Пише: Слободан Стојичевић, аутор књига Мрежни рат против Срба и Хибридни рат против Српске Православне Цркве

Сама идеја да свако може у својој соби постати „ангажовани новинар“, да постоји алтернатива званичном либералном једноумљу, да патриоте („трећи“ ) у Србији могу добити бар мрвицу медијског простора и бар неки „сигурносни вентил“ где би исказали своје ставове – је дала наде на првом месту патриотским снагама и десничарски настројеним гласачима. Али… Поред многих других предности и проблема које је ова могућност отворила постоје и проблеми о којима се већ данас мора рећи неколико речи јер су то потенцијално велике опасности: 

1) Финансијска опасност из иностранства. Практично све „интернет телевизије“ и сви независни сајтови са новостима у Србији данас (а и у региону) (има евентуално 1-2 полу-изузетка) финансијски постоје само или највећим делом захваљујући интернет рекламама. Ове рекламе „платформа“ (на пример Јутјуб) приказује и сваки приказ плаћа власнику канала или сајта. „Платформе“ су негде на Западу (највећим делом у САД) или су у власништву фирми које су на Западу (сами сервери могу бити и у другим државама али то је техничко питање) и они одређују пословну политику. Много пута до сад се догодило да на пример Јутјуб укине „монетаризацију“ – повуче рекламе и самим тим зараду од емисије, зато што се не слаже са нечиме што је речено у емисији. Одлучивање шта ће бити „демонетаризовано“ је потпуно „политички коректно“, то јест негде тамо на Западу се одлучује шта може да се каже а шта не . 

2) Аутоцензура. Ова „пословна политика политичке коректности“ већином није тајна. Постоје неке смернице које саме платформе објављују у којима кажу шта ће подржавати а шта санкционисати. Већ после неколико емисија које прекрше или „прекрше“ ова правила и остану без монетаризације – власници интернет телевизије схвате шта не би смело да се каже у емисијама или о чему не треба говорити или које речи се не смеју употребљавати и почну да пазе на политичку коректност иако се сами са њом не слажу. Ово је практично аутоцензура. То је, наравно, аутоцензура из најбоље намере (јер аутори желе да барем неки патриотски садржај донесу до публике па зато калкулишу) али то је не чини мање аутоцензуром. У перспективи овај процес се неће зауставити већ ће се развијати. А постоји велика опасност да ће једног дана доћи ред и на СПЦ. Као што већ данас СМИ у страном власништву (како смо већ напред видели) имају свој миљенике и своју „пасторчад“ и „негативце“ у СПЦ, као што већ данас велика СМИ у страном власништву намећу свој наратив у погледу СПЦ, тако већ колико сутра могу прогласити једно „крило“ у СПЦ дозвољеним а за остала „крила“ и „кланове“ у СПЦ могу објавити „демонетаризацију“ (а да се не говори о, далеко било, неким расколима, шизмама,… који и јесу прави циљ НАТО и западних манипулатора). 

3) Отворена цензура. Последњих година сви „АјТи“ (IT) гиганти (Гугл, Фејсбук, Твитер,…) почели су са отвореном цензуром садржаја. У почетку то је било у вези „тероризма“ и односило се на само неколико сајтова, потом су почели да буду забрањивани сајтови и медији са „лажним вестима“ (fake news), преломни моменат је био забрањивање америчког новинара Алекса Џонса на свим платформама јер је он проглашен „теоретичарем завера“ и од тада креће отворено цензурисање без икаквих правила. Убрзо се прешло на руске вести, канале, сајтове,… Данас  више нико и не води неку велику евиденцију шта је све, ко је све и где је све забрањен. Пример трајног укидања профила Доналда Трампа је ставио тачку на све „дискусије“ о овој теми: да! Отворена цензура постоји. И уколико једног дана СПЦ негде буде унета на неки „црни списак“ – може се догодити исто: у једном дану може бити блокирана на свим „платформама“ и друштвеним мрежама без икакве могућности да се жали било коме. Једини „лек“ је већ колико данас оформити унутар СПЦ неко тело које би се побринуло да колико толико умањи тај ударац и да већ колико данас развија присуство на „алтернативним интернет платформама“ (на пример рутјуб ) . 

