Пишу: Владимир Димитријевић и Зоран Чворовић

Идеја „руског света“ је замишљена као цивилизацијски оквир који треба да обједини не само Русе, већ све различите етничке и верске заједнице које су живеле у оквирима Руске Империје и СССР. Обе државе нису биле националне, руске државе у европском либералном смислу речи, али су у њима руска култура и језик имали улогу јединственог и на известан начин асимилујућег цивилизацијског стандарда.

Српска држава никада по типу државе није била империја, већ национална држава, чак и у средњем веку (Душаново царство није српска држава, пошто се Душан као претендент на византијски престо прогласио за цара Срба и Грка). Срби су своју свест о националном јединству на најбољи начин показали после пропасти српске средњовековне државности, живећи у Отоманској империји као посебан милет - верска заједница у оквирима аутокефалне Пећке патријаршије. Православни народи чија је народносна свест рођена у оквиру аутокефалне Цркве могу да живе без своје државе, али не и без националне Цркве. И данас, иако живе расцепкани против своје воље, а по диктату политичког Запада (који у другој половини 19. и током 20. века једино није дозволио да се реши српско национално питање), у три матичне државе - Србији, Републици Српској и Црној Гори - Срби представљају јединствену нацију. Зато нема разлога измишљати било какве језичке еуфемизме за означавање тог јединства, које мора бити не само културно, већ и политичко. Овоме треба додати Србе који живе у данашњој Хрватској, на историјским српским земљама у северној Далмацији, Лици, Банији, Кордуну, Славонији и Барањи, и који стога не спадају у дијаспору. Од преко 600 000 Срба колико их је 1991. године било на подручју данашње Хрватске, после егзодуса 1995. преостало је тек неких 150 хиљада.

Руси, нажалост, често посматрају српску нацију из југословенске перспективе, па им је често нејасно национално јединство српског народа, као што немају јасну представу о српском националном карактеру историјске, а великим  делом и данашње Црне Горе. 

Али, ми нисмо Руси, и мора нам бити јасно да не можемо кривотворити себе и своју прошлост зарад тренутних идеолоших циљева. 

Ломпар о “српској националној лажи”

Прича о „српском свету“ коју прича Вучић са својим следбеницима не почива на чињеницама; она је пуко бацање прашине у очи народу који пропада и изумире. Она се јавља после два модела „српске националне лажи“, о којима сведочи Мило Ломпар. Први модел је функционисао за време Слободана Милошевића:“Тај модел је до 2000. године углавном био одређен титоистичким наслеђем: однос према југословенству и комунизму био је противречан, српско наслеђе је постепено добијало знатније присуство, ратови су имали двострука образложења: као ратови за одбрану југословенске државе и као ратови за српска национална права. Но, појам српског народа био је битно фрагментаризован: давнашње регионалне представе надограђене су републичким и покрајинским границама. Тек је злочиначко НАТО бомбардовање 1999. године дало искључиво српски карактер ратним догађајима.“(1)

А онда је наступила нова епоха:“Тај мутни модел почео се распадати после 2000 године. Кључна је била прва деценија, јер је требало сачекати ново поколење које би прихватило ново поимање државе, друштва, окружења, комуникације, посла. То се упадљиво образује у последњој деценији. Тај модел, на коме почива садашња власт, има два састојка. Први је културно наслеђе које се призива у јавну свест да би се обезбедио привид политичког континуитета владајуће странке са претходном родољубивом идеологијом: дан заставе, ћирилица, навијачка поистовећивања са нацијом. Сви ти чиниоци су неспроводиви, али задовољавају фолклорну представу о националној политици.

