Пише: Владимир Димитријевић
АКО ЧИТАШ ОВО, ЗНАЧИ ДА ТИ НИЈЕ ЛОШЕ
Ми смо често мрзовољни и све нам смета. Али, да ли смо сасвим у праву? Један савремени грчки духовник нас подсећа: „Драги читаоче, уколико читаш ове речи, то значи да си, у извесној мери, већ решио бар неке од својих основних животних проблема. Објаснићу ти зашто тако мислим.
Читаш, а то значи да се, макар у тренуцима док читаш, не мучиш да зарадиш преко потребни новац, односно да ниси тешко болестан и да не јаучеш од неподносивих болова, зато што човек не може да чита када га муче такви болови. У овим тренуцима ти си спокојан, седиш негде у својој соби, или у канцеларији, на мирном месту где можеш да читаш. Хајде онда да за то заблагодариш Богу и кажеш: „Благодарим ти, Боже!“
За сву љубав коју нам Бог даје, рецимо: Благодаримо! Господу нашем, Који нам је у животу даровао толико дарова. Рецимо: Благодаримо! Заблагодаримо Господу и за то што можемо да говоримо, да мислимо, да живимо мирним животом, да имамо толико дарова Божијих!»
Дарови Божји – коме то пада на памет?
ХРАНА КОЈУ ИМАМО
Кад човек чита старе српске књиге и рукописе, свуда налази летописе који сведоче о глади. Страшна глад је истребљивала читаве области.
Грчки духовник нас подсећа:»Ако погледамо у овом часу своју кухињу, видећемо да се на шпорету кува ручак, да је фрижидер пун хране, да је наш стан пун разноразних добара! Колико нам је само Бог дао дарова у животу!
У нашој епохи, по читаве дане, на телевизијским програмима, емитују се емисије у којима се приказује припремање укусних јела по најновијим кулинарским рецептима, откривају се мале тајне великих мајстора кухиње, што значи, ако се боље размисли о томе, да смо већ обезбедили себи све оно што је неопходно за живот и да се сада већ бавимо оним што се може сматрати раскошју. То је раскош која је сведочанство умножавања наших животних могућности и то је нешто што је, у ствари, сувишно, непотребно: у вечерашњој ТВ-емисији приказан је још један у бескрајном низу нових кулинарских рецепата и то, овај пут, са сасвим ретким састојцима и зачинима. На пример, у јело треба додати кари! Ко је код нас до пре двадесет-тридесет година уопште чуо за кари или за неке друге далекоисточне, индијске зачине и специјалитете?
А све то значи да хране данас има у изобиљу и да смо почели њом да се наслађујемо. Природно је свој живот чинити лепшим, богатијим, пријатнијим, слађим, угоднијим. Али, чим се људи на то навикну, они сматрају природним да све то имају, и, уз то, почињу да траже још и више од тога: „Хоћу да пробам и ово, и оно јело! Хоћу још нових јела!“ И човек се тада више не задовољава оним малим што има, које пак уопште није мало, јер је то, у ствари, много!»
Много, али нама никад није доста.
ЗАХВАЛНОСТ ЗА ЗДРАВЉЕ
Кад је здравље у питању, грчки учитељ поручује:»Ниси задовољан здрављем које имаш, али када ти оно буде нарушено, ти ћеш, наравно, рећи: „Како ми је добро било раније! Како сам се добро осећао, а нисам тога ни био свестан! Колико сам дарова имао од Бога, а нисам их нимало ценио! Нисам имао главобоље ни вртоглавице, а то нисам умео да ценим, нисам чак ни примећивао да ме глава не боли и да се одлично осећам!“
И присећаш се како си добро тада спавао, али си то тада сматрао нечим уобичајеним, монотоним или, чак, досадним. И ни у једном тренутку ниси имао потребу да прославиш Бога, да Му заблагодариш за то благостање, срећу, душевни мир и радост, да Му кажеш: „Слава Богу! Имам довољно хране, имам свој кревет, миран сам, савест ми је мирна, душа ми је спокојна, мирно спавам и задовољан сам оним што имам у животу!“ Е, свега овога ниси био свестан када је све било у реду.
