Пише: Емил Влајки
С друге стране, у Филозофији повијести, исти аутор тврди да вођа неког народа, има способност да осјети тренутак када неки народ може да се ангажира у борби за своју еманципацију, док околина тај момент не разумије и против је акције вође.
Хегел, као да је предвидио што ће се догађати у Републици Српској (РС). Милорад Додик, као некад Давид, упустио се у неравноправну борбу против најјачих сила у свијету за стварну еманципацију српског народа. Располаже само са праћком против Голијата, „међународне заједнице“. И као некад у библијским временима, нитко му не даје шансе да ће у тој борби побиједити.
„Међународна заједница“ се успаничила, пријети санкцијама Додику и Српској. Опозиција у РС тврди да Додик то ради зато што је толико огрезао у криминалне афере, да нема куд; вјештачки ствара убојствени конфликт, како би скренуо пажњу са себе и тиме у питање доводи свој живот, али и опстанак српског народа, на овим просторима.
Можда у томе има неке истине. Али за повијест истински мотиви једног таквог чина који има потенцијал да резултира нечим револуционарним, нису уопће важни. Битан је резултат. У давној повијести, Верцингеторикс се упустио у борбу за еманципацију свог, галског, народа, против Јулија Цезара, и изгубио. Али су зато Гарибалди и Бизмарк успјели, створивши Италију и Њемачку. Коначно, успјели су и Туђман и Изетбеговић. Први је створио самосталну Хрватску. Други је омогућио бошњачком народу пуну самосвојност. За једног и другог се тврдило како би били процесуирани као ратни злочинци да су остали у животу. Можда и у томе има истине, али то уопће није важно. Они су се, Хегеловски речено, упустили у борбу на живот и смрт, и побиједили.
Точно је, вели опозиција, али су они иза себе имали „међународну заједницу“, па је то био гарант успјеха. А Додик нема никога иза себе. И то је, наизглед, точно. Међутим, Додик је изузетно опрезан човјек и никада се не би упустио у тако нешто да није добио изузетно чврсте гаранције за упуштање у такву борбу. Може изгледати скоро невјеројатно, али је тако. Све моћнија европска десница види БиХ као легло исламског тероризма и није спремна за санкције против њега и РС. Поред тога, Руска Федерација ће све учинити да Додик и РС не настрадају. Можда неће отпочети трећи свјетски рат, али ако дође до борбе на живот и смрт, конфликт ће бити локализиран те, ако се то деси, руска војна интервенција ће апсолутно бити могућа.
Узгред речено, тврдња опозиције како то Додик ради како би прикрио свој криминал је смијешна. „Међународна заједница“, посебно САД, већ десетљећима штити и помаже ненародне режиме и њихове диктаторе. Да је то стварно тако и да се Додик хтио продати, сада би био третиран као успјешан државник апсолутно прихватљив за Запад и за НАТО. Трагично је то што РС опозиција сада иде по медијима у регији који су отворено антисрпски настројени и тим непријатељима прича како они јесу за суштину онога што Додик говори, осамостаљење у оквиру слова Дејтона, али су против његових самоубилачких метода!? Можемо замислити што непријатељи РС и српског народа мисле о таквој опозицији!
Опозиција тврди како је Додик тај који је такођер гласао за отуђење низа надлежности чиме је осакаћена РС. То је точно и бесмислено је то негирати. Али оно што она не схваћа, то је да је Додик одувијек био инсајдер. Да се прилагођавао приликама док није створио такву странку и коалициону структуру која ће у одлучном моменту, а момент је дошао, кренути у борбу на живот и смрт за знатно повећање степена слободе српског народа у РС. А РС као и читава БиХ постају све више бошњачки, те српски народ жели да томе стане у крај. Додик, наизглед, сада ради оно што је Изетбеговић урадио тридесет година раније. Пошто је ситуација за српски народ у РС постала неодржива, многи мисле да је својим дјеловањем спреман да жртвује мир за слободу! Али он то другачије види: „Спреман сам да жртвујем себе за Републику Српску“, вели Додик.
Наравно да рјешење постоји. Бошњаци, Хрвати и Срби треба да сједну за стол. Да се ослободе ОХР-а и Високог представника који је наметнуо више од сто закона Босни и Херцеговини. Да Уставни суд буде без страних судаца. Да се престане са третирањем Срба као геноцидног народа, („Срби су геноцидаши“, Изетбеговић), а РС као геноцидне творевине (проф. Чекић са ФПН и остали). Да откаче оне који БиХ желе да присвајају, али и оне који желе да је раскомадају. Да се строго држе принципа војне неутралности. Да почну причати о ономе што их спаја, а не раздваја. Зар је то пуно, зар је то тешко? Зар је рат мање страшан од реализације ових неколико захтјева. Став Бошњака је кључан у свему овоме, а не Додиково „лудило“ и „неодговорност“. Босна и Херцеговина није „немогућа држава“ како неки неточно тврде. Са ових неколико измјена, може постати и опстати као просперитетна земља.
Ако Додик не одустане од својих оправданих захтјева, Американци, сасвим сигурно, неће дозволити враћање ни једне једине надлежности. Ако би то толерирали, то би значио њихов пораз на Балкану и учвршћење Русије на тим просторима. Ако изузмемо то да ће моћи поткупити чланове његове коалиције како би гласали против Додикових приједлога, и ако искључимо могућност његове физичке елиминације, рат је неизбјежан. А ако рат започне, читав Балкан ће бити у пламену. Србија и Хрватска ће се укључити, а Руси и Американци ће на овим просторима испробавати своја оружја. Можда српски народ у том, њему наметнутом сукобу, и побиједи, па ће све накнадне недаће бити лакше поднијети. Ако се то не деси, на крају ће коначни побједници бити међународни капитал, проституиране национал шовинистичке вође, и њихов савезник мафија којој је свеједно у којој ће држави живјети.
Ана Брнабић уводи ковид пропуснице. Више о томе читајте ОВДЕ.
Извор: Правда
