Пише: Емил Влајки
Срби су у том сукобу добро прошли. Дејтонским споразумом, добили су своју републику („мањи ентитет“) која је имале све атрибуте државе. Тако је, по чињеничном стању, створена „јединствена“ конфедерација Босна и Херцеговина. Почетак је за тај народ био добар, а наставак све лошији. Срби су били проказани као геноцидан народ, а Република Српска (РС) као геноцидна творевина коју би најбоље било укинути. Високи представници наоружани бонским овлаштењима, а уз пуну помоћ српских политичких елита, перушали су једну по једну надлежност РС-а, смјењивао српска руководства, а Хашки трибунал их је смјештао у затворе широм свијета. Нису само Срби страдавали, већ и Хрвати који су наметнутим уставним промјенама Федерације (муслиманско хрватске, други ентитет), почетком другог миленијума, изгубили сваку равноправност у односу на Бошњаке. Али, нећемо о томе.
РС-у се наметнуо вођа, Милорад Додик, за кога се тврди да је дошао „на тенковима Нато-а“. Мало по мало, „натовски тенкиста“ постао је огорчени противник те војне организације, читавог Запада, посебно Сједињених држава. Када је Уставни суд БиХ гдје сједе три странца који са двојицом Бошњака кроје нови уставни (бошњачки) поредак, почео својим одлукама РС-у отимати шуме, воде и војну имовину, Додик је, са својом коалицијом, рекао „доста“. Најавио је да ће преко Народне скупштине РС вратити својој републици све отуђене надлежности и осамосталити свој ентитет у оквиру БиХ чији територијални интегритет не доводи у питање. На тај начин, супротставио се најмоћнијим државама Запада које фаворизирају цјеловити БИХ гдје ће Бошњаци, као најбројнији народ (има их више него Срба и Хрвата заједно) водити главну ријеч.
Запад се успаничио и, заједно са Бошњацима и опозицијом у РС-у, почео пријетити санкцијама, хапшењем Додика и војном интервенцијом. Додик, који је у неколико наврата најављивао нешто слично па се повлачио, овај пут је одржао своју ријеч. Искористивши аферу „кисик“ коју је лансирала опозиција, сазвао је Народну скупштину и вратио прву отуђену надлежност. Негирајући државну Агенцију за лијекове, створио је републичку Агенцију за лијекове. Тврди се да је Додикова храброст увјетована апсолутном подршком Русије и неких европских земаља.
У том грму лежи зец. Запад и Бошњаци се нису успаничили због Додика пошто он нема никакву војну силу под својом командом; постоји полиција РС-а са десетак тисућа људи. Они су се уплашили руске подршке. Ако интервенирају НАТО снагама, хоће ли Руси, у евентуално локализираном сукобу (ако се распад Југославије могао локализирати, може и овај) такођер послати своје војне снаге и сукобити се са Западом? По паничним реакцијама које емитирају, види се да вјерују у ту могућност.
Што Запад може реално урадити кад се ради о Додиковом „државном удар“. Напомињемо, да он мора реагирати силом јер би, у противном, то значило његов пораз у српским подручјима Балкана и учвршћење Русије на тим просторима. Може одобрити пријенос неких небитних надлежности тако да се Додик „смири“. Може потплатити неке чланове Додикове коалиције да Више не гласају за његове приједлоге враћања надлежности, што је изводљиво. Може ухапсити Додика, што је много теже изводљиво, осим ако Додик не буде довољно луд, па се поново врати у Сарајево. И, коначно, може физички елиминирати Додика. Све то је, дакле, могуће у БиХ, осим једне једине ствари: да њена три народа сједну за стол и почну, без странаца, „велике браће“, договорити се о својој судбини.
Тужна је то прича о „тамном вилајету“ у којем циклусно страдавају сва три његова народа и „остали“. Читаво вријеме нетко хоће да управља тим подручјем и користи локалне национал шовинисте за своје ратне игре. Иво Андрић је схватио и описао трагедију овог простора. Чини се да је био у праву јер јахачи апокалипсе су ту, анте портас: рат, патња, глад и смрт.
Хоће ли поново бити рата у БиХ! Више о томе ОВДЕ.
Извор: Правда
