Пише: Владимир Димитријевић
ЈАУК И ГРОБЉЕ
У „Другој књизи Сеоба“ записао је Црњански да су и остали народи страдали, а не само Срби, али да је другим народима било дато да предахну, а да Србима није било дато чак ни то. Најстрашније од свега је то што све, свагда, стално заборављали. И допуштали себи да верујемо у илузије, што се нарочито дешавало нашим интелектуалцима, заслепљеним разним врстама космополитских ( а касније и комунистичких ) заблуда. Зато је величина незаблуделих, попут Данка Поповића, писца ове књиге, још уочљивија на обзорјима српске историје.
Јер, како је говорио Жарко Видовић, историјске свести нема без свести о злу.
У Првом балканском рату, имали смо 30 хиљада мртвих и рањених војника; у Другом балканском рату, погинуло је 41 хиљада војника. Милион и двеста педесет хиљада људи, што војника, што цивила, страдало је у Првом светском рату, а пола милиона њих остали су трајни инвалиди. Демографски губитак Србије (убијени, нерођени, радно неспособни) износио је 35 одсто становништва. Мушко радно становништво (од 18 до 55 година) имало је најужасније губитке: 57% мртвих... У Другом светском рату, страдало је преко милион Срба (тачан број никад није утврђен, јер Титова власт то није дозволила: гробови усташких жртава носили су натписе по којима су убијени страдали од "фашиста", а побијени нису били Срби него недела "фашистичког терора").
Ратови у Хрватској и Босни крајем 20. века однели су педесетак хиљада српских живота. Бомбардовање Србије и НАТО-рат против Срба на Косову коштало нас је око три хиљаде људи, плус трајно загађење осиромашеним ураном.
СКРХАНИ ПОД ТЕРЕТОМ УЖАСА
"Јаук и гробље је народ мој, а светла прошлост је лаж", записао је резигнирани Милош Црњански у "Лирици Итаке", када је видео како је на власт у Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца дошао углавном недостојник, док солунски борци просе на улицама србијанских градова. Данас би те речи са истом и можда још дубљом резигнацијом, могле само да се понове. Оно што је најстрашније у свему јесте чињеница да су гинули најбољи. И не само гинули, него се и крхали под теретом ужаса. Бранислав Нушић се сећао како му је велики наш писац Милутин Ускоковић, пред своју трагичну смрт, негде на југу Србије, говорио како више не може да поднесе топовску паљбу, тај паклени грохот, и како је викао да хоће да га оставе на миру; а Станислав Краков, у свом изврсном "Животу човека на Балкану", бележи сусрет са Дисом који му каже: "Наше је рођење смрт онога претходног живота о коме ништа не знамо, а наша је смрт можда почетак једног другог живота о коме ништа не слутимо. Једино што видимо и знамо - то су трулеж и распадање". А Петар Кочић, верни син српске Босне, умире 1916. у београдској лудници и на њему се испуњава пишчево сопствено пророчанство: "У ропству се родих, у ропству живјех, у ропству, вајме, и умријех"…
Није случајан бол оног Његошевог јунака у "Вијенцу", који куне своју земљу због тога што стално узима најмлађе и најбоље као жртве ("О, проклета земљо, пропала си / име ти је страшно и опако"). Колико је Србија попила крви и суза своје најбоље деце... И колико они никад нису жалили да те сузе и ту крв проливају...
И то треба да се памте, ако хоћемо да опстанемо.
Било је, у наше дане, Срба заветног духа који су све то схватили, и умели да опевају и запамте заувек.
ЗАВЕШТАЊЕ ДАНКА ПОПОВИЋА
Тако смо имали Данка Поповића, који је, не само „Књигом о Милутину“, умео да покаже да је родољубље, како би рекла Симона Вејл, пре свега сажаљење. Чак је и Син Божји, каже она, Онај Који никад није показивао борбени патриотизам својствен Израиљу Његовог доба, плакао над Јерусалимом када је гледао Његову будућу судбину – разарање од стране римских окупатора, које је дошло јер Јерусалим није схватио час у коме је Спаситељ дошао.