Други састојак је духовна ситуација времена којом се постављају темељи новог поимања јавног морала: потпуна предаја имовине у руке страних чинилаца: аеродром, земљиште Београда на води, Рио Тинто; нетрадиционална сексуална оријентација као званични и опресивни чинилац упркос већинској вољи људи; закон о обавезној употреби родне равноправности у језику; одбијање да се повећа број часова српског језика и историје у школама. Итд. Ти чиниоци су агенда која ће се у будућности спроводити. Она има своју цену за друштво: криминализација коју толеришу страни чиниоци да би се српска национална права и у Републици Српској, и у Црној Гори могла постепено сводити на што мању меру. 

Недавно смо имали и симболичко показивање овог склопа: после немачких застава, уприличених за време посете Ангеле Меркел, када је требало да се јавним написима на немачком језику у људску свест уреже колонијални жиг, дошао је дан српских застава, као задовољавање фолклорних представа. Могли бисмо казати да садашња власт форсира два облика српског национализма: декоративно-немачки и навијачко-фолклорни. Реч је, дакле, о сложеном сплету пропагандних дејстава која онемогућавају велику већину становништва да расуђује и да се оријентише.“(1)

Оно што Вучић зове идејом „српског света“ у ствари је лаж неоколонијализма. И ми у тој лажи живимо. Али, са лажју се не треба мирити. Јер, како каже Солжењицин, основно је: не живети у лажи. 

Суштина обмане је у следећем: Вучић вара Запад. Он је патриота, и велики русофил. 

Односи са Русијом: Бајке и истина 

Код оцене појединих политичких феномена, као што је квалитет савремених односа између Србије и Русије, требало би, колико је то могуће, избећи њихову персонализацију, пошто она онемогућава да се објективно оцени један политички феномен. Ако савремене српско-руске односе оцењујемо узимајући у обзир садашњег главног „извођача“  политике Србије можемо лако доћи у ситуацију да „од дрвета не видимо шуму.“ Уз то, ризикујемо да наши закључци буду унаред дисквалификовани као провучићевски или антивучићевски, у зависности од изнете оцене, мада предмет нашег вредновања није политичка технологија Александра Вучић, већ садашњи ниво и преспективе српско-руских односа. Уосталом, политика се у 21. веку не може персонализовати као у 17. или 18. веку, пошто више не живимо у свету у коме на политику једне земље, била она мала или велика, пресудно може да утиче једна личност, ма колико била утицајна. 

Следствено, на квалитет српско-руских односа пресудно не утиче партијски или персонални састав владе Србије, већ процес придруживања Србије ЕУ, мада се то увек јасно не види. 

Иако ЕУ нема намеру да нас прими у своје редове, она диктира нашу спољну и унутарњу политику. 

Процес стабилизације као плод пораза 

Као прво, не треба сметнути с ума да су појединачни споразуми о стабилизацији и придруживању, које су закључиле земље тзв. Западног Балкана са чланицама ЕУ, само формално-правни инструменти политичког Процеса стабилизације и придруживања тзв. Западног Балкана. А тај институционални Процес Европска комисија је покренула баш у јеку НАТО агресије на СРЈ у мају 1999. године. Није случајно да је процес придруживања ЕУ само на подручју Западног Балкана добио додатни атрибут ’стабилизације.’ Стабилизација је еуфемизам за послератно цементирање и трајно институционално обезбеђивање свих резултата ратова које је НАТО током деведесетих година водио против Срба; почев од бомбардовања Републике Српске 1995, преко подршке хрватској агресији на Републику Српску Крајину исте 1995. године, па све до 1999. и агресије НАТО против СРЈ, која је довела до стационирања НАТО снага на Косову и Метохији и до формирања на територији Србије, под покровитељством НАТО пакта, лажне државе Косово. 

Регионална сарадња 

У оквиру Процеса придруживања и стабилизације кључна је регионална сарадња, јер се кроз обавезу регионалне сарадње земље Западног Балкана приморавају да прихвате и правно санкционишу политичку мапу Балкана коју је исцртала војна интервенција НАТО пакта током деведесетих година прошлеог века.  Зато у члану 5. ССП који је Србија закључила са ЕУ стоји да је обавеза регионалне сарадње услов свих услова у процесу придруживања Србије ЕУ. Једном речју, ССП закључен између Србије и ЕУ треба да обезбеди цивилне гаранције да ће Србија остати у зони војне, политичке, економске и уопште цивилизацијске домнације Запада и после краха пројекта униполарног уређења света. 