„Ударне вести“ и рангирање новости – спиновање јавног мњења и Прозори Овертона  

Иако се нама као обичним грађанима и „примаоцима вести“ или „корисницима медијског садржаја“ чини да су вести и новости један огроман неорганизован и бесмислен цунами који нас сваког јутра прекрије и не престаје да нас дави током целог дана – технички то није тако. 

На нивоу највећих играча („стејк холдера“) на медијском тржишту договара се приближна „дневна агенда ударних вести“ (breaking news, headline news). О чему се овде ради? Иако се чини како наизглед огромна количина вести сваког дана на разним медијима нема никакав смисао и систем ако се мало пажљивије упоредо погледају сви или најважнији медији, види се да свакога дана има по негде 5-7-10 најважнијих вести које су на свим медијима. Ово не би било ништа чудно када би свака од тих „ударних вести“ била заиста барем колико-толико важнија него све остале вести које не уђу у ову категорију. Међу „ударним вестима“ најчешће је 2-3 заиста најважније али остале могу, а и не морају, баш да буду у тој категорији. Сем тога и рангирање (а да се већ не говори о начину презентације) тих „ударних вести“ може се разликовати. Нека вест може, потпуно оправдано, бити на првом, на петом, али и на десетом или педесетом месту. Поред тога „ударна вест“ може бити сама вест а може бити и реакција на ту вест. Другим речима вест се може спиновати на тај начин што се пажња (акценат, фокус), не ставља на саму вест већ на нечије реаговање на ту вест или на последицу те вести. 

На овај начин се постиже такозвани „вредносни суд“ о самој вести. А може се постићи и повезивање одређених појмова или „брендова“ у свести публике. На пример, нешто се догодило у реалном свету а медији у први план истичу став власти, позиције или опозиције, Цркве или неке јавне личности о томе а не сам догађај који су ствари и јесте вест . 

„Агенда ударних вести“ и рангирање вести унутар и ван ње, такође има још једну врло важну функцију: постепено мењање свести јавности (у функцији Прозора Овертона). Ми, као обични грађани (циљана група) то не примећујемо, али ако се годинама понављају вести о сексуалним оријентацијама разних људи, ако се испрва у „јавни дискурс“ а потом полако у „фокус јавности“ уносе вести о „нетрадиционалним сексуалним оријентацијама“ а потпуно на маргину гурну вести о рађању, супружничкој верности, породици,… наравно да ће кроз неколико година већина грађана, а посебно млади, усвојити „вредносни суд“ и да ће се удаја, женидба, рађање, супружничка верност, породичне вредности,… скотрљати на дно скале вредности младе генерације. 

Другим речима, нешто ће постати „ин“ и „кул“ а нешто друго „бљак“ и „губитништво“ иако то нигде није јавно декларисано као званична политика, промена или нови систем друштвених вредности! Већ смо говорили како се гради бренд, а селекција „ударних вести“,  рангирање новости и вредносни суд који се полако намеће овим путем служи као једна од техника и промене вредносног односа јавности према СПЦ. Вероватно да нема ни потребе наводити колико пута до сада је попис возног парка испред Патријаршије био „ударна вест“ на насловницама док су сами ставови СПЦ и друге одлуке Светог Архијерејског Сабора о Косову и Метохији и другим најважнијим националним и црквеним питањима биле споредна и једва поменута вест. Наравно да се као последица овога у свести јавности полако „таложи“ подсвесни асоцијативни след: „СПЦ-скупи аутомобили-попови лопови“. И наравно да је тај, у подсвест усађен, вредносни суд о једном појму („бренду“ СПЦ) – одлична подлога да се на њему гради нови „бренд“ – „младе, реформске снаге отвореног ума у СПЦ“ као одговор на претходно створену аверзију. Ово је практично „играње подсвешћу“ јавности или другим речима – психолошки рат. И то сви ми свакодневно видимо, само не обраћамо пажњу. 
Интернет – осим средстава масовног информисања (СМИ), разних приватних интернет телевизија, сајтова и портала са новостима, постоје три области у кибер сфери, које су веома важне за СПЦ а о којима се јако мало зна. То су:

А)  Околоцрквени сајтови – Обичан интернет корисник или верник за себе тражи одређене информације које га занимају. Најчешће није ни упознат шта или ко стоји иза неког сајта или неког портала или неког форума на интернету. Како смо већ рекли цела област: „Православље“ или „Православна Црква“ нема скоро нигде у свету неке регистроване брендове, заштићене марке, заштићена права на неке појмове, симболе, пиктограме или иконе. Понекад, понегде се заштити „робна марка“ неког манастирског вина или неког црквеног производа, али то је трговачка заштита, а не заштита Цркве, а још мање заштита православног црквеног учења. У већини православних држава, рачуна се да ће судови у случају судских спорова пресуђивати по неком „неписаном праву“ или на основу „православности“ самих судија, али, како време иде, требало би да будемо слепи или злонамерно незаинтересовани па да не видимо да ће ово све више бити проблем у будућности. Пођимо само од најочигледнијег примера у Црној Гори где је комплетно миленијумско наслеђе Српске Православне Цркве једним законом стављено под знак питања. А да се и не говори о свим другим примерима по целом свету (својатања храмова, својатање културног наслеђа, негирање нација, креирање нових нација, креирање „националних цркава“, …). У функцији свега овога могу бити и „интернет ресурси“: сајтови, портали, форуми,… Данас постоји стотине ако не и хиљаде сајтова, портала, форума који се баве темом Српске Православне Цркве - то су и црквени сајтови и околоцрквени сајтови и процрквени сајтови али и антицрквени сајтови… Проблем је као и у реалном свету, такође делом правне природе.

Систем регистрације сајтова и домена: шта је уопште домен и „како то ради“?  Цео интернет има како смо напред рекли „хијерархијску“ структуру и подељен на националне „домене“ (и још много што-шта). Нема потребе да овде улазимо у детаље ДНС сервера, протокола, маршрутизатора и АјПи адреса већ је довољно рећи да постоји неки централни „орган“ (који се налази у Америци и под индиректном је контролом Американаца и њихових служби ) и националне филијале које региструју и додељују имена сајтова . На пример: када се распала СФР Југославија домен „.yu“ је остао као Словенаца и СР Југославија је имала проблем да га преузме . Када се на пример Црна Гора одвојила, тражила је и добила свој домен: „.me“. Србија је прошла од домена „.yu” и “co.yu” до домена „.rs“ и „.срб“. Оно што је за нашу причу о СПЦ важно је начин регистровања домена и имена сајта. Данас практично свако може да  региструје сајт, портал, форум … и да говори о цркви и понекад и у име СПЦ а да сама СПЦ нити зна за то, нити има икакве могућности да на садржај утиче. На пример: постоји портал teologija.net који је практично „платформа“ за српско либерално богословље данас а да саму СПЦ нико и не пита шта она о томе мисли, да ли је то аутентично православно учење…  На интернету се управо данас догађа оно што се догодило са Хришћанским Културним Центром (ХКЦ) пре пар деценија: неко је некад, под неким изговором узео благослов од патријарха Павла (вероватно из најбоље намере је благослов и тражен и добијен) – овенчао и брендирао тим благословом свој рад … али је касније све то кренуло у потпуно погрешном смеру, генерације младих су заведене у погрешном смеру, а сама СПЦ више није имала могућности да благослов повуче. Сам ХКЦ више не делује у тој форми како је деловао али данас постоји „интернет наслеђе“ ХКЦ – управо сајт teologija.net који се опет „позиционира“ као „теолошки интернет магазин чији је циљ промовисање културе критичког теолошког мишљења у постдигиталном добу. Пошто настојимо да негујемо критички став, наши аутори и уредници имају пуну слободу када је реч о избору тема и начину на који се те теме обрађују. Сајт нема било какве идеолошке или друге преференце. Чврсто верујемо у дијалог унутар теологије као и теологије са другим хуманистичким, друштвеним, природним наукама као и у потребу прожимања теологије и уметности, и управо то уверење суштински одређује нашу уређивачку политику.“ – другим речима пише ко шта хоће и како хоће. Они истина нигде не кажу да су СПЦ али аутори су владике СПЦ и професори ПБФ. 
Практично за неупућеног верника или за некога ко почиње да се интересује за веру – то је наизглед потпуно црквени сајт иако није званични сајт СПЦ. Или на пример сајт „Борба за веру“ (http://borbazaveru.info/  ) који на насловној страни има грб СПЦ и такође није јасно да ли је то СПЦ или није!?! Неки људи који нешто пишу, критикују, блате, хвале, имају своје мишљење,… али све то под грбом СПЦ на насловној страни. Да ли је то сад СПЦ или није СПЦ? И потпуно је иста ситуација са стотинама других сајтова и портала. Хтели то да признамо себи или не, СПЦ ће у будућности морати да се позабави овим проблемом. Из простог разлога што иако је данас овде код нас потпуно јасно која је „једна, света, саборна и апостолска Црква“ то не мора да значи да је то кристално јасно и сваком побожном човеку у на пример Северној Македонији, САД или Украјини. Ма колико то звучало ригидно, невероватно, бесмислено, … али „Марфијев закон“ је на снази: „све што може да крене наопако – пре или касније кренуће наопако“ и сви ми смо сведоци да све што може да крене наопако – све чешће и креће наопако. Све што креће наопако најчешће, наравно, креће наопако уз помоћ Американаца али то не значи да ми морамо увек да будемо затечени тиме. Тим пре што је решење врло једноставно: акредитација од стране СПЦ. И судске тужбе за оне који се лажно представљају . 

