У драматичне недеље и месеце који следе Србија улази неспремна и слуђена. Али за промену, ни Александар Вучић није ништа мање збланут. Та неспремност на догађаје који би му могли на нос изаћи очитује се у чињеници да су снисходљиви медијски батлерај, партијски послушници и дворски аналитичари минулих дана јездили по режимским медијима у намери да објасне како Синиша Мали нема ништа са 24 стана у Бугарској и да је легитимно да адвокат и новинарски приправник Владимир Ђукановић води интервју са Предрагом Колувијом, својим клијентом, оптуженим успут за узгајање више од четири тоне марихуане.
Ако се у зениту политичке моћи Вучић према аферама односио са нехајним презиром неупитног власника свега у Србији, па потом прешао на стратегију фабриковања истих како би наредна затрпала претходну, сада делује једнако паранормално колико и Вулин који прети хапшењима за један џоинт, када бранећи Колувију изговори да власник Јовањице "није имао десет тона кокаина, већ само тону марихуане".
Ваља подсетити да је готово све у Србији урађено уз Вучићеву улогу ексклузивног заступника божје воље и да су многи сумњиви дилови склопљени уз његову ауторизацију. Да је такву улогу имао у Русији, морао би да држи монопол на све енергетске ресурсе, у Пољској би био папа, а у Швајцарској вероватно директор централне банке. Муцаво и неуверљиво штитећи Колувију, а заправо бранећи фамилију и нешто мање партију, Вучић је коначно изгледа схватио да би му главе могле доћи афере. И у томе има елементарне правде. Ако се питао за све, нема ничег нормалнијег него да за све буде и најодговорнији.
Без намере да му отежавамо и додајемо неки ситниш попут јелке од 83.000 евра у ионако претешки багаж афера, постоји 10 разлога због којих би Вучић морао да одступи са места председника Србије. И уопште није нужно да они буду рангирани по тежини, нити хронологији. Сви су једнако тешки и једнако тако не застаревају.
Синиша Мали
Гре’ота би било биографију министра финансија посматрати само кроз призму Пандориних папира, јер Синиша Мали је афера по себи. Још од раних радова када је као директор Центра за тендере у Агенцији за приватизацију био упетљан у сумњиве трансакције између Лукоила и Беопетрола, преко првог открића КРИК-а да је као Вучићев саветник за економска питања и директор две офшор компаније са Девичанских острва купио 24 апартмана у Бугарској и чињенице да је био на месту градоначелника када је у ноћи између 24. и 25. априла бесправно рушено у Савамали па до плагираног доктората, Мали је постао парадигма корупције и растакања правног система.
Круг се затворио недавно у Пандориним папирима који указују да је Мали заиста био власник и станова у Бугарској и офшор компанија. Проблем су и порекло пет милиона евра колико су коштали станови и чињеница да ништа није пријавио Агенцији за борбу против корупције.
Уместо оставке која би омогућила независну истрагу, министар финансија је шкрипећи зубима поручио да је све лаж и да је права мета Александар Вучић који, наравно, нема рачуне у иностранству. Као да је ико тврдио да има. Али ако је Мали грешник, онда је Вучић врховни свештеник који не само да даје опрост, него и заклања својим широким политичким леђима и успут унапређује. Можда ће бити касно када Вучић буде схватио да његови маневри обилују одсуством било какве политичке сврхе, изузев пуке демонстрације примитивне силе.
Јовањица
Да није било ниједне друге афере, плантажа марихуане била би довољна да председик одступи.
Свеједно да ли је неко из полиције покушао да притисне Предрага Колувију да оптужи Вучићевог брата Андреја и да ли су у МУП-у формиране паралелне структуре намерне да председнику дођу главе. Чињеница је да су у читав случај били упетљани припадници БИА, МУП-а, те да је кристално јасно да такав "подвиг" није изводљив без политичке подршке. Да није тако Вучић не би имао потребе да говори о само тони марихуане, а Ђукановић да под старе дане учи новинарски занат.
