Пише: Владимир Димитријевић
СТАЊЕ У ШКОЛАМА
Оно што запањује у данашњим школама, не само Србије, јесте нестанак знања. У правом смислу те речи. Деца знају све мање, иако се чини да доба интернета може да пружи више знања него што је човек икада могао да га има. Запрепастиш се кад видиш да нису сазнали скоро ништа из грчке митологије, да су о историјским догађајима слабо обавештени, да лоше повезују појмове, да, све више, не знају значење речи – и то српских, не туђица. А све време куцкају по тастатури својих мобилних рачунара ( не телефона; то се зове телефон, али није телефон – то је рачунар као насушност живота ).
Све је ово, ипак, почело много раније. Кусамо стару чорбу, и дотакли смо дно посуде.
СЛИКЕ КОЈЕ ГОСПОДАРЕ
Дани Робер Дифур, универзитетски професор у Паризу, објашњавао је, још у првој деценији 21. столећа, шта се дешава са телевизијском децом кад их треба школовати. Васпитање здраве имагинације је пресудно. Ако дете не савлада добро симболичке ознаке за време, простор и лица, оно се препушта сликама из спољњег света које продужавају његове маштарије. То јест, по Дифуру, "уместо да се разврстају и повежу у оквиру кумулативног процеса којим субјект овладава и управља, слике могу загосподарити оним ко их прима доводећи га у стање потчињености и зависности". Тако телевизија "замагљује перцепцију, поспешујући стапање фантазија са стварношћу и доприносећи збрци на равни симболичке функције". И додаје Дифур:"Иста та "деца телевизије" једног дана крећу у школу. Разумљиво је онда зашто многи професори са горчином тврде да пред собом "немају више ђаке", да та деца "више не слушају". Она, вероватно, више ни не говоре. Не зато што су постала нема - напротив; али, сусрећу се са огромним тешкоћама када треба да се укључе у било коју врсту расправе, где учесници наизменично узимају улогу онога ко говори и онога ко слуша. У школи таква ситуација подразумева да један учесник (професор) даје исказе засноване на разуму (тј. преноси вишеструка знања нагомилана током многих генерација и стално реактуелизована), док други учесник (ученик) по потреби о њима расправља.“
Тако је некад било. Нестала је стара школа.
Формално, и ђаци и професори су ту. Али само формално.
СМРТ ЂАКА, СМРТ ПРОФЕСОРА
Дифур је био свестан да ствари нису једнозначне, али су трагичне:“Несумњиво је да велика већина професора настоји, не штедећи труда и често идући преко својих снага, да младима врати њихов статус ђака а себи улогу наставника. Али, у томе и јесте новонастала промена: пошто су деца онемогућена да постану ученици и професори суочавају се са све већим препрекама у вршењу свога посла. Током 30 година наводних "демократских" реформи, надлежни политичари и педагошки стручњаци стално су им понављали како је њихово настојање да поучавају - застарела и превазиђена ствар.”
У име демократизације школства практично је призната и потврђена чињеница да више нема ученика. Зашто би онда још постојали професори? Дифур каже:“На основу изјава одговорних лица и стручњак за педагогију, образовни модел који треба да однесе превагу над ранијим, по претпоставци "застарелим" обрасцем школског система, заправо је телевизијски talk show, где свако може "демократски" да изнесе своје мишљење. Тако све постаје ствар интеракције међу субјектима; нема више критичког напора који захтева да напусти властито гледиште у корист других, свеобухватнијих, темељнијих, разложнијих, аргументованијих ставова. Професор који непрекидно подстиче ђаке на критичко размишљање постао је неприхватљива појава. Он је непријатељ против кога се треба борити, јер не поштује становиште "младих". Многи педагози "објашњавају" на тај начин насиље које је захватило школе: наиме, "млади" наводно реагују на недолични професорски ауторитет.А ако су збиља приморани на насиље и одмеравање односа снага, то је стога што им није омогућено никакво друго решење: већ су формирани тако да избегавају борбу аргументима и мукотрпни пут разложног и критичког мишљења.“
И онда се не треба чудити насиљу у школама.
Оно је последица обесмишљавања образовања.