На Балкану који је споразумима о стабилизацији и придруживању које су закључиле БиХ, Србија, Црна Гора, Северна Македонија и тзв. Косово обележен као искључива интересна сфера Запада, нема места за Русију. Придруживање појединих балканских земаља ЕУ и присуство Русије у тим земљама су обрнуто пропорционални процеси. Што се више стандарда наметнутих од стране ЕУ усвоји у појединим областима, од привреде до спољне политике, руско присуство у појединим земљама Балкана ће бити све мање могуће. Томе служе, примера ради, хармонизација прописа у области енергетике (Трећи енергетски пакет) или усаглашавање спољних политика балканских држава са спољном политиком ЕУ (увођење санкција Русији). 

Нема места за Русију 

Иако је Русија најосетљивија на последице хармонизације енергетске и спољне политике балканских држава, усаглашавање у овим областима је само врх леденог брега. Имплементацијом тзв. европских стандарда у свим балканским државама, па и у Србији, ЕУ ствара својеврсни неоколонијални привредни, административни, правни и образовни модел, који у првом реду треба да заштити политичке интересе Брисела и економске интересе западних корпорација, па и у врло могућој ситуацији да тзв. Западни Балкан остане ван ЕУ.  

У ком степену процес придруживања ЕУ креира политику у Србији, види се по томе што је од испуњења политичких захтева ЕУ, којима се условљавало отварање појединих приступних поглавља, претходних година зависио опстанак или долазак на власт у Србији. Подсећања ради, Коштуничино политичко „пензионисање“ уследило је након што је он у март 2008. одбио да потпише ССП са ЕУ, јер је већина чланица ЕУ признала тзв. Косово. Процес придруживања Србије „одмрзнут“ је после две године, тек када је 2010. године Тадић пристао на преговоре између Србије и тзв. Косова под покровитељством ЕУ. Процес ратификације ССП од стране појединих чланица ЕУ окончан је у јулу 2013., тек пошто су Дачић и Вучић потписали Бриселски споразум, којим је Србија добровољно укинула на Косову и Метохији своје судове, органе локалне самоуправе, полицијске органе, цивилну заштиту. 

Расцеп међу радикалима

У којој мери обавезе које Србија има према ЕУ у процесу придруживања обликују политички живот у Србији, показује и то што је садашња владајућа странка, СНС, формирана поводом ратификације ССП у Народној скупштини Србије. Пошто је СРС била против ратификације ССП, деловањем појединих људи из апарата Бориса Тадића инициран је расцеп унутар радикала, од којих се издвојила група посланика, на челу са Томиславом Николићем и Александром Вучићем, која је подржала ратификацију ССП. Без њихових гласова ССП тада није могао бити ратификован. Тако су „напредњаци“ и њихов лидер свој нови политички живот заправо везали за успех процеса придруживања Србије ЕУ.
Чињеница је да је током претходних девет година, од када је на власти СНС Александра Вучића, ЕУ отворила највише поглавља са Србијом, више него у време Бориса Тадића. С обзиром на то, поставља се питање да ли би бриселски цивилни (ЕУ) и војни (НАТО) штаб, који је срушио Јануковича због одбијања потписивања Споразума о придруживању Украјине ЕУ, политички наградио садашње руководство Србије унапређењем приступног процеса да је сарадња Србије са Русијом у међувремену подигнута на квалитативно виши ниво.

