Пише: Емил Влајки
Разговарам са својом пријатељицом која Додика не подноси и огорчена је на мене. Како си могао написати да Додик својом политиком брани интересе српског народа, пита она мислећи на једну од мојих колумни? Кажем јој да сам првенствено научни радник, да сам стручњак за међународне односе те да сам, анализирајући цјелокупну ситуацију и његове потезе, дошао до тог закључка.
Промисли, наставио сам. Србима је наметнут суманути Инцков закон о негирању геноцида, од чега је све и почело. Затим је Уставни суд БиХ, у којем сиједе три странца и два Бошњака и тиме чине већину насупрот четири гласа Хрвата и Срба, донио одлуку да шуме више не припадају Републици Српској. Ако се преко тога пређе мирно, сутра ће се Србима одузети воде, војна земљишта, одузет ће се и име овог ентитета. Реци ми, што је Додик који је на челу Републике Српске могао друго да уради? Имао је само двије могућности, или да се повинује, или да се супротстави.
Она бурно реагира. Да, али он то ради како би скренуо пажњу са свог криминалног дјеловања.
Ти сада идеш на психологију, на његове наводне мотиве, али то ни на који начин не доводи у питање оно што објективно чини. Ето, рецимо да се не ради о Додику, већ да је на његовом мјесту нетко други. Што би, по теби, требало да уради након Инцковог закона и одлуке Уставног суда?
Не знам и не желим да ме увучеш у своје манипулације. Окреће се љутито од мене и одлази без поздрава.
Што мржња чини од људи, помислим у себи.
Опозиција о Додику у Републици Српској размишља на сличан начин. Избори се приближавају, те не смије казати како Додик, суштински, није у праву. Али, иако се слажемо с њим, вели она, начин на који он то ради , не само да није добар, већ је и погубан за српски народ. Он је требало да то ради легалним, парламентарним путем!?
Оваква прича је небулозна и демагошка, јер опозиција јако добро зна да Бошњаци никада неће дозволити да се легалним путем врате отуђене надлежности Републици Српској. За опозиционаре који по сваку цијену хоће да оцрне Додика, истина није важна. Упорно и даље прича исту бесмислену причу и то изјављује оним медијима који отворено раде против српског народа и српства. Нада се, заједно са Бошњацима, да ће „међународна заједница“, посебно САД, елиминирати Додика из политичког живота, или да ће америчке санкције сустићи читав народ у РС која ће, због тога, збацити Додика. Мала, неспособна дјеца која траже помоћ Великог Брата.
Можда се то и деси, али је сасвим сигурно да Европска Унија, осим појединих држава, неће ништа против њега подузети. Десетак земаља које сматрају да је БиХ извор исламског фундаментализма и да се Додик бори против тога, подржавају га у овом часу. Сада је јасно да га чврсто подржава и Руска Федерација, а и Хрватска, с тим да је Србија која не жели да се замјери ни Истоку ни Западу, отворено суздржана.
Додик зна, да до сукоба може лако доћи, па пристаје да ЕУФОР као војна брана могућем рату остане у БиХ и ове године, а сигурно је да се полиција Српске може успјешно носити са мањим сукобима. Додуше, може се десити да ће Запад, ако се Русија томе не успротиви, на останак ЕУФОР-а пристати, ако Шмит буде био прихваћен за Високог Представника што може правити проблеме „мањем ентитету“.
Амерички политолог Бжежински објавио је чувену књигу Велика Шаховска Табла, првенствено мислећи на Евроазију. Додик игра на нешто мањој плочи, али је игра једнако комплексна и опасна. Има против себе „америчку коњицу“ (четири Бајденова изасланика), Британце, Нијемце, дио исламског свијета, Бошњаке, домаћу опозицију, а и неке „мангупе“ унутар властитих редова. Неоспорно је, да истовремено улази и у геостратешке игре Запада и Русије, што настоји искористити.
Како тврде његови противници, можда он све то чини из личних интереса, што је, можда, дјеломично точно. Али, чак и да је то потпуно точно, он несвјесно ради нешто друго што има повијесни значај. На челу једног територија који једва има милијун становника, он се супротставља најмоћнијим земљама свијета, и то, тактички, чини врло успјешно; држи их непрекидно у шаху. Можда успије у враћању неких надлежности, а можда не успије ни у чему, можда одустане од свега с обзиром на пријетње које добива и због тога направи неки неславан компромис, можда га неки фанатик убије, а можда га се властити народ одрекне. Можда, можда, можда.
Али се барем усудио супротставити се онима који мисле да су богом дани да доминирају и малтретирају кога хоће. Тиме је дао српском народу, након демонизације коју је доживио на свјетском нивоу гдје је означен као „геноцидан“, дигнитет, достојанство. Ако та, помало заборављена ријеч, уопће за икога још има икакво значење.
Вашингтон жели да повуче непримерен потез, али Москва има спреман одговор! Више о томе ОВДЕ.
Извор: Правда