МЕКЛУАНОВЕ ПОУКЕ
Маршал Меклуан, један од најпознатијих истраживача масовне културе 20. века, истакао је, још почетком шездесетих година прошлог столећа, да ниједно средство комуникације приликом предаје саопштења није неутрално. Поготово када је реч о телевизији којом се, како он вели, "може под контролом држати емоционални климат читавих култура". Он је у неколико етапа вршио истраживања штете коју "телеманија" причињава психофизичком развоју најмлађих, а његови закључци су били следећи, по годинама: 1964: "Телевизијско дете је - инвалид без привилегија"; 1967: "Телевизија делује као ЛСД: то се не сме дозволити... Било би веома добро када у Америци не би било телевизије“; 1977: "Безопасна доза телевизије препоручљива деци је око нуле... Телевизор демобилише очне мишиће. Зато ТВ дете не може да чита. То није теорија, него чињеница, коју смо открили и доказали".
Тако је било пре пола века. А како је тек сада?
СМРТ ЗНАЊА: УЗРОЦИ И ПОСЛЕДИЦЕ
Грчки хришћански мислилац Христо Малевицис каже:“У Старом Завету се каже да је стицање знање био човеков први поступак. И старојелинска књижевност све-дочи о томе да је управо знање било узрок Про¬ме¬тејеве прикованости за литицу планине Кавказ по запо¬вести Зевсовој.
Данас смо дошли до самог краја знања. Овај крај се поклапа са крајем другог миленијума после Христа. По¬че-тком трећега миленијума, род људски улази у област информације. Ин¬формација не узнемирава човекову душу на начин на који је то чини¬ло зна¬ње. Јер једна ствар је знати, а сасвим друга – бити информисан. Ко има зна¬ње тај је свестан ужасне слободе која га баца на сâм руб ништавила. Уз то, с обзиром на чињеницу да је знање, такође, и знање о самом знању, онај који има знање постаје свестан своје апсолутне одговорности за битовање. Управо због тога што зна да зна, он мора да буде одговоран за оно што чини. Чињеница знања је, због тога, би¬ла од планетарно–историјског зна¬чаја, са многим непредвидивим и кобним последица¬ма.“
Којима, ето, данас присуствујемо.
— Дневне Новине Правда (@NovinePravda) November 22, 2021
ПОБЕДА ИНФОРМАЦИЈЕ
Једна од последица је, вели Малевицис, претварање знања у информацију. Информација је, пак, смрт за ум. Малевицис истиче:“Модер¬ном човеку је пријатно да прежива информације, као што је крави пријатно да прежива своју траву. Наравно, информација је један облик знања, али без икакве ду¬бине поимања. Информација је заборав знања, тј. кора која обавија плод. Кобни плод зна¬ња је одбачен, а задр¬жана је само кора. Знање је одбачено управо због тога што је било кобно, да би се човек ослободио од метафизи¬чких страхова. Али, догодило се оно што је било започето у Паду: знање се свело на информацију. Ако се Пад човеков у Рају збио због знања, онда је чин информације – последњи чин Пада. Чин информације је пад самога онога што је првобитно довело до Пада човека. У послегрехопадној ери, у којој је знање однело превагу, разјапио се јаз између палога живота и живота васкрслога. Човек је овај јаз испуњавао својом духовном активно¬шћу, својим религијским животом, философијом и уметношћу. Човек је стварао подстакнут великом тугом за својим некадашњим стањем. Сада, пак, са падом самога знања у пуку ин¬формацију, овај јаз је ишчезао, заједно са човековом великом тугом [за Ра¬јем]. Данас су и религија, и филосо¬фија, и уметност лишени сваке духов¬ности. Ово је епоха информације и пот¬пунога заборава. Ово је време ује¬дначавања нивоâ Битија. Лествица Ја¬ко¬вљева је скршена и срушена на земљу.“
Због сувишних информација смо отупели, и више нисмо кадри да живимо. Око нас се руше светови, а ми се само информишемо.