Међутим, када је почела да те мучи несаница, када су почеле да те муче главобоље, када си изгубио животни мир, почео си да говориш: „Боже мој, дај ми само један једини дан без ове ужасне главобоље и ја ћу Ти усрдно благодарити за то!“
Сви знате оне ланчиће са плочицама – бакарним, посребреним или позлаћеним, на којима је урезано: „Благодарим!“, а које људи каче о иконе у црквама да би Богу заблагодарили за неко чудо које је Бог учинио у њиховом животу. О томе вам говорим!
Управо то хоћу данас да урадим, да заблагодарим Богу, да Му кажем: „Благодарим Ти, Боже! Хвала Ти, Боже!““
ЗАХВАЛНОСТ КАО ОСНОВА ЖИВОТА
Без осећања благодарности нема истинске вере. И нема живота. Главна служба Православне Цркве зове се Литургија – Евхаристија. «Евхаристија» значи благодарење ( на грчком језику ). Свети Димитрије Ростовски је овако говорио Богу:»Благодарим Тебе, Господа мога, Благодатеља многомилостивог, јер си све за мене праведно и милосрдно устројио и непрестано промишљаш о души мојој: заштићујеш ме, негујеш, покриваш, чуваш душу моју, дарујеш ми снагу, здравље, храниш ме, уразумљујеш и просвећујеш, помажеш ми и крепиш ме, руководиш и упућујеш на сва добра дела. Све си праведно и милостиво и благосрдно о мени устројио.“
Ако се вратимо Богу и себи, бићемо стално благодарни. А како рече Владика Николај, ко је захвалан на малом, добиће и више.
СВЕТИ САВА, УЧИТЕЉ МИСЛОСРЂА
Византијско монаштво је много полагало на творење добрих дела. У питању манастира Пресвете Богородице Евергетиде (добротворке), насталом у Цариграду у XI веку, велика пажња се посвећује милосрдном раду. Монаси су били дужни да деле милостињу убогима (на веће празнике више, обичним данима мање), како у новцу, тако и у храни, а мастир је имао осмокреветну болницу са купатилима и нарочитим режимом исхране за болесне.
Манастир Пантократора, кога је Јован II Комнин саградио у XII веку, имао је болницу и старачки дом, као и лепрозоријум - за неговање губаваца. Болница Пантократора имала је педесет кревета, са лекарима и професионалним особљем. Манастир је поседовао пекару за сиротињу.
Свети Сава је, свакако, био васпитан на класичном узору византијске православности, и настојао је да је пренесе у Србију, па и кад је у питању харитативна делатност.
Свети Сава је веома волео Светог Јована Златоуста и његово тумачење молитве „Оче наш”, у којој Златоусти настојава на томе да Христос није рекао „Оче мој”, него „Оче наш”, и тиме указао на чињеницу да су сви људи браћа, чији је Отац Бог. Зато је старање о сиротињи и немоћнима заповест Божја.
