Пише: Емил Влајки
Посебно је западна Европа била и остала узнемирена. На муслиманским територијима, Хунтингтонова теза је дјеловала другачије. Америка са западним савезницима, експлоатирајући немилице арапско-исламска подручја, изазвали су оправдани револт локалног становништва. Међутим, далеко слабије наоружани и у међусобном сукобу, муслимани су се почели светити терористичким нападима на европском подручју и то у тој мјери, да су неки државници прогласили крај мултикултурализма циљајући на исламске заједнице које су се чврсто увријежиле на „Старом континенту“ и постале, на различите начине, агресивне према домаћој популацији. Друге европске државе (Француска, Швицарска, Аустрија, Холандија, итд) подузеле су низ мјера којима ће амортизирати надирућу исламизацију.
Али на Балкану, поготово на подручју еx-Југославије, исламизација је, захваљујући САД, успјешна и у даљњем продору. Могло би се рећи да је више од половице Балкана исламизирано, или су пак дате чврсте претпоставке да се тај процес интензивира (дио Турске, Албанија, пола Македоније, такозвана Република Косова, дио Црне Горе, Прешевска долина, Рашка/Санџак, пола БиХ). Неки стручњаци веле да се ту ради о нео-османизацији. Другим ријечима, уз већ присутну Саудијску Арабију и Иран,Турска поново, за сада на софт начин (економски и културно), окупира Балкан.
Разумијевање не исламског бошњачког подручја дијела БиХ, , може се проматрати из два аспекта: повијесног и актуалног.
а)Као прво треба видјети у што се претворила хисторија тог дијела Балкана. Бошњачки повјесничари тврде да је процес њихове исламизације почео већ у 8. стољећу. Бошњачки повјесничари говоре о двјема врстама популације данашњег муслиманског дијела БиХ:
-Желе рећи да су муслимани из арапског и турског свијета, полако али сигурно насељавали споменута подручја, мијешали се са славенским живљем, али су задржавали и ширили своју вјеру;
- Други дио БиХ популације који није оригинално арапско-исламски, био је изворно славенски, али ни католички, ни православни, већ, вјерски гледано, богумилски.
Богумили (дисидентска кршћанска религија), без проблема су, тврди се, прелазили на ислам посебно под утјецајем дервишког реда и суфизма. Све у свему, када су Турци почели освајати Балкан, ислам је, по овим „хисторичарима“, већ донекле био распрострањен у наведена подручја и посебно у БиХ па, у суштини, окупација овог подручја и није била нека окупација. Више се радило о мирољубивом, културном утјецају!
Овакве интерпретације хисторије иду толико далеко, да су неки актуални професори политичких знаности у Сарајеву обзнанили како су Срби над мирољубивим Турцима на Балкану починили чак једанаест геноцида! У овом часу, студенти политичких наука у Сарајеву и Мостару морају учити овакве „хисторијске истине“ да би положили испите.
За то вријеме, основци у бошњачким школама уче, преко својих уџбеника, како су Срби геноцидан народ, а Република Српска геноцидна творевина!
Уз помоћ САД, агресивни исламизам ове врсте ставља у све несигурнији положај два кршћанска народа на босанско херцеговачком тлу, посебно Србе.
б)Актуални показатељи политичког ислама, оног који одређеној популацији настоји наметнути, као обавезне, догме вјерског понашања и дјеловања, видљиви су на сваком кораку у бошњачком дијелу БиХ. Наравно, слично раде католички и православни клер, али не у јавном сектору; вјера је на Западу приватна ствар (а не јавна) сваког грађанина. Поред тога, ова су два правца у кршћанству, у основи Запада који у свом развијеном облику постулира не-религијску универзалност, што са исламом никако није случај. У првом реду мисли се на мојсијевски универзални морал, на Кантов морални императив, на универзална људска права, као и на практичне аспекте кршћанства садржане у социјалдемокрацији. Те вриједности постоје и развијају се без обзира на одређену контраверзну праксу Запада која, у неким својим сегментима, ставља у питање властита цивилизацијска достигнућа.
Ислам ту универзалност не посједује, ексклузиван је и није у стању "утопити" свој хуманизам у опће, не-религијске принципе људског живљења. Када су делегати Еуропске уније расправљали о својим цивилизацијским основама, одбили су да у преамбули спомену свој кршћански извор. И док кршћани праве универзалну људску заједницу ЛАИЧКОГ КАРАКТЕРА, исламски вјерници настоје направити УМА-у, универзалну исламску, вјерску заједницу.
Проблем на нашим, еуропским просторима, дакле, настаје када се, под патронатом САД, исламска религија и њене цивилизацијске карактеристике настоје наметнути онима који тој цивилизацији не припадају. У некадашњем мултиетничком и мултивјерском Сарајеву живјело је, према попису из 1991., 43 посто муслимана, 34 посто Срба, осам посто Југославена, седам посто Хрвата, те нешто Јевреја и осталих припадника различитих народа. Религија је била приватна ствар сваког грађанина.
