Палестинско ослањање на тероризам није био увод у нову оружану борбу већ само шљаштећа замена за њу. Талово убиство било је најбољи израз палестинске немоћи у том правцу, слабости и фрустрације покрета отпора који је те 1971. године био на ивици расула. Били су практично на ивици истребљења. Само у тој години, Израелци су убили хиљаду "терориста," како су називали све оне који су се усудили да изазивају њихову управу на Западној обали, под тешком руком генерала Ариела Шарона. Елитне израелске јединице пуштене су на цивилно становништво. Заведен је продужени полицијски час, демолиране су куће, људи су мучени, било је масовних стрељања, вршена су бројна преселења породица тражених људи, уништавани су воћњаци и виногради, једини извор егзистенције многих људи.
Очајнички тражећи место на коме могу опстати, преживели са бојног поља су се сливали у јужни Либан. Ни ту нису остављани на миру, Израелци су их и ту прогонили. Нико, изгледало је, није био спреман да палестински покрет отпора третира као озбиљну политичку снагу. Слуђени губицима својих другова, ловљени на сваком кораку, неки борци из разних палестинских организација одлучили су 1972. године да се окрену "операцијама у иностранству," другим речима, тероризму. Њихова немогућност да ударе по непријатељу на домаћем фронту их је навела да изаберу опцију која им је преостала, да потраже мете у иностранству. Била је то, на дуге стазе, још једна од многобројних заблуда.
Терор и антитерор
Прљави рат терора и антитерористичких снага, између Палестинаца и Израела, у периоду 1972 - 73. године био је нов феномен, потпуно различит по значењу од насиља које је претходило и од насиља које ће доћи касније. Пре 1972. године терористички напади на израелске и друге стране мете нису били дело Арафатовог Фатаха, који је био против таквог "авантуризма," већ дело радикалних група попут ПФЛП Жоржа Хабаша. Такав је био и напад 26. децембра 1968. године на авион Ел Ала у Атини, када је један Израелац убијен. Израелци су на карактеристичан начин одговорили два дана касније, нападом командоса на аеродром у Бејруту, у коме је уништено тринаест авиона компаније "Лебанесе," што је била скоро цела ваздушна либанска флота.
Следећа акција ПФЛП била је отмица Боинга, компаније ТWА 30. августа 1969. године, на лету из Рима у Тел Авив. Авион је скренут у Дамаск, где су два Израелца из авиона замењена за два заробљена сиријска пилота у Израелу али је одговор Израелаца био уобичајен, ваздушни напади, артиљеријски баражи и напади на арапске и палестинске циљеве.
Репресалије су постале још жешће када је за израелског премијера изабрана Голда Меир у марту 1969. године, која је инаугурисала политику "активне самоодбране," што је значило проналажење и уништење Палестинаца пре него што изврше напад или непосредно после тога. Овакав државни терор је на неки начин био још деструктивнији од катастрофалне стратегије терора који су спроводили герилци. У јулу 1970. године, агенти Мосада су у Бејруту ракетама напали стан Вади Хадада из ПФЛП, али су промашили свој циљ.
У годинама 1972 - 73, дошло је до значајне промене у приступу, када су под заставом Црног септембра Фатахови радикални чланови пришли Вади Хададу и започели масовну терористичку кампању. Међу њима су се брзо уочила три правца деловања: први је био напад и убијање Израелаца, други су желели да изврше притисак на краља Хусеина ради ослобађања три хиљаде Палестинаца који су чамили у његовим затворима од септембра 1970. године и после тога повратак герилаца у Јордан и трећи су себи као примарни циљ изабрали нападе на америчке циљеве, у првом реду на авио компаније и нафтне компаније, како би казнили САД због подршке Израелу. У прљавом рату који је уследио и Израел и његови противници напустили су све обзире и ограничења, користећи сва средства ради постизања својих циљева.
Црни септембар је имао великог утицаја на Абу Нидала. Дивио се њиховим операцијама али није био њихов део, у ствари, ови гневни млади људи су га игнорисали. Нису желели да и он учествује, иако је више ових операција планирано у Багдаду. Већ тада је много пио, превише значаја придавао себи, мислили су да може угрозити њихове операције и касније се ниједан од њих није придружио његовој организацији. Абу Нидалу се није допадало то што су га остављали по страни, одлучио је да се и сам баци у тероризам, како би онима који су већ учествовали у акцијама показао да је ефикаснији и бољи од њих.
До 1973. године, после много убистава и освете друге стране, Палестинци и Израел били су спремни да прихвате незванични мир. Фатах је полако јачао своју контролу над гневним, младим осветницима из избегличких логора, а с друге стране октобарски рат 1973. године отворио је перспективе за мирно решење, што је тероризам учинило ирелевантним. Често се сматра да је Црни септембар био тајни огранак Арафатовог Фатаха. Истина је много компликованија. Неки Фатахови команданти су се сложили са убиством Васфи ал-Тала, што је покренуло овај насилни покрет. Али Фатах никада није одобрио акције Црног септембра, нити је овај био под Арафатовом командом. То је више била побуна унутар Фатахових редова, протест незадовољних бораца због онога што су сматрали грешкама и пасивношћу својих вођа.
У Фатаху, Абу Ијад је бранио младе терористе. Оправдавао је њихов напад на израелске спортисте на Олимпијади у Минхену, 1972. године са доста танком аргументацијом да су Израелци одузели право Палестинцима да учествују на играма. Због оваквих тешко појмљивих изјава сматрали су га организатором операције у Минхену. Да ли је био директно умешан у планирање операције још је ствар контраверзе, али је Фатах примењивао врло лукаву и стару арапску тактику за припитомљавање Абу Ијадових тигрића. Пошто су имали између седамнаест и двадесет четири године, почели су да их жене, како би их примирили. Код многих, ова тактика дала је резултате.
(наставиће се)
Текст је писан искључиво за портал Правда, преношење је забрањено без сагласности редакције.
О наставку сукоба измеђи талибана и Исламске државе прочитајте ОВДЕ.
Извор: Правда