Једноставно је, картел унутар владајуће странке се распао а неопходно је принети жртву. Вучић је, очито, направио стратешку грешку поклањајући бланко поверење и министарство полиције Небојши Стефановићу. Јер полиција је много више од пендрека и марице. То је место где су укрштене и складиштене највеће и најпрљавије тајне режима - тог комплота странаца који су помогли напредњацима да дођу на власт, овдашњих политичара, тајкуна, моћних пандура и босова подземља. Ту се добро зна ко је скројио пад Бориса Тадића, зна се и ко је наредио да хеликоптер слети на Сурчин а не на Бањицу, ко је регрутовао Беливука и кога је на крају прво звао Колувија.
И зато Вучић Стефановића, мимо свих закона, препушта партијској руљи која ће акламативно тражити његову главу, не разумевајући да би и још неке могле да се закотрљају. При томе и сам уверен да је партија исто што и држава.
Савамала
До пре неки дан највећи Стефановићев грех био је дивљање режимских фантома у Савамали, неодазивање полиције, киднаповање људи и чак и један фатални исход. Али тада су Вучић и Стефановић били на истој страни, па је министар полиције могао себи да дозволи безобразлук и каже да су срушени објекти служили за "стицање богатства, да је реч о грађевинама добијеним спрегом политике и тајкуна", те да се полиција оглушила о позиве грађана јер се могло догодити да полицајце убије струја из рушевина.
У тој изборној ноћи 2016. десила се потпуна суспензија правне државе. Била је то вододелница након које се све могло оправдати, силеџијски исмевати или бесрамно лагати, а све институције подјармити. Оно што су и Стефановић и Вучић схватили из ове суспензије правне државе јесте да прегажене институције немају инструменте за борбу против афера. И онда, разуме се, ниједна не може ни да нашкоди.
Крушик
Тиква између овог динамичног дуета није пукла ни када је узбуњивач Александар Обрадовић обелоданио да је по доласку Стефановића на место министра полиције, његов покојни отац Бранко са некадашњим пословним партнером из фирме Јунајтед БГ Гораном Тодоровићем, а потом у својству заступника фирме ГИМ, посредовао у куповини оружја по багателним ценама и касније га препродавао.
Вучићев игроказ кретао је од тврдње да Стефановић сениор није "ни власник, ни директор већ само запослени у ГИМ-у и да треба да иде у затвор ако је за било шта крив", преко изјава да министров отац није запослен у тој фирми и да не види у свему томе "биће кривичног дела". У афери се појавило и име Слободана Тешића, трговца оружјем и једног од главних финансијера СНС-а.
Та конекција доводи директно Вучића у неприлику. Реч је, дакле, о везаној трговини. Сад није да је Вучић поломио леђа бранећи Стефановића, али га није ни пустио низ воду. Зли језици кажу да му је Небојша замерио недовољну агилност и да је то била нагазна мина за каснији сукоб. Крушик је остао у минусу пет милиона долара и краћи за десетине радника.
Правосуђе
Најбољу дијагнозу стања у правосуђу дао је судија Апелационог суда Миодраг Мајић у интевјуу за НИН: "Поново као некад идемо код султана по правду. Он мири и развађа, враћа одбеглу девојку, налази посао за отпуштену ћерку, одлучује ко је крив а ко не". Имамо и малу допуну, поред председника који и крштава и венчава, уведен је институт полиграфа. Он је и судија и тужилац и сведок, свезнајућа истина-машина, гиљотина за неподобне и спасилац за послушне.
Тако је то кад републичку јавну тужитељку виђамо сваке шесте године о изборима, а за место председника Врховног касационог суда имамо једног кандидата.
Беливук
Неколико логички поређаних факата увезују СНС и криминални клан Вељка Беливука. Долазак генералног секретара владе Новака Недића у фудбалски клуб Партизан поклапа се са тренутком кад су Александар Станковић и Беливук преузели трибину на стадиону.
