Пише: др Иван Пајовић
Кувајт је једна од десет најбогатијих земаља света мерено по животном стандарду и дохотку по глави становника. У овој земљи бензин је јефтинији од воде, комуналне трошкове плаћа држава, кредити се дају бескаматно… а понекад се ти кредити једноставно отписују, тј. опраштају ономе ко га је узео. Облакодери као печурке после кише свакодневно расту у небо. На сваког грађанина Кувајта долази по један слуга и скоро два гастарбајтера, тј. странца који су на привременом раду. Када се описује тамошњи живот и функционисање државе и друштва, стиче се утисак да се ради о земљи у којој теку мед и млеко.
Огромне резерве нафте представљају разлог за невиђено висок животни стандард. Кувајт је приближно исте површине као и Србија, али на његовој територији живи тек око 3,5 милиона људи, од чега само милион држављана. Управо се унутар тог „златног милиона” расподељују огромни приходи од нафте.
Држава не штеди. Младима се поклања новац уколико склапају бракове, плата учитеља или лекара у просеку је око 15.000 долара, образовање и здравство су потпуно бесплатни. Грађани Кувајта скоро никада не раде на основним радним местима, већ искључиво заузимају руководећа места. За њих је грађевинско земљиште скоро бесплатно, а хипотекарни кредит од 250.000 долара могуће је добити потпуно бескаматно. За градњу сопствене куће држава грађанину додељује кредит и до милион долара. Рачуна се да за овај новац може бити изграђена најлуксузније опремљена петособна кућа, идеална за породичне услове живота. Уобичајено је да кредит већ кроз четири до пет година буде просто отписан. У годишњем периоду држава грађанима отпише кредитне дугове у висини од око милијарду долара. Када цена нафте на светском тржишту расте, емир опрашта све дугове и сви кредити се отписују. То је један од разлога зашто је строго забрањено критиковање поглавара државе. Строго је забрањено и конзумирање алкохола.
Уколико грађанин Кувајта има намеру да се школује у иностранству, школарину и путне трошкове платиће му држава, притом дајући и стипендију од 2.000 долара. Ако је грађанину потребно лечење у иностранству, оно ће му бити плаћено, ма у којој земљи се лечио, а биће му плаћени и трошкови пратиоца који о њему брине.
Помоћ разведеним женама исплаћује се у висини од 1.400 долара месечно све док не пронађу посао. Минимална пензија је 3.000 долара. Запослени поред основне плате добијају још 50% у виду бонуса.
Држава понекад просто поклања новац. У част педесетогодишњице оснивања Кувајта свим грађанима додељено је по 3.500 долара. У 2020. години бесплатно су дељени прехрамбени производи, што је готово парадокслано, будући да су трошкови живота слични онима у Западној Европи.
Грађани који „опслужују златни милион” не могу добити држављанство ма колико дуго били запослени. За странце у овој земљи порези практично и не постоје. За компаније које увозе робу укупан порез износи 4%. Кувајт личи на огроман тржни центар у сред пустиње.
Комплетна нафтна привреда и нафтне бушотине у Кувајту у апсолутном су власништву државе. Нафтни сектор је национализован, то јест одузет од Британаца када је земља 1961. године прогласила независност и данас ни кап нафте не заобилази куквајтску државну касу. Нафта се експлоатише искључиво у оноликом обиму колико је потребно за ефикасно функционисање овако устројене државе. Стиче се утисак да је ово једна од ретких земаља чији су ресурси у великој мери усмерени на добробит и благостање њених грађана.
Поставља се питање шта ће се догодити са Кувајтом када пресуши нафта или се цео свет пребаци на зелену енергетику и престане у досадашњим количинама да купује нафту.
Текст је писан искључиво за портал Правда, преношење је забрањено без сагласности редакције.
Остале колумне Ивана Пајовића читајте ОВДЕ.
Извор: Правда