СВЕ ЈЕ ИНФОРМАЦИЈА
Малевицис је јасан:“Постојање Бога, живот, смрт, од-говорност, љубав, мржња, убиство – све се ово данас сматра информацијом. Васкрсење Христово је информација. Анти–еколошко разарање планете је информација. Ратови су информација. Ми се о свему овоме ин¬фор¬мишемо преко мас–медија, не само слушајући, већ и гледајући. Све ово је део ма¬шинерије информацијског кон¬зу¬меризма: човек више није сазнаватељ, већ потро¬шач информацијâ. Али, будући да потрошња подразумева и производњу, ту је глобалну мре¬жу за производњу информацијâ. Зато су и сателити постављени у свемир да би одозго надгледали нашу планету. Уместо ока Божијег, гледа нас око сателитско. И са Неба, уместо Манне, пада киша информацијских отпадака. Реч Божију су, на све четири стране света, проширили рибари. Данас се информација шири путем најсофистициранијих техничких средстава, универзалних могућности. Ри¬бари - апостоли су преобразили душе људи. Сателити на људске душе не делују. Јер, док вас знање буди, информација вас – успа¬в-љује. Свака просторија са телевизо¬ром је, такође, и духовна спаваоница.“ Спавамо, а кућа нам гори.
И одлазимо са овог света збуњени, верујући да смрт нема право да нас одведе сад, кад имамо најновији ајфон.
БЕЗ СВЕСТИ
Знање без Бога било је трагично, али информација без Бога је само дремеж ума и душе. Малевицис наставља:“И премда је знање довело човека на сâму границу ништавила, та граница се показала и као граница Бо¬жија, јер је душа била свесна шта се догодило. Информација, такође, може човека да доведе до ивице ништавила, али душа овде није свесна шта се догађа. И зато душа, у овом случају, све време обитава у сенци ништавила. Ствар је утолико трагичнија, као што смо то већ рекли, зато што душа овде нити види, нити трага за излазом из ништавила. Савремени човек у то¬ме ужива, све док се информација ну¬ди у довољно привла¬чном облику. Чо¬век знања је заливао земљу својим сузама и знојем. Информисани појединац данас путује земљом у возилима са клима–уређајем. То је разлог што је информација однела победу над знањем.“
Наступило је време смрти и разоноде.
А у то време влада дигитална деменција.
КАЉУГА У КОЈОЈ УЖИВАМО
Малевицис наставља:“Када би човек био у стању да чује и да види све електро–магнетне та¬ла¬се који опасују свет, одмах би полудео од те буке и тог призора. Када би чо¬век могао да прочита све новине које се дневно појаве у свету, потонуо би у каљугу информацијске септичке јаме. Јер, овај [медијски] канал прено¬шења информацијâ – а то је, са¬свим сигурно, баш тако! – улива у душу ис¬кључиво нечистоту, будући да баш ни¬шта у вестима нема никакву везу са човековим телом и душом, ништа у ве¬стима није животворно. Вести су смрт за душу и душа умире. И то је, можда, најшокантнија поје¬диност ве¬зана за вести у нашем времену. А та појединост има ниски рејтинг и, чак, не доспева у медијску мрежу, и то из следећег демонског разлога: у епохи знања би¬ли су објављивани искљу¬чи¬во важни подаци, док су неважни по¬даци били склањани у страну, а да¬нас, у информацијском добу, објављују се искључиво неважни подаци, док се важни подаци потискују у страну. Ако ово јесте учинак дејстовања де¬монских сила у животу света, онда оне свој посао раде врло учинковито. Па, ипак, скрајњи¬ва¬ње онога што је важно може, чак, да буде и пожељно: јер ако би се оно што је важно прено¬сило као информација, оно би се аутоматски претворило у нешто нева¬жно па, чак, и подсмеха достојно, док оно што је важно – када буде изло¬жено скрајњивању – може да сачува свој значај, чекајући своје погодно вре¬ме. Све има своје време.“
Зато се истина у доба интернета мора тражити са љубављу већом но икад. Ако је заиста желимо. Јер, по Малевицису:“Живимо у информацијском добу, у коме мас–медији преносе информације urbi et orbi [“граду и свету”]. Ноћ¬на тама се спушта на читав свемир. Колико ће дуго потрајати ова тама? Да ли, можда, заувек?“
Наравно, ми то не знамо. На нама је да се трудимо да душу, упркос свему, сачувамо живимо и будном. Да васкрсне у светлости кад за то дође час.
То је труд достојан човештва. И једини начин да избегнемо дигиталну деменцију.
Текст је писан искључиво за портал Правда, преношење је забрањено без сагласности редакције.
Остале текстове Владимира Димитријевића прочитајте ОВДЕ.
— Дневне Новине Правда (@NovinePravda) November 23, 2021
Извор: Правда
