– Нисмо ли се у то уверили и ових година у часу кад се тадашња власт у Црној Гори одрекла своје националне прошлости? Лозинка „Не дамо светиње“ није значила само не дамо храмове, већ и не дамо језик, писмо, име, историју и памћење– казао је Бећковић у интервјуу за Глас Српске.
Говорећи о капели на Ловћену, Бећковић каже да је то Његошев аманет и завет блаженопочившег митрополита Амфилохија.
– “Сумрак Ловћена”, како је своју слику назвао Петар Лубарда, био је и сумрак Црне Горе. Његош је ражалован, а црква срушена. У међувремену је подигнуто двадесетак капела, не само у Црној Гори. Време је да се после дугог странствовања врати и Ловћен и капела на њему као симбол оздрављења, помирења и повратка себи– сматра Бећковић.
На констатацију новинара да је сада на делу прекрајање Његошевог књижевног дела у дневнополитичке сврхе, Бећковић каже „сва се та војска на Његоша спрема, али Његош ни абера нема“.
– Траже га, а не треба им. Кад би хтели да га објављују у целости, не би било никаквих проблема. Али они га цензуришу у намери да њихово мишљење буде и Његошево. Да је Његош хтео да каже оно што они говоре. Негдје су нашли да се Његош негде једном на некој путној исправи потписао латиницом и тај потпис ставили на корице “Горског вијенца”. Пола сата сам стајао пред излогом да одгонетнем ту арабеску и нисам успевао, све док ми књижар није утолио радозналост– наводи Бећковић.
Истакао је да је Свети Сава живео у 12. веку, а највише страдао у 20. веку, док је Његош живео у 19. веку, а највише посмртно страдао у 20. и 21. веку.
– Један је спаљен, а други седам пута сахрањиван и још није сахрањен. Увлачени су ни криви ни дужни у актуелне догађаје, свлачени на земљу, повлачени и тумачени на најприземније и највулгарније начине. То су преседани какви се у другим културама не могу ни замислити – закључио је Бећковић.
О случају Милоша Ковића прочитајте ОВДЕ.
Извор: ИН4С