Данко Поповић је дубоко жалио судбину свог рода, од Средњег века до данас, и срцем својим, душом својом, мишљу својом настојао да патње забележи, узроке њихове истражи, поуке за будућност прочита и преда их потомцима. Ропство турско, хабзбуршко, млетачко, титоистичко, буне, ратови, сеобе и деобе, али и стална борба за слободу, непризнавање пораза, идење за Богом правде – то је тема његових дела која су диван уџбеник патриотизма као слободарства у страдалништву, као голготско – васкрсног начина мишљења, без кога нас не би ни било.
Али, цена коју је писац платио за своје књиге није била мала.
Због свог богољубља, народољубља и слободољубља, Данко Поповић је понео, и храбро носио, крст маргинализације и прећуткивања.
ПОУКЕ ЈЕДНОГ ДАВНОГ ИНТЕРВЈУА
Сада већ давне 1990. године, 18. марта, објављен је, у крагујевачким „Погледима“, интервју Данка Поповића, дат Зорану Петровићу и Миодрагу Милојевићу.
Било је то време слично данашњем:“У магли смо. Без компаса. Знам да смо најозбиљнији историјски народ од Беча до Цариграда. Знам и то да смо народ који највећу снагу испољава у најтежим, граничним ситуацијама. Верујем да ћемо доћи себи, а том је услов да будемо спашени. Уосталом, постоји и небеска Србија, пола века скривана од земаљске Србије. Ако се вратимо темељним вредностима, нећемо пропасти. Са Светим Савом и Светим Лазарем, са Карађорђем и Његошем, на овој земљи, тако плодној и споља и изнутра, нећемо пропасти.“
Нисмо слушали; нисмо се вратили Богу и себи.
И заборавили смо свог темељног човека – српског сељака, против кога се титоизам тако сурово борио.
КО ЈЕ БИО СРПСКИ СЕЉАК
По Данку Поповићу, српски сељак никад није био руски мужик, кмет којим су се бољшевици поиграли. Ми смо никли на традицијама Законоправила:“Наш сељак своје односе према својини темељи на институцијама Римског права. Он је био civis, домаћин. Он није имао успомене руског сељака кога је газило крепосно право и за њега су феудалци Турци, а не његови сународници, а то је битна разлика. Достојанство и част једнога народа много више газе моћници из сопственог народа, него окупатори./.../ Једном речју, у животу руског сељака је владао господар, а у Србији је сам сељак био господар, а такви су му и господари, краљеви и кнезови били. И тако су се понашали, као сељаци.“
Иако је, као прави Шумадинац, волео Карађорђа, Данко Поповић умео је да цени и кнеза Милоша:“Нико се није искреније обраћао народу и ничије речи, у односу на народ, не звуче истинитије од оних Милошевих:“Народе, снаго моја!“ Он је, збиља, у народу осећао снагу, умео је да се њоме користи, а и да је чува“.
Чуварност – то је српски превод речи „конзервативизам“.
НЕ САМО ХАНЏАР, НЕГО И ДЕМОГРАФИЈА
Поповић је истицао да Милош није био ништа мање јунак од других, али није веровао само у ханџар:“Зато је првенствено бринуо да кошеви и амбари у Србији буду пуни – схватио је да ће управо тиме моћи да руши Турску, нерадничку Турску, балијску и готованску“.
Чињеница је да земљаног Милоша песма није хтела, а Карађорђа јесте. Па ипак, за разлику од Карађорђа, Милош је водио добру демографску политику. Уостало, говорио је писац „Књиге о Милутину“, „Милош је изабран у Србији, а Броз је постављен у Москви“.
И Србија је, од Милоша, напредовала – између осталог, и демографски.