Толерисање Русије  

Пре ће бити да политички Запад, Вашинтон и Брисел, толеришу руско присуство у оквирима и степену који не угрожава наметнуту стратешку орјентацију Србије, те да данас руско присуство у Србији не излази из тих оквира. Ван сектора енергетике, руско присуству у привреди Србије је симболично. Укупна спољнотрговинска размена Србије и Русије није се годинама повећала и износи између 2,5 и 3 милијарде евра, док је укупна трговинска размена са чланицама ЕУ у периоду 2009.-2019. г. порасла за невероватних 250%. То је право лице политике непридруживања Србије трговинским санкцијама које је ЕУ увела против Русије. Увођење санкција Русији сигурно би дестабилизовало владу Србије, због снажних симпатија која према Русији гаји огромна већине грађана Србије, па је Брисел свом партнеру у Београду дозволио да санкције замени политиком замрзавања обима спољнотрговинске сарадње Србије са Русијом. У испуњавању те обавезе садашња власт је како показују бројке врло ревносна, иако је Србијина привреда, а посебно пољопривреда, могла да има велику користа да је наша влада 2014. помогла српским привредницима да на руском тржишту заузму позицију привредника из ЕУ. 

Рат против Руса у области енергетике 

Да се ради и на смањењу руског учешћа у енергетском сектору Србије, потврдила је средином јануара ове године министарка за енергетику Зорана Михајловић, изјавивши како „je cena prirodnog gasa za privredu u Srbiji danas najviša u Evropi. To je upravo zbog ovoga što imamo samo jedan pravac dotoka gasa i što je ta cena takva kakva jeste“.(2) Ради допремања течног природног гаса из грчке луке Александрополис крајем ове године креће изградња гасне интерконекције Бугарска-Србија. Да Вучићева сарадња са УАЕ, Катаром и Бахреином има веза и са обавезом коју је Србија преузела Вашингтонским споразумом, да диверзификује своје снадбевање енергентима, показала је посета изасланика краља Бахреина. Гост из Бахреина је понудио Србији да државна гасна компанија ове арапске земље снадбева Србију течним нафтним плином.

Лажна војна неутралност 

Слично стоје ствари и с наводном војном неутралношћу Србије. Предуслов за сваку неутралност, политичку или војну, јесте равнотежа утицаја супростављених иностраних интереса. У данашњој Србији се међутим не може говорити ни о каквој равнотежи утицаја када у је питању њен сектор одбране. Док је са Русијом замрзнута и војна сарадња у виду симболичног учешћа у неколико годишњих заједничких војних вежби, Србија од 2015. године има у оквиру програма IPAP са НАТО пактом највиши степен сарадње који може да има једна држава која није чланица алијансе. То подразумева увођење НАТО стандарда у Војску Србије, висок степен размене података, заједничко планирање, усаглашавање безбедонсно-политичких ставова. Док НАТО особље ужива потпуни процесни и фискални имунитет и право на привилеговано коришћење домаће инфраструктуре, особље руског Центра за ванредне ситуације у Нишу ни после толико година не може да добије од владе Србије статус дипломатског особља. 

Равнотежа утицаја великих сила која је у појединим периодима 19. и 20. века чувала мир на Балкану, нестала је са ових простора почетком деведесетих после разбијања СССР, које је последично довело и до разбијања Југославије. С тим у вези, данашња политичка, безбедоносна и економска доминација Запада у Србији знатно је више наслеђе процеса из деведесетих година прошлог века, него деловања било ког конкретног српског политичара. Ако се буде променнио распоред снага и утицаја на Балкану, промениће се профили и деловање српских политичара.

Лажни русофили и издаја Косова 

 Kвалитет српско-руских односа далеко заостаје у односу на односе које Србија има са политичким Западом, не може се рећи да је руски фактор неважан и неутицајан у српској политици и то пре свега због снажног проруског става српског друштва. Чак је и Запад крајем прве деценије овог века схватио да у Србији не може да има успешне партнере у власти, ако они макар јавно не кокетирају са русофилским осећањима српског народа. Противуставни Бриселски споразум којим се Србија одрекла кључних атрибута суверености на подручју КиМ могла је без политичких последица да потпише само политичка гарнитура за коју се у српском народу веровало да је патриотска и русофилска и која је повременим националним и русофилским изјавама вербално амортизовала јавност. 

