О ризицима од новог погоршања ситуације у Сирији је писао ратни репортер Александар Коц у свом материјалу за РИА Новости.
Општа офанзива
Турска планира да напредује на широком фронту како би затворила две трећине границе од 910 километара. Судећи по фотографијама на друштвеним мрежама, Анкара се не шали са ситницама: у Сирију се пребацују тенкови, артиљерија, вишецевни ракетни системи, ПВО системи. Последњи пут када је регион напумпан трупама и опремом на овај начин био је у зиму 2020. године - пре операције Пролећни штит.
Пре свега, кажу аналитичари, Анкара жели да неутралише претњу од Курда који су се настанили у северној Сирији. У периоду 2016-2019, Турци су заузели неколико тамошњих области и данас контролишу границу од Бандар Хана до Рас ал Аина, као и од Џерабулуса до обале Средоземног мора.
Међутим, територија између Џерабулуса и Бандар Хана је већ дуги низ година у рукама курдских YPG. Једна од главних мета предстојеће операције је погранични град Кобани, 415 километара североисточно од Дамаска. Курди га бране од 2012: прво од ИД, а потом и од турске војске.
Према писању Блумберга, Анкара ће преузети област јужно од Кобанија како би повезала два региона под својом контролом и додатно стекла упориште у северној Сирији. Формални разлог за војну операцију су напади Курда на турске снаге безбедности. „Последњи напад на наше полицајце и налети на наше земље већ су исцрпили чашу стрпљења“, рекао је Ердоган.
Старо питање
Други, мање очигледан циљ Анкаре је да покрије своје заступнике у Идлибу од могућег напада од стране Дамаска. Није тајна да је Сиријска арапска армија (САА) последњих месеци градила групу која покушава да ослободи проблематичну провинцију. Од турске војске, екстремистичких група које контролише Анкара, слободних банди које се боре против свих и јединица владине војске које делују уз подршку руских Ваздушно-космичких снага формирана је нека врста слојевитог колача.
Сиријске трупе су покренуле велику офанзиву у зиму и пролеће 2020. године, ослободивши 35 насеља, 320 квадратних километара територије. До краја јануара, САА је заузела град Марат ен Нуман на југоистоку провинције, преузимајући контролу над најважнијим делом пута Хама – Алепо. А 5. фебруара је ушла у кључно насеље Серакиб на раскрсници аутопутева Алепо – Хама и Алепо – Латакија.
То је изазвало незадовољство Анкаре, која је од Дамаска захтевала ултиматум да повуче своје трупе на положаје које су раније заузимали. Сирија није одговорила. Стога су Турци и њихови пуномоћници напали САА дуж целог фронта. Као одговор, Сиријци су 27. фебруара бомбардовали турски конвој - погинула су 33 војника и официра. Након тога, Анкара је покренула операцију Пролећни штит, широко користећи беспилотне летелице Bayraktar TB2.
САА се повукла. Ситуација се делимично стабилизовала 5. марта, после преговора председника Русије и Турске у Москви о примирју. Путин и Ердоган су се договорили да прекину непријатељства, повуку трупе и створе безбедносни коридор дуж аутопута М-4 Латакија – Алепо. Такође, организоване су заједничке патроле на овом подручју.
Још једно старо питање
Русија има своје интересе у региону, који се не поклапају увек са турским. Недавно су медији објавили фотографије ловца Су-35С у ваздухопловној бази Камишли на северу Сирије, који раније није користила руска авијација. На Западу се то сматрало упозорењем Турској. Ипак, још није јасно докле ће Анкара ићи.
Турски парламент је прошлог уторка продужио дозволу за употребу војске у Ираку и Сирији до октобра 2023. године. То су подржали посланици владајуће Партије правде и развоја, као и Партије националног покрета, док су се противиле опозициона Републиканска народна партија и прокурдска Партија народне демократије. Очигледно, Ердоган се клади на политичке савезнике и нада се да ће подићи свој рејтинг кроз „мали победнички рат“.
Међутим, турска офанзива би могла бити у супротности са америчким интересима. Они су дуго и доследно подржавали сиријске Курде и сматрају их савезницима. Вероватно је Анкара одлучила да заоштри ситуацију како би добила додатне адуте у преговорима Ердогана и Бајдена, који треба да се одрже у Глазгову у оквиру конференције УН о климатским променама од 1. до 12. новембра.
Није први пут да турски лидер користи војну силу за постизање политичких преференција. Подсетимо, Анкара је већ распоредила моћне војне контингенте на сиријску границу у септембру – недељу дана пре Ердогановог састанка са Путином.
О реакцији Москве на дешавања у Донбасу прочитајте ОВДЕ.
Извор: Правда/РИА Новости
