Пише: Емил Влајки
Прије пар дана, у једној од својих колумни, написао сам да је један од начина да се ова криза разријеши тако да Срби у Републици Српској и даље остану понижени, је тај да они око Додика буду присиљени да га се одрекну. То се и десило. Његова коалиција састављена дијелом од часних људи али и од особа које су тамо због материјалне користи коју су извлачили од унесрећеног народа пљачкајући га, а не због идеала, била је одувијек подложна распаду. Американци су то осјетили и најавили оштре и неумољиве санкције против виђенијих чланова садашње власти. Неки сигурно имају некретнине и банковне рачуне у иноземству, други имају сумњиву ратну прошлост, трећи –прелетачи, осјетивши овај пут истинску опасност, траже у овом часу друге аранжмане, четврти су под судским истрагама, па су се уплашили, и томе слично. Тако је оваква, дијелом изразито кварна и пљачкашка, коалициона већина којој би затвор боље пристајао него Народна скупштина, једва изгласала закон о Агенцији за лијекове Републике Српске, закон који се никада неће реализирати. Било је очито да би се мало њих из те, посланичке братије, усудило изгласати законе о успостављању војске РС или о тјерању СИПЕ. То је сада потпуно јасно и Додик би на једном таквом засједању НСРС доживио пораз и пад.
Све у свему, Вучић, који непрекидно плива између Истока и Запада, поставио се према Додику са позиција силе. На конференцији за штампу након њиховог састанка, првих пола сата уопће није причао о Додиковој револуционарности већ је говорио о томе што све Србија ради за Српску. Другим ријечима, „само ти тако настави па ћеш изгубити нашу економску и сваку другу помоћ и подршку“. Затим, „одрекни се Хрвата и крени у преговоре са Бошњацима“. Док су били сами, сигурно му је рекао да ће овај пут заиста бити ухапшен, и Додик је видљиво ретерирао: „Немојте дирати воде и шуме РС, па ћемо се вратити у институције БиХ. Ако Бошњаци тако наставе, БиХ ће и даље бити нестабилна“ (прије је говорио: „Ако Бошњаци тако наставе, БиХ ће нестати“). Када се изречено на овом састанку преведе на обичан језик, то значи да се надлежности неће вратити, да РС неће имати властиту војску, да ће Уставни суд БиХ остати овакав какав је, итд.
Добро, сватко једном мора отићи, али ово повлачење, мада смо се од Додика на то навикли, стварно дјелује патетично и далеко је од жртвовања за Републику Српску. Сви су то осјетили, а људи када осјете слабост противника, постану агресивни као бјесни пси. Зато је за очекивати да ће се опозиција немилосрдно окомити на њега сада када зна да Руси не стоје иза њега. Али то није све. Тужилаштво БиХ је, са истим углом гледања, наумило овог пута дјеловати. Узалуд му Вучићеве гаранције да неће дозволити нешто слично. Сјетимо се Милошевића коме су Ђинђић и Коштуница гарантирали да му се неће ништа десити па је након мјесец дана био ухапшен.
Трагично је то што оно што Додик говори о окрњеном Дејтону и нестајању Републике Српске, је апсолутно точно. То потврђује и сам лидер СДС-а који се, међутим, не слаже са Додиковим начином изласка из кризе. Али, руку на срце, ствари су отишле толико далеко, да више не постоји неки други, бољи начин. Ако Срби сада прихвате недавне, антисрпске одлуке Уставног суда БиХ, нема начина да не прихвате оно што ће слиједити! Другим ријечима, остат ће без шума, вода, земљишта, некретнина и тако даље; остат ће без своје републике. Сада све овиси о томе како ће се Додик поставити. Ако га већ други издају, не би требало да изда самог себе.
Претходну колумну Емила Влајкија прочитајте ОВДЕ.
Извор: Правда