Постоји још један сличан феномен: блогери и Јутјуб – ВЛОГЕРИ. Последњих година вођење дневника на Интернету или ти „блог“ је прешло у као неко вођење дневника у видео формату – „видео-блог“ или скраћено „влог“. То, наравно, више није никакво „вођење дневника“ већ једноставно неко-нешто-пише или говори о нечему актуелном. У Русији, на пример, блогови су веома популарни и читани, па је чак дошло и до тога да се преко блогова организује опозиција. Блог Наваљног чак више уопште није никакав „блог“ већ медији - НВО-предузеће са повеликом и богато финансираном редакцијом, новинарима, уредницима,… а Наваљни је само „име“, „бренд“ или једноставно „заштитни знак“  (о овоме ће још бити речи касније). Оно што је за наше истраживање занимљиво су влогови српских свештеника и „православних проповедника“ што понекад прелази у  „православни видео лајф-коучинг“ на српском. Од када је пре коју годину на Православном богословском факултету у Београду група професора и наставника на челу са владиком Максимом (Васиљевићем) обнародовала своју „модерност“ и „научност“ насупрот „затуцаности“ и „мрачњаштву“ званичне СПЦ у јавности се појавио појам „благослова за подучавање“. Оно што су сви православни, оцрковљени верници ионако знали – да не може свако да проповеда и „благоглаголи како му се изволи“, сазнала је цела јавност. Али зачудо ево већ неколико година се о том благослову пише, расправља и говори, па чак и на нивоу Владе и Универзитета, али нико (за сад још) не говори о бројним „интернет гуруима Православља“ и о томе ко је њима, када и како дао „благослов“ да глаголе и „влоголе“ !? Треба, наравно, на првом месту разликовати просто снимање проповеди мобилним телефоном и постављање на Јутјуб од циљане делатности снимања самог себе при умовању о „нечему православном“. У првом случају најчешће верници снимају своје духовнике и то је у реду. Али у другом случају то је већ друштвени и медијски феномен (можемо га назвати) „Влоголења“. Вероватно је код већине ових људи добра намера изнад свега. Вероватно ови свештеници „говоре од сувишка срца“, али треба јасно рећи: добра намера у данашње време једноставно више није довољна. Зашто? 