А онда су дошли комунисти. Демографска трагедија Срба под комунизмом била је непорецива. Поред губитака путем абортуса, огроман број људи је отишао у иностранство:“Комунисти се праве луди и говоре о губљењу нашег народа врло лежерно. Као да је дунуло људима у главу да напусте отаџбину, своје миле и драге, своје пријатеље, и да се друже с кенгурима“. А деца отишавших се, што је страшно, никада неће вратити; и нико од наших одсељеника не може очекивати да новац поклањају онима што носе Титове слике.
О „СРПСКОМ НАЦИОНАЛИЗМУ“
Било је то време када је шиптарски сепаратизам лудовао, а српски комунисти су и даље размишљали о томе да се не сме изазивати „антиалбанско расположење“. Данко Поповић је био неумитан дијагностичар:“А они су расположени да пуцају. У рату смо, нападнути смо, а наши комунисти се брину да не омрзнемо непријатеља који упорно и систематски врши геноцид над Србима и осваја део по део српске територије./.../Бестидна је прича о некаквој шачици сепаратиста , иако ми знамо да ниједан антисрпски покрет није имао толико везе са народом као овај, који с Титом и уз помоћ Тита, води рат против Србије последњих пола века“.
Али, Косово буди:“Косово је наша жива рана, и што је косовка бол већа, и наша свест о себи је јача“.
Буђење народа је увек насушно.
Данко Поповић није хтео да пристане на причу о „српском национализму“, коју данас, поред Хрвата и осталих, причају другосрбијанци:“Они кажу да је српски национализам најопаснији јер су Срби већински народ. Праве се да не знају да су Срби већински народ и у Јасеновцу, Јадовну и херцеговачким јамама. Да ли се и у Јасеновцу водила борба против српског национализма? Они који су починили злочин, један од највећих злочина у Другом светском рату, нису се постидели, него оптужују за национализам народ над којим је извршен злочин, народ који су поклали“.
Комунисти су нас спречавали да сазнамо истину о својој патњи.
ЗАШТО СУ КОМУНИСТИ ГОРИ НЕГО ТУРЦИ
Зато је Данко Поповић тврдио да су нам комунисти нанели више зла него Турци. Због комуниста смо остали без државе, каже он „Погледима“:“Да су Срби имали своју државу, српски новомученици на територији Независне Државе Хрватске би били опевани и опојани, а њихови гробови достојно обележени и оплакани. Било би јасно записано ко су жртве, а ко џелати; не би писало да су их побиле слуге окупатора, па се може тумачити да су џелате као своу послугу довели окупатори из Немачке и Италије. Тамо би остали аутентичи докази, а Срби би у Јасеновцу поставили седамсто хиљада крстова православних, јер су крстоносан народ. И нико не би број српских мученика тако бестидно спасавао.
Да је српски народ имао своју државу, не би нестало Срба у Македонији, и не би се македонским називали манастири које су подизали цар Душан, краљ Милутин и други Срби ктитори, а ја сам убеђен да се и према гробовима српских ратника не би односили како су у свом Собрању одлучили. И да има српске државе, не би они присвајали српске манастире који су неколико векова старији него њихова нација.
И, коначно, да су Срби имали државу не би се у Београду стално слушало како се цмиздри над судбином Словенаца у Целовцу, када се зна да су се они, сами, плебисцитарно, одвојили од матице и припојили Аустрији.
За то време се из Београда ни једном није чуо глас протеста због геноцида над Србима у Румунији и Албанији.
Ако Србија не постане држава српског народа, Срби изван Србије неће имати чему да се надају, јер ће то бити знак да Срба ни у Србији више нема“.
То је и данас исто. Ако се не уразумимо.