Ако би се тражио кључни позитивни стереотип о Русији међу данашњим генерацијама Срба, онда је то доживљај Русије као последњег чувара Косова и Метохије у саставу Србије. Сва позитивна историјска сећања на улогу Русију у српској историји, од руске помоћи у обнови нововековне српске државности двадесетих година 19. века, па до уласка Светог цара Николаја у рат против Аустроугарске и Немачке ради заштите Србије, кристализована су код данашњих Срба у само једно очекивање: да ће Русија бранећи међународно право и Резолуцију 1244 заштити териоријалну целовитост Србије од иностраних узурпатора и домаћег вероломства. 
Имајући то у виду, евентуална одлука Кремља да из било ког разлога напусти садашњу јасну начелну позицију изазвала би у српској јавности такав степен разочарења, који би англосаксонској политици пружио готов материјал за продукцију масовне русофобије, која никада није код Срба ухватила озбиљнијег корена, мада је Лондон на томе радио од успостављања дипломатских односа са Кнежевиним Србијом 1837. године.  

Не може “И Русија и ЕУ”

Стратешки гледано, процес придруживања Србије ЕУ највише штети односима Србије и Русије. Међутим, о чланству Србије у ЕУ се не може говорити све док Србија не омогући тзв. Републици Косово чланство у УН и реши са њом сва спорна питања. Имајући то у виду, најтежи ударац односима између Србије и Русије био би нанет одлуком Русије да прихвати споразум између Србије и тзв. Косова који би омогућио чланство тзв. Косова у УН и другим међународним организацијама. 
Српска јавност би такав акт Москве оценила као вероломство, а пред јавношћу која има такво осећање власт више не би морала да се правда водећи првидно братску политику према Русији. После руске сагласности да тзв. Косово постане члан УН Москва би изгубила и последњи инструмент за утицај на балканске политичке прилике, па би се званични Београд нашао под искључивим утицајем Вашингтона и Брисела. Све то објашњава зашто ЕУ не тражи од Београда да усагласи своју спољну политику са ЕУ и уведе санкције Русији, већ инсистира на кооперативности Београда у решењу косовског питања. Уколико би косовско питање било решено онако како је замислио Запад, а Београд при томе убеди Кремљ да је такво решење у најбољем српском интересу, сагласност Кремља дата таквом плану искључила би трајно Русију са Балкана.

Что дјелат? 

Питање је шта треба учинити да би се у садашњим условима сачувало стратешко савезништво Србије и Русије. Истакли смо да историјско српско-руско савезништво данас трпи озбиљна политичка, безбедоносна, културолошка и економска ограничења која су наслеђена из последње деценије 20. века, у којој је свет живео по америчком диктату. И поред тих ограничења савезништво не само између два народа, које је неупитно, већ и између две државе постоји и њега у будућности треба, не само сачувати, већ колико је то могући и унапредити. 

У овом тренутку је за очување српско-руског савезништва најважније спречити реализацију намере Запада да са Балкана попуно истисне Русију, као политичког фактора без чије сагласности се не може решити ни једно спорно питање на подручју бивше Југославије. Зато Русија не сме, пре свега, да дозволи да у будућности остане без права вета у Савету безбедности када је у питању решење косовског питања, тако што би дала сагласност за улазак тзв. Републике Косово у УН. Таквим чином би Русија не само престала да буде велика сила на балканској средокраћи евроазијских путева, већ би чином признања тзв. Косова Русија заправо легализовала агресију НАТО на СРЈ и последице које је овај злочин против мира произвео на терену. Верујемо да Русија 2021. године може више да учини у светској политици него што је то могла Русија 1999. године. Тадашње руско руководство је и поред свих спољних притисака и унутрашњих слабости успело да издејствује доношење Резолуције 1244 СБ која гарантује територијални интегитет Србије на КиМ. Уз то, Резолуција 1244 је, како-тако, успела да сачува кључна начела међународног права насталог после Другог светског рата, пошто се у Резолуцији ни на који начин не конвалидира НАТО агресија на СРЈ, нити се правно оправдава теорија тзв. ремедијалне сецесије. 