Стварајући Хиландарски и Студенички типик по узору на правила цариградске обитељи Богородице Евергетиде, Св. Сава је пренео и његове одредбе о милосрђу. Ево 33. поглавља Студеничког типика:“А оно што ће бити речено, и што ви треба веома да чувате, не малу корист и спасење вам умножава. А шта је то? На вратима давање страним и немоћним, који су нас покоја ради посетили, због њих и гостионицу сазидасмо... у којој ћемо страној браћи одмора дати и немоћнима да леже, колико моћ допушта да их удостојимо бриге. А наге и босе одевати и обувати старом вашом одећом и обућом, што нећете ви сами давати јер то не дозвољавамо него игуман. А треба хранити гладне и души давати, као што рекосмо, узакоњеним хлебом и вином и сочивом неким од хране ваше претекле... А ово треба од уздржљивости ваше да буде, а ако није могуће, а оно нека од сувишка буде. И Богу је мило ако је могуће. А и умрле треба сахрањивати. Гробље за странце је ради њих подигнуто ... А не треба сахрањивати тек како било и као случајно, већ прво ви, отпевавши погребне песме и друго достојно збринувши, ништа не изостављајући, најчистије од свега треба према страној нашој браћи чистоту указати, да и ми чисту и богату милост за њих од Бога примимо. А не волимо да икога са врата наших празног отпустите.“
У 40. поглављу Студеничког типика о болницама и болничарима пише следеће:“...Заповедамо дакле да се изабере болеснима ћелија која је по изгледу добро успела болница; и постеље поставити болеснима за лежање и одмор, и болничара им дати како би им помагао у свему. Ако ли ... многи у болест падну, да им се дају два болничара, арула велика, тј. огњиште од метала сковано и преносиво. А на њему ћете болеснима укроп топити и друго што им је за утеху, по могућству, што је за јело и пиће и за остале потребе. Игуман свагда а не ретко у болницу нека долази и свесрдно посећује братију и свакоме доноси потребно...“
Тако су настале прве српске болнице.
ЗАКОНОПРАВИЛО И МИЛОСТИЊА
Не треба заборавити ни најважнији правни документ српског Средњег века - Законоправило Светог Саве, настало по византијским узорима, али за потребе његовог народа. У Номоканону је низ црквених правила о помоћи сиротињи и потребитима. Пре свега, ту је 59. апостолско правило које одређује најстрожу казну за епископа ако одбије да помогне сиромашном свештенику - све до рашчињења. Византијски канониста Зонара то правило тумачи овако: „Црквено богатство Свето Писмо назива богатством сиромашних и треба га разделити сиромашнима.” Свети Теофило Александријски, својим 11. правилом, каже: “Сиромашни... да се хране у цркви, и да им се укаже свако старање/.../“ Седми канон Сардикијског сабора налаже да је епископ дужан да заступа оне којима се чини неправда, и да, у таквим случајевима, мора да се обрати самом цару. У Цркви је, у рановизантијском периоду, била успостављена служба екдика, епископских помоћника, који су имали задатак да се „супротставе насиљу и мучењима од стране богатих и одбране сиромашне од насиља”. Екдике су бирали епископ, свештенство и представници народа, а њихову улогу је, 385. године, објаснио цар Теодосије I, у писму екдику Теодору, рекавши му да му је дужност да буде као отац према народу и „да не дозволи угњетавање земљорадника и грађана порезима; да помаже службеницима у сузбијању дрскости архоната, чувајући поштовање њихове части... и да их штити (народ, нап. В. Д.) као децу.”
Епископи су, по Јустинијановом законодавству, морали да се старају о сиромашнима. Велика брига посвећивана је и удовицама, које, по 11. канону Теофила Александријског треба да се хране од цркве и примају од ње помоћ. Пажња је посвећивана и откупљивању заробљеника (та традиција православних остала је снажна и касније. Кнез Иво од Семберије откупљује, трошећи сво имање, српску нејач заробљену од Турака, и Филип Вишњић вели: “То ће Иви Господ 'Ристос платит'/ када Иво буде на истини”.)
Иви од Семберије узор је био Свети Сава.
ОДНОС ПОСЛОДАВЦА И РАДНИКА
Номоканон налаже, у складу са Мојсијевим законодавством, да газда надничару мора одмах исплатити зараду: “Да не преноћи плата твога надничара код тебе до јутра, нити пак да лишиш плате сиромаха... Истога дана да даш плату његову пре заласка сунца, јер је сиромах и њој се нада, да не повиче ка Господу против тебе и биће ти грех.” Пажња је била посвећена тестаментарној вољи оних који су, посмртно, завештали да се од њиховог новца подижу болнице, странопријемнице, сиротишта, народне кухиње, итд.
