјем.Јорданци су одлучили да младићу покажу Абу Дауда и виде да ли га познаје. Абу Дауд је лежао на поду ћелије, онесвешћен од болова. "Наравно да га познајем," рекао је младић, "то је Абу Дауд. Дошао сам овде с њим."
Одвели су Абу Дауда назад у собу за саслушања. Тортура се наставила следећих месец дана, по неколико часова дневно. Ускоро се иза решетака нашао и остатак групе. Пред њих су изнели потпуно деформисаног Абу Дауда, који ништа није признао, али остали су попустили. Одали су скровиште са оружјем. Прича је била завршена. Абу Дауд и његов тим су сви били осуђени на смрт. Дауда су два пута облачили у црвено одело за стрељање, изводили га пред стрељачки строј и два пута одлагали извршење казне.
Абу Дауд је своје ослобођење описао овако: "Многи су интервенисали у моје име. Кувајћани су прихватили да плате краљу Хусеину 12 милиона долара да би спасили моју главу, а владајућа совјетска тројка, Брежњев, Косигин и Подгорни послали су Јордану чврст телеграм. Краљ је знао да на Блиском Истоку предстоји нови рат и није хтео да држи у затвору стотине Палестинаца у току конфликта за који се надао да ће мимоићи његову земљу. Ово ме је вероватно спасло, 18. септембра 1973. године, неколико дана пре избијања Октобарског рата, донета је генерална амнестија и сви смо ослобођени. Краљ је лично дошао у моју ћелију и рекао ми да сам слободан."
У тој атмосфери Абу Нидал је припремао своју прву терористичку акцију.
(наставиће се)
Текст је писан искључиво за портал Правда, преношење је забрањено без сагласности редакције.
Остале колумне Милана Видојевића прочитајте ОВДЕ.
Извор: Правда