Судбина Републике Српске 

Пошто је политичко присуство Русије на Балкану нужно за опстанак српског народа као целине, политичком Западу не одговара постојеће дејтонско уређење БиХ и блиске везе између РФ и Републике Српске. Кремљ је 1995. био укључен у дејтонски преговарачки процес, пошто је тада Запад веровао да ће Русија, која је средином деведесетих година била на коленима, и у будућности бити само пуки сателит евроатлантског блока. Данас би Вашингтон и Брисел да истисну Москву из БиХ  и зато користе процес придруживања БиХ ЕУ. Под оправдање успостављања функционалније државне организације, ЕУ тражи од БиХ да у просецу придруживања измени постојећи Устав, који је саставни део Дејтонског мировног споразума, чији је један од гараната и Руска Федерација. Циљ је да се одузимањем надлежности од ентитета изврши централизација БиХ, како би се путем уставноправног слабљења Републике Српске ослабио руски утицај на босансохерцеговачке политичке прилике. Русија би насупрот тежњама за ревизију дејтонског уређења и унитаризацију БиХ морала да изађе, заједно са руководством Републике Српске, са захтевом да се Републици Српској врате све надлежности предвиђене дејтонским Уставом, а које су јој у претходном периоду отете одлукама Високог представника или под његовим политичким притиском. 

Очување замрзнутог конфликта на КиМ и спречавање уставноправне композиције БиХ довољно је за очување садашњег нивоа српско-руског савезништва, али за његово унапређење неопходно је снажније и видљивије руско присуство у привреди, медијима  и образовању Србије и Републике Српске, али и Црне Горе.       

Кључни изазови

  
Најкраћем најакутни изазови који данас стоје пред Србијом су следећи:1) власт се налази пред искушењем да озбиљан дефицит демократског легитимитета, проистекао из чињенице да је 4/5 опозиције бојкотовало претходне парламентарне изборе, надокнади новим спољнополитичким уступцима. Уплетеност појединаца из врхова власти у највеће криминалне афере показује да ће Вучић бити озбиљно рањив у преговорима са челницима ЕУ и да се стога могу реално очекивати његови нови уступци. 

2) Опозиција ће се, као и више пута до сада, наћи пред искушењем да одсуство слуха код власти за истински дијалог о стварању предуслова за слободне и фер изборе надокнади тражењем подршке од иностраног, западног фактора. Тако Запад опет, као уочи 5. октобра 2000. године, добија прилику да, с једне стране, уцењује Вучића аферама и дефицитом демократског легитимитета, а да с друге стране, постане опасан тутор опозиције, способан да у свако доба инструментализује и каналише стварно незадовољство или да посредством обавештајних канала произведе нове разлога за незадовољство јавности. 

Деградација јавног морала

Атмосфера у подељеном и незадовољном српском друштву, препуном видљивих и латентних конфликата, које је је умногоме фрустрирано великим и трагичним националним поразима из последње деценије 20. века, додатно се заоштрава насилним наметањем морално и културолошки неприхватљивих законских норми. Тренутно одложено, али трајно претеће, доношење закона о истополним заједницама, који противно чл. 62. Устава Србије, који треба да изједначи у правима хомосексуалне заједнице са браком, биће озбиљно искушење за стабилност у Србији. Усвајање овог закона би показалао да стратегију садашње власти (промена етичког и културно-идентитетског модела) и даље дефинишу и спроводе отворени агенти западног интереса обучени током и после петооктобарског преврата, каква је министарка Чомић, а да се кадрови СНС искључиво баве политичком техником опстанка на власти. Вучић је потенцијално толико рањив да може пристати и на доношење таквих монструозних закона који ће га неповратно одвести у конфронтацију с великим делом српског друштва. Ипак се у Бога надамо да ће се власт у последњем тренутку уразумити, да ће послушати глас Цркве, и да ће одустати од намере да деконструише најважнији друштвену установу – брак, мада је већ усвојен наказни Закон о родној равноправности, који форсира џендер идеологију и намеће је свима, а пре свега младима, кроз систем образовања. 

