Србија је колонија
Слободан Антонић је, у свом тексту писаном за портал „Правда“, указао на све мане опозиције Вучићевом режиму: од умишљености до квазиграђанизма, који никако не уме да уважи реалне интересе и интересовања бирачког тела у Србији.(1)Узрок је јасан – Србија је колонија. Довољно је видети како је судство стало на страну банкарских лихвара, па да нам све буде очигледно.
О томе је правни историчар Зоран Чворовић писао:“Јасно је да је нарушавање начела уставности и законитости директна последица унутрашње и спољне несувeрености Србије. Несувeрености у односу на власт колонијалне управљачко-финансијске хоботнице, као и несувeрености у односу на бриселску администрацију. Несувeреност према ЕУ се пре свега огледа у суштинском развлашћивању националног законодавца кроз процес хармонизација права Србије са правом ЕУ. Из овог следи закључак, да питање владавине права мора да буде приоритет српске националне политике, односно политике коју дефинишемо као патриотску. Јер, без борбе за сувереност правног поретка матице Србије, национална брига за колективна права Срба ван Републике Србије постаје јалова и демагошка. То је одлично знао Никола Пашић, отуда у програму НРС из 1881. године нема шизофрене деобе између спољне и унутрашње суверености, владавине права и националног ослобођења. Пашићеви радикали су се са истим жаром борили за политичку слободу „гуњца и опанка” и уставну владавину, као и за свесрпско ослобођење и уједињење. Од када су Срби 1918. године своју државност утопили у вишенационалну југословенску државу, отпочело се са шизофреним раздвајањем питања владавине права од националног питања, односно грађанског од националног идентитета/…/Неолиберали немају своју нацију, с тога немају ни државу као patriu (земљу отаца – Отаџбину). Оспоравајући значај атрибута суверености, они показују да немају ни своју државу схваћену као imperium. Следствено, неолиберали немају не само националну, већ ни грађанску (=правну) свест. Отуда случајеви лихварских кредита, Савамале, продаје диплома и доктората, подједнако као и питања Косова и Метохије, Републике Српске и Црне Горе, морају постати ствар бриге српских патриота, узорне националне и грађанске (=правне) свести, а не поданика (супротно од грађанина као субјекта права) глобалне псеудоимперије./…/ Да патриоте најуспешније решавају питања владавине права и заштите личних права показала је Бизмаркова Немачка. У циљу националне мобилизације, али и индустријализације, Немачко Царство прво у свету уводи обавезно здравствено осигурање, доноси ново радно законодавство којим штити права радника и уводи опште мушко бирачко право.“(2)
Док год не будемо слободни, у нас неће бити ни слободних избора. Ни власт ( која служи туђину ), нити опозиција ( која не сме да изађе испод сенке колонијалних господара ) не мисле о томе.
Ломпарове дијагнозе
Професор Мило Ломпар је, својевремено, указао на чињеницу да је код нас, под влашћу Вучића, „у реалном смислу, на делу цивилизацијска регресија: опозиција је прогнана из парламентарног и јавног простора, а судство у битним садржајима прати одлуке извршне власти. Сетимо се срамне одлуке Уставног суда да огласи своју ненадлежност поводом Бриселског споразума".(3)
Такође, Вучићева власт је, „у културном погледу, створила наказни спој елитизма и примитивизма. Не верујем у њене економске прогласе, као што не узимам њене новчане поклоне. Оно по чему је посебна јесте да је власт симулакрума: национална фасада служи да се корак по корак напуштају национални интереси".(3)
Вучић је, каже Ломпар, „главни спикер владајућег симулакрума":"Распон његових изјава, од националних до антинационалних, преноси се на све нивое власти, јер их сви понављају. Таквом друштвеном патологијом уништава се јавна моћ расуђивања. Без расуђивања, нема могућности за демократију".(3)
Лов у мутној води је наступио чим је Вучић преузео власт у Србији, са дозволом НАТО Империје: НВО интеигенција га прећутно подржава док издаје национале интересе ( пре свега, Косово и Метохију ), а квазипатриоти га сматрају „нашим човеком“ који „вара Запад“, а у души је родољуб и „русофил“.
Шта је са опозицијом?
А опозиција? Опет Ломпар:“Како они могу добити део подршке две трећине бирача који су национално оријентисани и вођени симпатијом за руски утицај? Они остављају огроман политички простор властима да стварају привид националне политике. Отуд, урушавање садржаја живота – криминал, корупција, медијски терор, политички диктат, примитивизам свих јавних стандарда – мора добити толике размере да у друштву не остане очувана ниједна колективна идентификација: ни политичка, ни друштвена, ни културна, ни економска".(3)
Постоји ли решење?