1) Велика већина обичних гледалаца Јутјуба не зна али када неки налог на Јутјубу пређе 1000 пратилаца отвара се могућност за комерцијализацију тог налога. И од тог момента свештеник-влогер може почети да емитује рекламе и добија новац од Јутјуба и постаје практично продавац „интернет видео садржаја“ без обзира какав да је тај садржај. То могу бити и најдобронамерније проповеди али и било шта друго. И од тог тренутка то практично постаје „продаја“. 

2) „Човек је кварљива роба“, како каже народна изрека. Неко данас може бити добронамеран и правоверан, али то не значи да ће тако увек бити. Зар смо мало примера имали кроз историју да се неки свештеник осетио занемарен, обесправљен, повређен,… па пожели да скрене пажњу на себе непримереним говорима? Зар је мало примера кроз историју да човек, па и свештеник, западне у неке кризе, грехове, дилеме, …? Зар је мало примера кроз историју да се човек једноставно „пробрцне“? А није исто дал' се „пробрцне“ свештеник на парохији где Црква може одмах да реагује, помогне, спречи штету или свештеник који на Интернету има 10.000 пратилаца. И чије влоговање моментално може да буде подељено на друштвеним мрежама у неколико милиона копија. Напред смо већ навели три опасности које прете од Јутјуба; 

3) Финансијска опасност – власник налога на Јутјубу никакву власт нема над Јутјубом. То данас може бити допунски извор прихода уз парохијску службу, а већ колико сутра и не мора. 

4) Аутоцензура - свештеник који влоголи се излаже опасности да свесно или подсвесно  модификује проповед у складу са политичком коректношћу Јутјуба зарад прихода (монетаризације) или напросто из жеље да направи мали уступак или компромис зарад могућности да и даље влоголи. 

5) Цензура – Јутјуб је већ одавно показао да није просто интернет платформа већ је глобална корпорација која је своје потенцијале ставила у службу геополитичког сукоба. И овде за њих њихова зарада није толико важна колико политичка коректност. Тако да свако у сваком тренутку може бити забрањен ма колико да има пратилаца. 

6) Феномен екстрема – Један од два највећа проблема данашњице у медијима је „тежња ка екстремима“. О чему се ту ради? Услед огромне количине информација које се данас производе у инфо-сфери корисници, публика једноставно отупљује. Да би се постигао исти ефекат психичког надражаја, привукла иста количина пажње публике – потребно је користити све јаче изразе и заступати све екстремније ставове. Све се више садржаја производи од стране све већег броја емитера тако да је борба за пажњу све оштрија. Ово доводи до тога да се у свим медијима користе све јачи надражаји. Кад су „православни влогери“ у питању ово конкретно значи да ће неминовно и њихови садржаји (макар и против њихове воље) полако клизити према неким екстремима. То не мора да значи да ће то бити екстреми у верском учењу, али могу бити било какви други екстреми: начин снимања, речник који се користи, одело, начин говора, мимика, гестикулација, теме,… Овај процес не зависи од воље самог влогера, већ је стихијски. Свесним напором се можда може успорити, али је за то потребно да влогер сам себи одмах јасно призна да ће губити зараду и да ће му популарност падати ако не буде измишљао нове „форе“ и необичности. А у случају влогера који почну да добијају новац од Јутјуба за своје „мисионарење“ то је јако тешко. Константан, један те исти начин снимања влога, без иновација, лудирања, све јачих и јачих речи ће неминовно довести до пада гледаности, прихода и у најбољем случају ће довести до тога да влогер прекине са снимањем. Мада је много вероватније да ће влогер услед пада гледаности почети са разним екстремима и бомбастичним изјавама, екстремним ставовима да би повећао гледаност, а при том ће себе свесно заваравати да то чини да би „био ближи обичном гледаоцу“ или „све је то да младима приближим Христа њиховим речником“. У сваком случају феномен екстрема је погубан за било какво мисионарење а посебно за покушаје самосталног медијског мисионарења које би требало да доноси финансијску зараду „мисионару“. Пример оваквог „иновативног“ мисионарења ми данас можемо видети код (свештеника?) Угрина Поповића који се појављује у белим одорама (ваљда је то бела мантија), који мисионари у неким видео садржајима сниманим од куће, са терасе,… уз неке „младалачке“ гафове, мимове и гримасе. Кумулативни ефекат више медија Угрин покушава да постигне коришћењем више интернет платформи па тако има налоге и на друштвеним мрежама. Занимљиво је да емитује серију објава и статуса са неким високоумним „мислима“ који се завршавају са „МИСЛИТЕ О ТОМЕ!“ што је већ карактеристика и следећег;  

