Пише: Милан Видојевић
Предходне делове фељтона можете пронаћи ОВДЕ.
До пролећа 1976. ратна ситуација се окренула против хришћана који су били сатерани у планине под притиском комбинованих снага Палестинаца и радикалних муслимана. Плашећи се израелске интервенције која би спасила хришћане, и поразила арапске снаге, сиријски председник Асад послао је своје трупе у Либан у јуну 1976. године, како би натерао Палестинце да зауставе своју офанзиву. Овај потез изазвао је невероватну буру протеста арапских земаља које нису могле да прихвате чињеницу да један арапски националистички режим као што је сиријски, може да окрене своје оружје на Палестинце. У знак протеста Садат је прекинуо односе са Сиријом а Ирак и Садам Хусеин су послали трупе на сиријску границу, називајући Асада лудаком чија је амбиција довела до крвопролића. Управо пре него што су сиријске трупе умарширале, Абу Дауд је повукао Нидалове људе. Знао је да их Сиријци неће третирати пријатељски.
На притисак Ирака, Абу Нидал је започео терористичку кампању против Сирије, названу "Црни јун," по месецу у коме су сиријске војне снаге ушле у Либан. У јулу 1976. године постављене су бомбе у седишта Сиријан Ерлајнз у Кувајту и Риму. Два месеца касније, 26.септембра, четворица Нидалових специјалаца упала су у хотел Семирамис у центру Дамаска и узели деведесет људи као таоце. Имали су ирачке пасоше, оружје су прокријумчарили из Европе преко Турске. Сиријске снаге безбедности продрле су у хотел и убиле једног отмичара и четворицу талаца а раниле тридесет четворо других. Следећег дана тројица ухапшених отмичара јавно су обешена.
— Дневне Новине Правда (@NovinePravda) November 11, 2021
У октобру, Нидал је извео нападе на сиријске амбасаде у Исламабаду и Риму, а у децембру на амбасаду у Анкари и сиријски центар у Истамбулу. Оружје које је коришено у овим нападима била је пољска аутоматска пушка WЗ-63, са преклопивим кундаком и великим магазином, што ју је чинило идеалним терористичким оружјем. Бомбе су стављане у канте за ђубре у Дамаску и резултирале су бројним жртвама. Један од Нидалових људи, Али Заидан, који је учествовао у две операције у Риму, у јулу и октобру, био је ухапшен и осуђен у Италији на пет година затвора. Касније ће постати један од Нидалових главних убица и члан Револуционарног савета Нидалове партије.
Нешто мање од годину дана је прошло до следећег таласа напада. Сиријски министар иностраних послова Абд ал-Халим Хадам срећом је избегао метак 25. октобра 1977. године, на аеродрому у Абу Дабију. Атентатор је уместо Хадама погодио министра спољних послова Уједињених Арапских Емирата, Сеифа ал-Хубаша. Планер ове операције, као и напада на Семирамис Хотел био је Фуад ал-Суфарини (ратно име Умар Ханди), дугогодишњи директор Нидаловог представништва у Багдаду и члан Војног комитета. Један од ранијих покушаја убиства Хадама, у децембру 1976, који је био приписан Абу Нидалу, заправо је био дело Муслиманске браће, који су тада отпочели кампању у покушају да сруше Асадов режим.
Ове операције против Сиријаца још су биле "загревање" за Нидала. Радио је за Ирачане али ће тек развити свој стил операција и циљеве. Био је заокупљен изградњом своје организације и прикупљањем оружја и новца. Политички програм му је био у општим цртама, изјављивао је да се бори против "ционизма" и "империјализма" али су његове мете до тада били Арапи, а ускоро специфично Палестинци.
Седамнаест дугих година, од 1974. до 1991, Ирак, онда Сирија и на крају Либија, дали су Нидалу уточиште, логистику и сигурност. Спонзорство Ирака трајало је преко осам година, од 1974. до 1983; Сирије већ од 1981. до 1987; Либије после тога, до 1991.
— Дневне Новине Правда (@NovinePravda) November 9, 2021
Нидал је имао невероватну вежтину да балансира између зараћених држава, партија, идеологија, са камелеонском прилагодљивошћу каква није постојала ни пре њега, ни после њега.Није му било равног када је требало бити и у Ираку и у Сирији, кад су ове земље биле у фази смртног непријатељства, обе тврдећи да су оснивачи и чувари баатистичке легитимности и арапског национализма. Претио је и европским државама, које је често уцењивао а ове пристајале на уцену како би се заштитиле од тероризма.
Ипак, уз опште неповерење које је гајио према Европи једино место где је боравио и био релативно сигуран биле су комунистичке земље Источне Европе. Није показивао никакву идеолошку наклоност према овим земљама иако је Пољска била његов дом неколико година полетком осамдесетих и изјављивао да осећа велико дивљење за Хонекерову Источну Немачку. Често је ишао и на одмор у Мађарску, а Совјетски Савез није волео и често је јавно у својим новинама критиковао њену политику. Дивио се Кини али је само једном био у њој, 1972. године, као члан Фатахове делегације. После тога није с њима развијао неке посебне односе. Понекад би изјавио да су Албанци били једини прави марксисти преостали у свету, али ни са њима није развијао никакве односе.
У идеолошком смислу, био је прави камелеон. Са марксистима, био је један од њих. Пред арапским националистима био је националиста. Са исламским фундаменталистима понашао се као стриктни муслиман. Чак је и са шиитима у јужном Либану имао добар однос, чак мењајући имена својих људи, како би звучали привлачније локалном шиитском становништву. Али у Источној Европи није морао да се прилагођава и глуми нешто што није био. Открио је брзо да је уместо прича о марксизму много лакше стећи пријатеље и добити услуге служећи се доларским новчаницама. Нарочито је то било успешно у Пољској, где је стекао контакте у самом врху државе.
Предходне делове фељтона можете пронаћи ОВДЕ.
(наставиће се)
— Дневне Новине Правда (@NovinePravda) November 9, 2021
Извор: Правда