                
Дужничко ропство

Иако је проблем јавног дуга Републике Србије више хронични, него акутни изазов, политичку ситуацију у Србији опредељује чињеница да Србија 2020. годину завршила са јавним дугом од 26,66 милијарди евра, што чини 56,8 %  домаћег бруто друштвеног производа. Када се финансијским обавезама Србије према кредиторима придода зависност државног буџета од пореских уплата страних инвеститора, који су највећим делом из западних држава, онда је јасно ко може пресудно утиче на политику Србије у овом моменту. 

Просјак нема право на слободу. А Србија је у стању просјаштва и босјаштва. 

Шта значи “Неупотребљива патриотска већина” 

 Срби су, у Србији и друге, против НАТО империје, ЕУ лажи, за Косово и Метохију изнад Брисела и Вашингтона, али – шта то вреди? Они верују да је Вучић против НАТО империје, ЕУ лажи и за Косово и Метохију изнад Брисела и Вашингтона. Док Вучић потапа један по један спрат српске куће, њему се верује као Великом Архитекти Свемира. Ако се томе дода и лажна прича српске интелигенције, тобож леве и тобож десне, тобож либералне и тобож патриотске, све је много јасније. Српска интелигенција из лукративних разлога посматра пропадање Србије, каже професор Мило Ломпар:"Невладина или другосрбијанска интелигенција има покриће за мимикријску подршку власти у томе што власт постепено напушта део по део националних интереса. Њих не занима недемократичност власти у поступцима према Косову и Метохији“.(3) Два главна циља западне НВО интелигенције су коначна предаја Косова и Метохије и уклањање руског утицаја са Балкана. Они се надају да ће Вучић све то „одрадити“ за њих. С друге стране, „родољубиволика“ интелигенција не жели да се бави Вучићевом издајом, и посеже, материјалног добра ради, за „реторичком бижутеријом“:"Они занемарују недемократичност власти због наводне државне и националне идеје. Тако стварају фатално поистовећивање ове власти и народа и државе. Међутим, ниједна власт није еталон државе и народа". (3)

НВО интелигенција и „родољубиволика“ интелигенција се прећутно слажу да Вучића и његове треба подржавати док не почну да падају, а онда – „куд који, мили моји“:"Ако она падне, сви ће похитати да кажу како је нису подржавали, позивајући се на садржаје владања које су критиковали. Право питање, међутим, гласи: кад и како је нисте критиковали? Зашто једнима нису сметали поступци око Косова и Метохије? Зашто другима нису сметали поступци око Савамале и медијски терор?“(3) 
У таквом времену, прича о „српском свету“ само је још једна магла на путу завођења Србије и Срба. Ми ту маглу морамо расејавати, да се не бисмо опет нашли с оне стране Голеш планине. Само ће нас истина ослободити. 

УПУТНИЦЕ ( 27.10.2021. године ): 
1. catenamundi.rs/vidici/milo-lompar-izbori-nista-nece-resiti/
2. www.slobodnaevropa.org/a/srbija-ruski-gas-alternative/31047524.html
3. https://beta.rs/vesti/politika-vesti-srbija/150140-milo-lompar-ova-vlast-je-stvorila-nakazni-spoj-elitizma-i-primitivizma

Текст је писан искључиво за портал Правда, преношење је забрањено без сагласности редакције.

Предходну колумну Владимира Димитријевића прочитајте ОВДЕ.

Извор: Правда