7) Дигитална деменција или „блиц разум“ – Јужнокорејски лекари су још 2007. године забележили код младих одраслих особа значајан пораст поремећаја пажње, памћења и концентрације као и општег и емоционалног отупљивања и ту клиничку слику су назвали „дигитална деменција“ . И руски аутори упозоравају да се услед коришћења интернета и других медија интелектуални,  емоционални и мисаони апарат, најчешће код младих, сужава и упрошћује. Све више људи је све мање способно да држи пажњу и да схвата компликоване теме. Ово је огроман проблем данашњице који ће у будућности само расти. Али у случају православних свештеника влогера је већ сада акутан: да би се било занимљиво циљаној групи младих, којима су и намењени ти видео садржаји, ови наши „мисионари“ су већ сада принуђени да своје „поуке“ редукују на што једноставнији и једностранији изражај. Да би нешто било занимљиво, примамљиво, атрактивно то мора да буде кратко, јасно, без неких дубоких мисли и великих дилема. А то значи да је унапред осуђено на банализацију. Ми већ сада имамо примере да свештеници причају вицеве као мисионарску поуку, препричавају цртане филмове , да се кревеље, користе младалачки, а често и наркомански, речник у жељи да привуку младе. Није случајно да већ сада Угрин Поповић скоро сваки свој статус завршава са слоганом реклама за цигарете: „МИСЛИТЕ О ТОМЕ!“ Ово је неминовно јер наравно да се Богословље не може исказати у једној реченици на сатусу на Фејсбуку тако да је потребно некако заинтригирати младе; 

