Коментаришући однос председника Србије према институцијама и његову потребу да сам одлучује о кључним питањима у земљи, Протић је рекао да управо то говори о личности шефа српске државе.
„Нити је довољно зрео, нити има довољно животног искуства и знања за место на ком се налази. Зато изгледа као Краљ Иби кад поручује да је он лично нешто одлучио“, рекао је наш саговорник, додајући да је познавао Вучића и раније, док је био опозиционар из Српске радикалне странке, али да та није размишљао о могућности да тај млади радикал једног дана постане председник државе.
„Ту су се потрефиле неке срећне околности. Неки су му људи споља и унутра помогли да искористи ситуацију и да у два корака дође до места председника Србије. Да је он кретао сам, да није имао прво Шешља, а после Томислава Николића, од њега не би ништа било, јер он нема тај капацитет“, сматра он.
На наше питање због чега сматра да је Томислав Николић капацитетнији политичар од Вучића, Протић је рекао да се бивши председник државе умео да привуче гласове, јер га је део грађана доживљавао као свог, док је Вучић постао популаран тек кад је постао власт.
„Николић је, наравно, интелектуално ограничен и то му је главна мана. Умео је повремено и да склизне, у најмању руку, баналност. Међутим, он је могао као Србијанац да привуче гласове. Њега су грађани Србије у једној одређеној мери препознавали као свога. Овај што је председник државе је постао популаран тек кад је дошао на власт, као и Милиошевић. То нису људи који привлаче гласаче и којима ће народ веровати. Они поверење добијају тек кад дођу до власти, а људи им се диве зато што су властодршци и зато што их се плаше, а не зато што им се стварно свиђају“, рекао је Протић.
О новом роману: Желео сам да насликам интелектуалне висине наше некадашње интелигенције
Мила Ст. Протић, објавио је недавно и своје ново књижевно дело „Роман о пораженима“, који прати судбину четворице зарбољеника из Другог светског рата.
У вашем роману пренели сте лични угао оних који су поражени у грађанском рату у прошлом веку. Постоји ли разлика између стварности из њихове визуре и онога што ми данас знамо о њима?
Тешко је одговорити на то питање. Хтео сам да напишем роман о нашој некадашњој интелектуалној елити, више о томе докле су достизали њихови домети и хоризонти, него о томе колико су трпели и страдали у комунизму. Највећи део романа се догађа у митровачкој казниоци. Ја сам ту четворицу људи, који представљају четири различите генерације наше интелигенције, четири различита погледа на свет и четири различита политичка става, ставио у једну собу. Они су, истина, сва четворица у исти у време били у Митровици, само нису били у истој ћелији. Хтео сам то да дочарам данашњим читаоцима. Неке од тих људи сам познаовао и желео сам да насликам интелектуалне висине наше некадашње интелигенције.
Ко су људи који су поражени и због чега је важна њихова прича?
Њихова прича је важна из два угла – једно је ово где смо ми некада били. Двојица од четворице ликова су били професори Правног факултета у Београду, Коста Комануди, најстарији међу њима, пореклом Грк, али потпуно посрбљен. Њега њавише памтимо по томе што је у једном тренутку, између два рата, био градоначелник Београда, а иначе је значајнији по другим својим успесима и достингућима. Други је Драгољуб Јовановић, такође професор Правног факултета, левичар, противник режима Александра Карађорђевића, хапшен у време Краљевине Југославије. Касније је покушавао да направи споразум са комунистима и то се завршило таквом катастрофом, те је тако он, убрзо после рата, ухапшен и осуђен на девет година робије. Њих двојица су француски, париски ђаци. Друга двојица су Џони Рачић, који је главни јунак тог романа и с којим сам ја и породично везан. Он је био унуку Николе Пашића, енглески ђак, чији је живот био веома буран и занимљив. Четвртог лика нећемо да откривамо читаоцима, али он је најпознатији. Та личност је такође била под веома јаким англосаксонским утицајем и мени је врло битно да га опишем у том добу, кад је он имао 19 година, јер га ми памтимо у зрелим годинама, овеначног успесима и признањима које је добио тек на крају.
Живимо у друштву које готово по правилу има негативан однос према онима који су поражени. Стога, морам да вас питам каква су ваша очекивања кад је реч о овој књизи?
Поражени нису само они, већ и Србија и Београд, оно најлепше, најеманципованије, најузвишеније, најевропејскије, најсрпскије што смо ми успели да створимо за ове векове свога постојања. Четворица мојих јунака само оличавају наш укупан национални пораз. Могао је ту да буде и неки српски сељак, који једнако тако, ако не и више, страдао. Ми смо, по мом осећају и сазнању, тада доживели страховит национални пораз и од њега се никада више нисмо опоравили. Моја књига је подсећање на то где смо некад били и како су ти људи, тако различити по свему, били једнаки непријатељи једном опресивном, аутократском систему који је у доброј мери људима испрао мозгове.
Чувени турски дронови “Бајрактар ТБ2” повучени из Сирије – Постали бескорисни јер су им Руси прочитали кодове! Више о томе ОВДЕ.
Извор: nova.rs