СВЕДОЧЕЊЕ МИШЕ ЂУРКОВИЋА
Када је Данко Поповић умро, познати наш научник и јавни делатник, др Миша Ђурковић, записао је, између осталог:“Смрт Данка Поповића није обичан одлазак неког просечног писца. Изгубили смо уз Бору Станковића једног од највећих писаца које је централна Србија дала у двадесетом веку, али и особу која би да је ово нормална земља читавим својим животом и делом представљала морални оријентир за садашње и будуће генерације. Поповићи из Аранђеловца своје часно име носе по чувеном проти Арсенију који је 1804. заклео Карађорђа и српске устанике. Отуд њихове кости почивају у сеновитој порти цркве која стоји испод Букуље, недалеко од гробља устаника, док се уз пут пружа имање Поповића са Данковом кућом и чувеном липом, испод које су се рађали готово сви антикомунистички покрети и опозиционе партије у последње две деценије.“
Слободарска Данкова липа остала је споменик непоклекле Шумадије.
ПЛЕМЕНИТИ ПИСАЦ
Ђурковић је указао на драгоцену племенитост пишчеве личности:“И сам сам у последњих неколико година имао прилику и задовољство да познајем овог великог човека са којим је дружење увек било нека врста учења и оплемењивања. Оно што је код чича-Данка увек било фасцинантно јесте изостанак сваке личне озлојеђености и повређености, а били смо сведоци страховитих неправди које су овом човеку чињене и срамних забрана да се његова жива реч било где појави. Увек га је бринуло само то што трендови моралног, демографског, економског и културног пропадања ове земље делују готово неумитно, што енергија, снага и виталност које су бујале у време Арсенија и Карађорђа, данас пресахњују, а земља се празни од људи, идеја и живота. Отуд је толико вапио да се нешто уради и да се колико-толико ови трендови зауставе и уз Божју помоћ некако преокрену.“
То је био циљ: зауставити пропадање Србије. Ове, 2021, умрло је скоро педесет хиљада људи више но што их се родило. Ипак, док се дела попут Поповићевог читају, није све пропало. Има наде.
КАКО ЈЕ ДАНКО БУДИО СРБИЈУ
По Ђурковићу, Данкова „Књига о Милутину“ имала је огромног значаја у ослобађању српског народа крајем 20. века:“У вртлогу настајућих југословенских турбуленција обичан народ је пригрлио Милутина као својеврсни манифест слободе. Ово је најпродавaнија књига српског аутора која је само у СКЗ-у доживела 36 издања, а процењује се да је укупно продато више од 300.000 примерака!/.../ Комунистички комесари пожурили су одмах да књигу осуде као „српски национализам”, да је прогласе политичким памфлетом, да јој одрекну било какву уметничку вредност и да самог Данка гурну још дубље на друштвену маргину. Толико су добро одрадили свој посао да Данка већ две деценије нема у медијима а била су му затворена врата и за све друге облике изражавања. Чак ни вест о његовој смрти није могла достојно да се испрати, а ево и после ње исти комитетски секретари настављају да га и мртвог шиканирају. На срамоту нас као народа иде чињеница да Данко због политичке неподобности није добио националну пензију. Узгред, тада су на власти била двојица политичара које је као и многе друге задужио и који су се чак и на сахрани појавили…“
Таква је судбина правих Срба – служе свом народу, буду одбачени, али увек дође и њихов дан.
Сам Поповић је, поводом напада на „Књигу о Милутину“, рекао:“Милутин је човек који изнад свега воли своју чељад, кућу, виноград и воћњак и тиме се одваја од десетерачке хероике. Таквог Милутина је владајућа идеологија прогласила националистом“. Пошто су је, како рече Поповић, нападали разни Шувари, Билићи, Врховци и Македонци, огласили су се и српски комунисти:“Лично сам се обрадовао када су се огласили српски издајници и слугерање“.
Тиме се јасно одвојено жито од кукоља. И тиме је јасно речено да будућност припада српском писцу, а не његовим клеветницима.