8) „инсајдерске информације“ о Цркви – да би се привукла пажња гледалаца, влогери су, као што смо већ рекли, често у искушењу да користе неке „специјалне ефекте“ који би њихов наступ издвојио из мора других и привукао пажњу публике, а самим тим и прегледе који доносе толико жељену зараду. Једна од тих „техника“ су и „тајна знања“ која само тај влогер има и не жали да их подели са, сензација жељном, публиком. Ранијих година ми смо могли да видимо на разним телевизијама исповести „жртава сексуалног насиља“ у СПЦ или разочараних верника, али, хвала Богу, нисмо виђали „инсајдере“ из клира. Међутим, тенденције Јутјуб – влог-глаголања или ти влоголања су неминовно довеле и до овог феномена. Од недавно на Јутјубу се појавио нови влогер – свештеник и самопрокламовани „АВВА“  Зоран Ђуровић који се некако обрео у Риму у Италији и одатле покушава да путем влога привуче пажњу, комуницира са својом „духовном дечицом“ и курира њихов „духовни раст у Христу“. Сам Ђуровић, његов питорескни нагласак и цео влог из скута папе римског би чак били и симпатични колико су бесмислени да није пикантног детаља којим Ђуровић покушава да привуче публику (а привукао је и нашу пажњу). На неки начин Ђуровић заиста поседује инсајдерске информације из СПЦ и на сав глас их обзнањује! Као што смо у делу 1. већ описали – америчке службе су преко невладиних организација уложиле велики новац у последњих двадесет година да би стекле агенте утицаја унутар СПЦ и преко њих оствариле „дубоко сензорно продирање“. То јест, они су велики новац уложили и улажу да би организације типа Хришћанског Културног Центра и друге НВО вршиле истраживања ставова унутар клира СПЦ, да би професори ПБФ писали научне радове на одређене теме и понекад у њима откривали понеку информацију о односима у СПЦ. Али ретко који плаћени агент је тако користан као „лајавац-волонтер“. Или, како каже руска пословица: „Брбљивац је премија за шпијуна!“  Да ли због усамљености и одбачености у далекој земљи, да ли због мањка пажње и разумевања ближњих,.. углавном, Ђуровић кроз свој влог не само да „мисионари“ већ и отвара душу и сервира море информација о клановима у СПЦ, о односима владика међу собом, о стању на ПБФ, о борби кланова у СПЦ,… У једном од видеа, на пример, у жељи да се „обрачуна са херцеговачким кланом на ПБФ“ износи цео низ информација о начину бирања професора, о неправилностима у раду,…. И наравно истиче себе као кандидатуру за професора Патрологије. Већ смо напред рекли да влогер-незадовољник у нашим редовима касније може велику штету да нанесе. И ево очигледног примера! „Свађале се јетрвице преко свекрвице“ како каже наш народ, тако и доктори богословља са и око ПБФ, заборавивши се у својим свађама практично јавно и преко Јутјуба деградирају СПЦ и ПБФ. На пример: Ђуровић наводи да „нико у СПЦ сем њега нема докторат из Патрологије“ и није квалификован да предаје Патрологију на ПБФ. А и он је, како сам каже, докторат стекао у Риму на католичком универзитету. То би као требало да буде „аргумент“. Можда то и јесте „аргумент“ у неким расправама и свађама у ужем кругу за неком славском трпезом. Али када се објави на Интернету то је практично инсајдерска информација о ненаменском трошењу средстава на ПБФ. Треба само погледати из угла Владе Србије (а и буџетске инспекције, просветне инспекције, невладине организације „Атеисти Србије“,…) која сваке године издваја десетине милиона за финансирање ПБФ да би се разумела логика: ако за деценију и по, штедрог државног финансирања, завађени кланови на ПБФ нису успели да одшколују ниједног валидног професора Патрологије него им је најшколованији папски стипендиста – па који је онда за државу уопште смисао постојања и финансирања ПБФ? Ако ће папа римски да школује и одшколује најшколованије професоре теологије у Србији и Српској Православној Цркви – чему онда уопште ПБФ Српској Цркви? То је питање које се само намеће сваком објективном гледаоцу Ђуровићевог влога. Ђуровићу, наравно, ни на крај памети није да овакве информације сем гледалаца на Јутјубу привлаче пажњу и људи који не гледају благонаклоно на СПЦ. И који би до оваквих инсајдерских инфомација јако тешко дошли да нема његове жеље да се покаже и докаже „у етру“ и пред гледалиштем.                               