У данашњем Сарајеву, Срби су сведени на 2,5% популације, а Хрвати на 1%. Исламска религија је постала наметнута јавна ствар, агресивна према преосталом немуслиманском живљу. Ислам је уведен у дјечје вртиће, воде се вјерске кампање против Дједа Мраза, на жене се утиче да носе хиџаб, вјерски поглавар физички изједначава Бошњаке са Турцима, а о Турској се говори као о "духовној мајци Бошњака", ТВ Ал-Јазеера је већ ту, вахабије се војнички организирају, интелектуалне асоцијације и политичке партије, без обзира на назив, су происламске, кршћани (Срби и Хрвати) се проказују као агресори на БиХ, итд.
Посебно се неразумијевање између ислама и кршћанства препознаје преко празника (1. март) којег Бошњаци славе као 'Дан државности' БиХ“, дан када су два народа, муслимански/бошњачки и хрватски, прегласали трећи, српски. Отужно је гледати представнике бошњачког народа који величају овај датум у земљи коју и сами странци називају протекторатом. У земљи гдје су ђавољи посленици „међународне заједнице“ све урадили да њене народе у што већој мјери супротставе и закрве. У земљи гдје су доносили законе, правила понашања, гдје су уклањали демократски изабране посланике и предсједнике, гдје безразложно лишавали особе њихових елементарних људских права.
Цинично је један такав датум проглашавати даном државности гдје два од три конститутивна народа то не желе и не признају. Они којима су пуна уста демокрације и људских права, евоцирају „патриоте“ и шехиде као главне чимбенике који су омогућили овај датум. Шехиде (тур. шехит) треба поштовати јер су часно умрли за оно у што су вјеровали: јединствену, правовјерну БиХ. Али су они, насупрот себе, имали супротстављене стране са другачијим разумијевањем Босне и Херцеговине. То је добро резимирао један од муџахедина који су ратовали на овим просторима (1993-а година): „Овај рат није рат између Хрвата, Срба и Муслимана, већ између исламске и кршћанске цивилизације“. Ако је то тако, онда два друга конститутивна народа не могу бити сматрани као патриоте по бошњачким мјерилима.
Смрт, уништење и мржња су најизразитије посљедице овог, једнострано прокламираног, дана државности. Овај дан је био легалан увод у 100 тисућа мртвих, два милијуна расељених особа од којих се највећи дио никада неће вратити у своје домове, а спирале насиља и мржње су постале наша свакодневница. Када је требало да Бошњаци, након Лисабонског споразума (ожујак 1992.), одлуче између мира и „слободе“, тај је народ изабрао „слободу“. Показало се, да је та „слобода“, „слобода“ за мртве и настрадале првенствено из бошњачког народа који су се у току борби најчешће налазили у „кршћанским (српско-хрватским) шкарама“. Да ли је вриједило сво то страдање?
Да ствари буду до краја јасне. Разумљива је борба исламских земаља против окупације њихових подручја од САД (Ирака, Афганистана) као и обране војно нападнутих земаља (Сирија, Либија). Али је исто тако разумљиво супротстављање кршћанских народа све агресивнијем продору ислама у Европу и посебно на Балкану.
Да резимирамо и приземљимо наша размишљања. Сукоб кршћанске и исламске цивилизације досегао је у БиХ и Србији критичну фазу. САД, због својих геостратешких, економских и других интереса, свим силама потпомаже Бошњаке да завладају прво Федерацијом, а онда и читавом БиХ. Исто тако, приуштивши им државу, 'Република Косова', од 15% србијанског територија, усрећили су Албанце на Космету.
То што је српство на удару, има у основи вољу САД да, након пропасти СССР-а, не дозволи квалитетно уједињење Еуропе. Да би постигли тај циљ, САД су урадиле три ствари:
-Изазвале су, рушењем Југославије, серију балканских ратова;
-САД су јачале и стварале на Балкану исламске ентитете-државе, а у рату 1991-95 првенствено су помагале муслимане и у мањој мјери Хрвате, док су 1999., извршили агресију на Југославију/Србију и ампутирали јој дио територија у корист албанских муслимана;
-Обновиле су хладни рат против Русије.
САД нису никада Србима вјеровале; сматрале су да ће се у случају њиховог конфликта са Западом Срби радије приклонити Русима. Начини којима су амерички и муслимански џихадисти уништавали Србе су слиједећи:
-Њиховом демонизацијом;
-Економским ембаргоима;
-Бомбардирањем првенствено цивилних циљева које је вршио НАТО;
-Отимањем српских територија;
-Успостављањем марионетских политичких екипа на српским подручјима;
-Финанцирањем „невладиних“ и „хуманитарних“ антисрпдких организација на српским подручјима;
-Стварањем ад хоц међународног суда (ИЦТY, Хашки трибунал, Трибунал) за кажњавање злочина на тлу бивше Југославије, а показало се да су се од три зараћене стране углавном Срби процесуирали.
У среду читајте на Правди текст Емила Влајкија : Америка увози радикални ислам у БиХ. Раније текстове Емила Влајкија можете прочитати ОВДЕ.
— Дневне Новине Правда (@NovinePravda) November 14, 2021
Извор: Правда