ТРАДИЦИЈА: ДЕМОКРАТИЈА ПОКОЈНИКА
Владан Глишић, адвокат из Аранђеловца, који је од средње школе био посетилац Данкових састанака под липом, поводом пишчеве сахране је истакао:“Толике демократије и демократе стигоше у Србију, али Данка Поповића заборавише на списку забрањених, на списку проскрибованих, на списку прећуткиваних. Све је било исто, једино је уместо јавних напада на Данково дело наступила лукавија и убитачнија тишина. Јавна тишина и прећуткивање Данка Поповића. Добро су проценили, знали су да онај ко је једном пробудио Милутина у српском народу може то увек да изведе. И зато чика Данко остаде последњи дисидент. Остаде прикован за маргину јавног живота Србије до самог краја.
Међутим, сведок сам колико то ништа није значило, колико је то јалов покушај да се писац Књиге о Милутину заборави. Све ове године Данко Поповић је остао мит и легенда у очима младих српских интелектуалаца, друштвених и културних посленика, па и политичара…
Када је чика Данко својом књигом створио велики народни покрет крајем осамдесетих година прошлог века, и када су тај талас други украли и скренули у бестрагију (како би чика Данко рекао), све је изгледало изгубљено. Али последњих година ниче читава генерација људи који су тада били деца а данас су најдиректнији наследници политичке мисли која је прозборила кроз Данковог Милутина. И ти људи, на чудан начин ученици друштвене мисли Данка Поповића, обликоваће будућу Србију.
Та генерација младих Срба који улазе у друштвену арену може да поручи садашњој елити духовних пигмејa, оној елити што ће још само неко време владати: „Узалуд сте покушали да украдете Данка Поповића, да га прећутите, да га заобиђете, да му ускратите све заслужене награде. Узалуд, јер је Данко Поповић у нама посејао семе Милутинове истрајности и храбрости, оно семе које ће поново пробудити српски народ и створити Србију по мери Милутина.“
Чак и ако подухват не успе, успео је: сведок је Дон Кихот. Одатле и Данков конзервативизам.
Поповић је био прави конзервативац, човек који је веровао у традицију као, по енглеском писцу Честертону, „демократију покојника“. Зато је Вукову реформу сводио у њене праве мере. Јер, по њему, падом Смедерева језик наш се преместио преко Саве и Дунава, а у Србији је остало робље по јамама и рупама, које се језички није могло развијати. Треба имати на уму да је Аустрија настојала да, преко Копитара, српски језик одвоји од руског и свеправославног заједништва. О томе вреди мислити – не одбацити, него промишљати; видети предности, познати слабости.
МИЛУТИН ЈЕ ДАНКО ЈЕ ШУМАДИЈА
Говорећи о Данковом Милутину, Глишић, у ствари, говори о самом писцу:“Милутин је Шумадинац који зна да је шумадијство само почетак Српства, а не крај људскости. Милутин је Србин јер му је тако поверено, а не зато што је то прочитао, он је Србин ако је добар човек и нема тог српства које ће му дозволити да не буде човек. Али нема тог Србина који ће остати човек ако престане да буде Србин. То је Милутин, домаћин и ратник, а слободан. И пун разумевања и љубави за конкретне људе које среће у животу. Није лицемеран, није политички коректан, он је само присутан, увек присутан, присутан на свим прозивкама било да га зове народ, држава, њива, жена, деца“.
Пишчево дело је, између осталог, доказ Милутинове – Данкове присутности у овом, најновијем, голготском часу српске историје, и велика нада да ћемо, упркос свему, преживети и наставити даље.
Читаоче, узми мисли Данка Поповића као лучу која ће ти осветлити пут кроз мрчаву садашњости.
Oстале текстове Владимира Димитријевића погледајте ОВДЕ.
УПУТНИЦЕ:
1. Данко Поповић: Комунистичко насиље памтићемо више од турског, „Погледи“, 18. март 1990.
2. https://iskra.co/kultura/misa-djurkovic-moralni-svetionik-decenija-od-smrti-danka-popovica/ 3.http://riznicasrpska.net/knjizevnost/index.php?topic=130.10;wap2