Тешко је поверовати да председник није знао ко му обезбеђује инаугурацију и ко је на јулским протестима прошле године, поред полиције, био задужен за батинање грађана. Још је мање вероватно да полиција није знала за бункер са оружјем на стадиону Партизана.
Знаковито је и то да Недић није ни саслушан због евентуалних веза са Беливуком, а бившој државној секретарки у МУП-у Дијани Хркаловић нико не сме да стане на сенку. Дакле, није тешко закључити да је режим креирајући параполицијске одреде за страначке потребе, створио једну од најмонструознијих криминалних група.
Корона
Када су БИРН, а затим и НИН прошле године објавили да је број преминулих и заражених вишеструко већи од званично саопштених података, проглашени су безмало државним непријатељима. А тада је било 97 званично оболелих дневно, данас шест, седам или осам хиљада инфицираних и преко 50 преминулих сваког дана. И када се јавност пита зашто Кризни штаб не реагује, а лекари апелују да се уведу рестриктивне мере, добијамо објашњење премијерке пред којим разум стаје - наставити са постојећим мерама, а вакцинација је једини одрживи одговор на пандемију.
О којим мерама тачно говори - пуним стадионима, ресторанима, ноћним клубовима, концертима, свадбама, политичким скуповима… Ова нељудска рачуница калкулише са 50 одсто невакцинисаних који су такође бирачко тело. А избори су близу. Због тога се и одустало од ковид пропусница. И још рече премијерка да она преузима одговорност. Уз чије одобрење, то није тешко претпоставити.
Ана Брнабић
Премијерка је себи обезбедила председникову наклоност када је амнестирала његовог кума Николу Петровића за кога се сумњало да је покушао да рекетира фирму Континентал винд партнерс и наплати два милиона евра како би ветропарк у Србији био спојен на електромрежу. У међувремену је као премијерка дописала свој портрет вишком цинизма и бахатости.
Уласком у странку успела је да упропасти имиџ особе која не спада у гладну партијску камарилу. Изражена лојалност председнику и никаква политичка моћ учинили су је идеалним премијером. Посебно када треба преузети одговорност за тако нешто мучно као што је свакодневна смрт десетина људи.
Хеликоптер
Ни након шест и по година нисмо сазнали зашто је промењена одлука да војни хелокоптер МИ-17 не слети на аеродром у Батајници или Бањици већ на аеродром "Никола Тесла" и ко је ту одлуку донео? Можда би седам људи данас било живо, укључујући и бебу из Новог Пазара због чијег је медицинског транспорта хеликоптер и подигнут.
Остала је сумња да се тадашњи министар одбране Братислав Гашић оглушио о упозорења професионалаца о временским условима, као и да је министар здравља Златибор Лончар ситуацију хтео да искористи за политичку промоцију па је зато промењено одредиште слетања.
Уз тираду о тајкунским лобијима, који спремају промену власти, остале су да висе речи тада премијера Вучића: "Гашића и Лончара нећу да дам". Зато је и он одговоран. Тужилаштво није нашло елементе за кривичну одговорност, осим што је љага бачена на часног пилота Омера Мехића.
Станика Глигоријевић
Вучић још некога није "дао" одлучивши да за себе задржи недостајућа два минута снимка погибије Станике Глигоријевић на наплатној рампи у Дољевцу. Зашто председник није показао снимак који би в. д. директора Коридора Србије Зорана Бабића ослободио сумње да је био за воланом аута који је усмртио Станику Глигоријевић? И како да тако обзиран снимак није показао ни породици страдале? А читавој Србији је касније показивао обезглављена тела жртава Беливуковог клана. Председник као правник зна да се за прикривање доказа иде у затвор. А као искусан политичар да су функције, ма како високе, пролазне.
Нема сумње да је у овим аферама или бар већини њих Вучић макар и посредно био главни деоничар. Могао би брже него што мисли да се суочи са чињеницом да међу онима којима је отварао врата власти само зато што не могу да га угрозе нема много оних који су спремни да своју судбину вежу за његову.
Шта је овај народ заборавио, сазнајте ОВДЕ.
Извор: НИН