1  Мора се признати да су данас и „власт“ и „опозиција“ и „први“ и „други“ део једног те истог проевропског, либералног наратива. Ма колико нам „велика“ средства масовног информисања понављала и утувљавала у главу да су то „сукобљене“ опције – све је то једна иста проевропска клика (која чак без имало стида и срама прескаче из једних у друге и назад под истим паролама).
2  О техници „фактчекинга“ то јест цензури видети одличан чланак који објашњава на чињеницама како ради цензура на друштвеним мрежама: „СОРОШЕВО „МИНИСТАРСТВО ИСТИНЕ“ РАДИ ПУНОМ ПАРОМ“ www.ifamnews.com/sr/soroshevo-ministarstvo-pravde-radi-punom-parom/��
3  „ЦЕНЗУРА ДОНАЛДА ТРАМПА СЕ НАСТАВЉА: Јутјуб брише снимке који тврде да је било изборне крађе у Америци“ www.novosti.rs/c/planeta/svet/943573/cenzura-donalda-trampa-nastavlja-jutjub-brise-snimke-koji-tvrde-bilo-izborne-kradje-americi��
4  https://ru.wikipedia.org/wiki/Rutube 
5  https://rutube.ru/ 
6  На пример „вест“ са портала Нова С: „SPC udara na Zakon o istopolnim zajednicama“ која већ у наслову спинује саму вест и даље у тексту даје и усађује у (под)свест читалаца „вредносни суд“  – СПЦ „ударила“ на закон. То и није „закон“ већ предлог закона. И није СПЦ „ударила“ већ законски предлог удара на светоназор, систем вредности, свих религиозних људи а СПЦ је само ту чињеницу констатовала као свој став. Кроз спиновање наслова и у тексту се ствара утисак потпуно изврнуте реалности: да „закон“ јесте, да је он датост и поредак а да СПЦ „удара“ и покушава да промени нешто што постоји. Док је реалност потпуно обрнута: законски предлог је усмерен на мењање миленијумског поретка и удара на поредак који постоји одвајкада. nova.rs/vesti/drustvo/moze-li-spc-da-obori-zakon-o-istopolnim-zajednicama/��
7  На пример „вест“ са портала Нова С: „SPC udara na Zakon o istopolnim zajednicama“ која већ у наслову спинује саму вест и даље у тексту даје и усађује у (под)свест читалаца „вредносни суд“  – СПЦ „ударила“ на закон. То и није „закон“ већ предлог закона. И није СПЦ „ударила“ већ законски предлог удара на светоназор, систем вредности, свих религиозних људи а СПЦ је само ту чињеницу констатовала као свој став. Кроз спиновање наслова и у тексту се ствара утисак потпуно изврнуте реалности: да „закон“ јесте, да је он датост и поредак а да СПЦ „удара“ и покушава да промени нешто што постоји. Док је реалност потпуно обрнута: законски предлог је усмерен на мењање миленијумског поретка и удара на поредак који постоји одвајкада. nova.rs/vesti/drustvo/moze-li-spc-da-obori-zakon-o-istopolnim-zajednicama/��
8  https://www.icann.org/ 
9  https://www.rnids.rs/ - Регистар националног интернет домена Србије.
10  Више о овоме врло симпатичан филм: „1 Интернет, 3 домена, 4 државе“ на адреси  https://www.youtube.com/watch?v=9cDdwLL5pOE&feature=emb_logo&ab_channel=РегистарнационалногИнтернетдоменаСрбије 
11  Домени „.net“ и „.info“ чак уопште не морају да се региструју код националног регистра домена већ „негде у свету“!
12  Руска Православна Црква на пример има цело одељење за сарадњу са медијима и борбу са „лажним свештеницима“. Чак редовно објављује и обнавља спискове сајтова и ресурса који су штетни! sinfo-mp.ru/borba-so-zloupotrebleniyami-v-seti-internet��
13  Ауторова кованица од влог и „глаголити“ (говорити)
14  Ауторова кованица од влог и „глаголити“ (говорити)
15  “… као у оном цртаном филму Патак Дача са овим ловцем, … сећате се тог цртаног филма…“ Зоран Ђуровић: Како је херцеговачки клан спречио Аву да предаје на Богословском, 13:41 www.youtube.com/watch�
16  „АВВА“ је назив за старца-духовника. Код нас Срба се најчешће користи за Авву Јустина Ћелијског. Овај назив није титула тако да га не додељује Црква већ тако из милоште и поштовања духовна деца зову свог духовника и учитеља. А ко је, кад и како Зорана Ђуровића овенчао овим статусом – остаје загонетка Јутјуб инфлуенсинга данашњице. Овај назив је написан Ћирилицом и не треба га бркати са латиничним називом поп шведске групе „АББА“. Чак ни по озбиљности поука: лагане и питке песмице шведског поп пара имају много дубља значења него „поуке“ римског инсајдера Ђуровића о Православљу.
17  Болтун нахотка дла шпиона    

Први део фељтона прочитајте ОВДЕ, а други део ОВДЕ.

Извор: Правда