То јесте и мора бити опозиција кадра да се уједини око основних оријентира. Њен „грађански“ део треба да има у виду да не може придобити опозиционо бирачко тело без патриотских ставова:“Они отуд треба да заступају недељивост државне територије Србије и легитимна права српског народа у Босни и Херцеговини (Република Српска), Црној Гори, Македонији и Хрватској. Они треба да одбију наметање српске кривице за непостојећи геноцид и прихвате српски део одговорности за ратне злочине.“ И још:“Треба да напусте идеју о својој историјској предодређености да воде друштво и да посведоче спремност на компромисе. Њихови западни ментори су им показали да то може и садашња власт".(3)
Што се националног политичког спектра тиче, политичари „на нашој страни“ треба да „заступају универзалност грађанских права, практичну осуду сваког насиља, отвореност за дотицај културног наслеђа и духовне ситуације времена, свест о томе да се ми налазимо на периферији руског утицаја и спремност на компромисе.“(3)
Тако професор Ломпар.
Савез за Србију – неостварене наде
Зато је велика штета што је престао да постоји Савез за Србију. Био је то пут ка озбиљној „опозиционој заједници“ чији је циљ да се, јавним радом, протестима и бојкотом лажних избора, ова земља из претполитичког врати у политичко стање и да се, након тога, организују прави слободни избори. Савез за Србију је имао темељан програм у тридесет тачака. Две тачке су се тицале одбране Косова и Метохије у саставу ове државе:“Залагање за постизање праведног и одрживог решења за Косово и Метохију, кроз дијалог са косовским Албанцима, а уз пуно поштовање Устава Републике Србије, Резолуције СБ УН 1244 и међународног права, а противећи се било ком акту који би за последицу имао афирмацију међународног субјективитета, укључујући и чланство у УН, тзв. „државе Косово“.Неспровођење било каквог референдума, укључујући референдум о Косову и Метохији, у постојећим недемократским условима. Очување независности и суверености Србије, изградња достојне позиције наше земље на међународној сцени.“(4)
И у економском смислу, програм Савеза је био суверенистички:“Спровођење нове економске политике, која ће се базирати на већим јавним инвестицијама, подршци домаћим предузетницима и елиминисању партократије из јавног сектора. Стопирање даљег привилеговања страних инвеститора и тренутног економског модела који се заснива на фаворизацији увоза, експлоатацији јефтине домаће радне снаге и јефтиних сировина. Спровођење свеобухватне заштите корисника банкарских услуга, кроз спречавање остваривања екстрапрофита пословних банака неправедним и додатним оптерећивањем грађана и привреде.Укидање постојећег и доношење новог закона о раду у складу са највишим европским стандардима заштите радника и конвенција Међународне организације рада, као и обнова свеобухватног социјалног дијалога. Заустављање продаје националних ресурса и стратешких државних компанија, као и увођење професионалног менаџмента у јавна предузећа и предузећа у већинском државном власништву“.(4) Тај исти Савез је, бојкотом лажних СНС избора 2020, показао да у овој држави нема демократије. Било је довољно само остати заједно, и понављати да је Вучићев режим смрт за Србију, и нови избори би били право изненађење.
Али, Савез за Србију се распао.
И шта сад?
Сад, по ко зна који пут, „куд који, мили моји“. Опозиција без идеологије у сукобу са влашћу која све конце држи у својим рукама, и симулира све врсте идеолошког заноса, од ЛГБТ инклузије до „русофилије“, од патриотизма до грађанизма. Не заборавимо – чак је и Дубравка Стојановић 2020. године истакла:“Огромна је одговорност опозиције за стање у коме је Србија. За почетак, изузев Двери, остатак опозиције нема никакву идеологију.”(5)
Последњи човек на свету који би, без обзира на своје политичке ставове, било кога пропагирао као „спасоносно решење“ за Србију је потписник ових редова. Ипак, на трагу Дубравке Сојановић, указао бих на чињеницу да се Двери, захваљајујући својој идеоологији ( „десница вредности и леица рада“ ) и даље по српској политичкој сцени крећу са извесном доследношћу.
Двери од почетка власти Вучића и дружине тврде да је на делу регресија у ауторитаризам, у поредак у коме нема демократије, него постоји њен симулакрум, у коме је све привид, а нарочито Уставом гарантована раздвојеност законодавне, судске и извршне власти. Нестала је, пре свега, могућност дијалога као пута ка постизању јавне сагласности без које нема пробоја ка стабилном друштву. О свему, и за све, пита се само један човек: Вучић. А иза њега стоје луткари који повлаче конце, магови НАТО Империје.
Да ли је могућа промена система?