Номоканон је, подсећајући на то да су злоставитељи оца и мајке у Старом Завету били кажњавани смрћу, децу - насилнике лишавао наследства, као и децу која су занемаривала родитеље у слабости и немоћи. Кажњавани су и родитељи који занемарују децу. 14. канон Гангрског сабора проклиње синове и кћери који остављају, „под изговором побожности” (одласка у манастир), незбринуте оца и мајку, а 17. канон тог истог сабора проклиње оне који не васпитавају своју децу и „не хране их до потпуног узраста”, него их напуштају.
ЗАШТИТА СОЦИЈАЛНО УГРОЖЕНИХ
Учење Номоканона о заштити социјално угрожених др Миодраг Петровић укратко излаже овако:“Остацима схватања која нису била у складу са хришћанским учењем о односу према човеку - унетим у Номоканон из Мојсијевог и других законодавстава - свети Сава је супротставио, већ у уводном делу (Номоканона), учење о социјалној правди. Такво учење је, значи, изложено не само пре свих грађанских и црквенограђанских прописа, него и пре канона, за које треба рећи да су распростирањем хришћанске идеологије о човекољубљу (филантропија) постепено потискивали из грађанског законодавства одредбе нехришћанског садржаја. Дуго је трајао тај процес, јер су носиоци власти у Византији водили бригу превасходно о државним интересима, а ови су се једним делом заснивали на робовласничком систему који се одржавао строгим законским мерама. Неке од тих мера су се нашле и у Номоканону. Другачије није ни могло бити с обзиром да је укључиван интегрални текст појединих закона као, на пример, Прохирона. Заузврат томе, свети Сава је у Номоканон унео, између осталог, 35. новелу цара Алексија I Комнина из 1095. године о заштити робова.
Посебну пажњу побуђује разноврсност прописа који до танчина задиру у социјална питања човека од рођења и пре, тј. од зачећа па до смрти. Сложеност ових питања је заступљена нарочито у оквирима породичног права, али и у обавезама друштва према појединцу. Породица се све чешће штити законом и поставља, за разлику од римског права, на чвршће правне темеље. Истовремено се испољава висока свест о значају узајамних социјалних обавеза родитеља и деце, о сложеној улози мајке, о статусу супруге. Удовицама је посвећена изузетна пажња; о бризи према њима говори се првенствено у канонима, који само потврђују, односно надовезују се на богату традицију - да оне „треба у цркви да се хране и да им се указује свако старање”. Подједнако се бринуло и о сиромашним девојкама.
У тесној сарадњи са носиоцима грађанских власти Црква се старала о оснивању „часних домова”: старачких, сиротињских, за болеснике, за незбринуту децу, за људе са стране и др. Ови домови су имали своје административно и управно особље; покретну и непокретну имовину, која се стицала и путем завештаја. Пословање у тим институцијама милосрђа одвијало се под општим надзором епископа, чији је задатак био, између осталог, да „заступају сиромашне, теше ожалошћене, бране оне којима се чини насиље”. Као угрожени помињу се и људи са телесним манама: слепи, глуви, неми, хроми и др.“
Запамтимо – имовина Цркве је имовина сиротиње. То је основно социјално учење Светог Саве.
УМЕСТО ЗАКЉУЧКА
Владика Николај је говорио да, ако хоћемо да мењамо свет, морамо почети од себе. Питање стања српског народа и државе је, пре свега и изнад свега, духовно и морално питање. Политичке промене су могуће, али без ако нема обнове човека, оне су ефемерне. Зато су захвалност и милосрђе оне врлине без којих не можемо даље.
Човек личи на Бог слободом, разумом и љубављу. Пре свега – љубављу, јер апостол Јован каже да је Бог љубав. Кренемо ли путем љубави, која значи и благодарност и милосрђе, можемо поставити основу за наш опоравак. Мислимо о томе!
Прошлу колумну Владимира Димитријевића прочитајте ОВДЕ.
Извор: Правда