У тексту о издаји као моделу Вучићеве власти, у својој новој књизи „Промена система“, Бошко Обрадовић пише:“За време Вучићеве власти почела је распродаја Србије односно преосталих природних и привредних богатстава која су уопште остала у нашим рукама. Продати су Аеродром Београд, РТБ Бор, ПКБ и Комерцијална банка. Вучић се чак јавно горко кајао зашто је подлегао притиску јавности и није продао и Телеком Србија, пошто је и то било планирано. Започет је и процес реструктурирања Електропривреде Србије, који такође води ка приватизацији ове стратешке државне фирме. Створили су законски основ и за приватизацију домаће наменске индустрије, која се у међувремену директно уништава од стране приватних фирми које добијају послове трговине оружјем уместо државних компанија које су се до сада тиме бавиле. Сам коруптивни начин добијања ових послова, у оквиру кога се приватним фирмама блиским СНС оружје продаје по знатно нижим ценама од реалних, прелази у сферу крупног и организованог криминала у врху власти. Нека врста еколошке издаје врши се у области заштите животне средине изградњом деривационих мини-хидроцентрала које наносе несагледиву штету по природу и животну средину зарад остваривања екстрапрофита инвеститора блиских владајућој СНС. На сличан начин изданим се могу осећати и Срби у окружењу и дијаспори за које матична држава Србија не хаје још од доласка Вучића на власт и укидања Министарства за односе са Србима у региону и расејању. Довољно је навести пример да за осам година власти Вучић никада није посетио Црну Гору и да је подржао доношење скандалозног закона о слободи вероисповести којим је тамошњи владајући режим директно ударио на Српску православну цркву и њену имовину у Црној Гори. Како другачије него као издају окарактерисати његово лично пријатељство и сарадњу са осведоченим ратним злочинцима и виновницима многих зала по српски народ и државу, од НАТО бомбардовања Србије до погрома над Србима на КиМ: Билом Клинтоном, Тонијем Блером, Герхардом Шредером, Хашимом Тачијем...“
Дверима су, сасвим у складу са тезама професора Ломпара, сметали и издаја Косова и Метохије ( што НВО службеницима у нас није сметало; напротив ), али и рушење Савамале и криминализација друштва. Довољно је сетити се да је сав криминал ( који се сада представља само као дело Вељка Беливука и другара ) Бошко Обрадовић разобличио у својој књизи „Криминални кругови“ још 2019.
Он је и, на изборима у Лучанима пре те књиге, први указао на Дијану Хркаловић и њену прљаву улогу у полицији, о којој сада пишу чак и Вучићеви таблоиди. Али, тресла се гора: нико ништа не може Дијани Хркаловић, као ни Небојши Стефановићу, који више није на челу СНС-а у Београду, али је, и даље, министар војни. Змијско клупко је запетљано много озбиљније него што и слутимо.
Свет гори, а у Србији – чешљање
Шест је месеци до избора, а замајавања на политичкој сцени и даље трају. Хоће ли се опозиција ујединити? Хоће ли имати заједичког председничког кандидата? Какве су шансе да барем не нападају једни друге? Куда плови овај брод? Има ли пилота у авиону?
А свет је, као што већ и врапци на грани знају, на ивици колапса.(6) Глобални ресет, хтели ми то или не, је у току. Започет је пандемијом коронавируса, брзом дигитализацијом и прерасподелом тачака утицаја у глобалној геополитици. Тај процес се наставља енергетском кризом, кочењем производње и, што је најозбиљније, масовним „прекрајањем“ људске свести (процес, наравно, није нов, али је у склопу горе набројаних догађаја добио нови замах). Светска потрошачка привреда прелазиће са стандарда „много и јефтино“ на „мало и скупо“, што ће, уз нагли пад прихода становништва широм планете, довести до најразличитијих последица, укључујући и ломљење традиционалног начина живота многих народа.
Србија у хаос који почиње улази на челу са аутистичним миљеником Запада, спремним на све да би очувао сопствену власт. Опозиција су му, у датом тренутку, играчи архаичне дечје игре зване „коларићу – панићу“ ( „плетемо се, самићу, сами себе заплићемо, сами себе расплићемо“).
Када би, барем у последњем тренутку, победио здрав разум, и када би опозиција опет сложно кренула да, спајањем грађанског и националног, отвори пут Србији из претполитичког у политичко стање, то би, макар и као светлост шибице, била нека нада у општем мраку.
„Надо моја, ниси пена ваљда?“, рекао би песник.
Упутнице ( 6. октобар 2021. године ):
www.pravda.rs/2021/10/1/slobodan-antonic-nasa-jadna-opozicija/
srpskistav.com/autorski-tekstovi/nacionalno-ili-gradjansko-u-srpskoj-politici/
beta.rs/vesti/politika-vesti-srbija/150140-milo-lompar-ova-vlast-je-stvorila-nakazni-spoj-elitizma-i-primitivizma
rs.n1info.com/vesti/a407012-program-saveza-za-srbiju-od-30-tacaka/
pescanik.net/intervju-7/
https://www.jutarnji.hr/vijesti/svijet/sad-na-dva-tjedna-od-bankrota-recesija-prijeti-i-planetu-biden-meteor-se-priblizava-nasoj-ekonomiji-15107512
Извор: Правда
