Пише: Милан Видојевић
У том периоду, 1986-1987. године, премлаћивање и тортура био је уобичајени начин утврђивања "истине", без икакве озбиљне истраге. Пресуде су доношене на основу признања, а тако осуђени људи били би убијани у току ноћи и потајно покопани. У новембру месецу 1987. године почеле су масовне егзекуције противника Нидалове политике у организацији и трајале су, скоро непрекинуте, до краја 1988. године. Процена је да је Нидал у овом периоду убио око шест стотина својих сабораца, што је било више од трећине укупног чланства, највише младих људи у двадесетим и тридесетим годинама, што је трогодишња стопа губитака Палестинаца у борби против Израела током интифаде.
Извршиоци масовних ликвидација били су блиски Нидалови сарадници, немилосрдна четворка, Мустафа Ибрахим Сандука из Комитета правде, који је контролисао затворе и центре за саслушање, тортуру и ликвидације. Исам Марака, тридесет петогодишњи Нидалов заменик, ожењен блиском рођаком Нидалове жене, Сулејман Самрин, моћни први секретар организације, познат као "доктор Хасан ал-Али," и Мустафа Авад, познат као Алаа, немилосрдни и бескрупулозни шеф Обавештајног директората.
Ова четворка је у Јужном Либану осудила на смрт и ликвидирала преко три стотине људи, а 171 у току једне ноћи у новембру 1987. године, под лажном оптужбом да су били јордански агенти.Око 120 људи су тада напустили Нидалову организацију и пришли Абу Ахмад Фуаду, војном команданту Хабашовог ПФЛП. Оне које Нидал није ликвидирао у Либану пребацио је у војне базе у Либији и тамо их масакрирао. У периоду 1987-1988. године убијено је 165 људи, међу њима и Ал-Хаџ Абу Муса, главни инструктор Нидалових бораца. С Нидалом је био дуже од двадесет година, био је војник, убица, а његова несрећа била је у популарности коју је уживао међу борцима, што није промакло Нидалу.
"Знаш, Абу Муса," рекао му је на састанку, "има много издајника међу Палестинцима, а највећи проценат је међу онима старијим од педесет година!" Абу Муса је ухапшен и убијен у кампу за обуку у Либији, по оптужби за сексуалне перверзије. Абу Нидал је његовој жени, Ум Муса, традиционалној палестинској жени са села, објаснио да је то урађено јер је Абу Муса хтео да узме нову жену. Нешто касније, Ум Муса била је ухапшена, бачена у затвор и ту убијена, по оптужби за лезбијство.
Абу Дауд је у својим белешкама записао да је Нидал био потпуно луд и да је то уз алкохолизам и могућу сарадњу са Мосадом довело до уништења најспособнијих младих кадрова Палестинаца. Абу Ијад је такође сматрао да је Мосад подстакао Нидалову параноју али није било спорно да је овај полако губио контролу над организацијом. Био је спреман на све, само да задржи пуну контролу. У јеку ликвидација, у априлу 1987. године, последњи пут су се срели Абу Нидал и Абу Ијад. Било је то у Алжиру, на 18. Палестинском националном савету, одржаном 20-26. априла 1987. године. Алжир и Либија су из сенке лобирали да се изгладе односи између палестинских организација и фракција. У протеклих десет година Абу Нидал и Абу Ијад постали су крвни непријатељи. Тероризам Абу Нидалове организације представљао је велики проблем за ПЛО и Абу Ијад је био уверен да Нидал сарађује са Мосадом како би својим терористичким акцијама компромитовао ПЛО и нанео му политичку штету на међународном плану.
На конференцији, Нидал је тражио од Арафата да његова два члана буду кооптирана у Извршни комитет и Палестински национални савет. Арафат је одбио, а Нидал га је извређао пред свима. Било је јасно да домаћин, Алжир, мора да се умеша. Тадашњи шеф алжирске обавештајне службе, Лахал Ајат, и искусни дипломата Лахдар Брахими, каснији министар иностраних послова, организовали су састанак између Абу Нидала и Абу Ијада. Запис о сусрету оставио је Абу Ијад.
"Ушао сам и угледао сам га тамо, по први пут после четрнаест година. Био је блед, деловао је болесно и имао је бркове. Иако смо обојица били напети и хладни, руковали смо се и загрлили. Били смо сами. Био је скроман, понизан и претерано љубазан. Нисмо могли да одлучимо како да започнемо разговор о болним темама."
Разговор је трајао сатима, уз међусобно оптуживање ко је коме убио важног члана. На крају је Нидал изгубио стрпљење кад је схватио да му Арафат неће дозволити улазак у ПЛО у било ком облику. На крају је Абу Ијад предложио привремени договор, који се састојао из три тачке:
- престанак пропагандног рата између нас,
- сарадња по свим питањима везаним за окупиране територије,
- потпуна забрана свих терористичких операција - против Арапа, западњака и Израелаца.
Нидал је побеснео, "Какав је ово договор? Желиш да престанем с убиствима и операцијама. Желиш да умукнем и да се ни у шта не мешам.Ако на све ово пристанем, шта је преостало за мене да радим?"
Било је јасно да договора неће бити. Остало је да се види ко ће коме доћи главе. Абу Ијад је био мета не само Абу Нидала већ и Гадафија и могуће је да је Гадафи дао сагласност Нидалу за уклањање Абу Ијада. Други мисле да је Садам Хусеин наредио ово убиство. Желео је боље односе са ПЛО и његову подршку против Израела а Абу Ијад је био против сарадње с Ираком. Неки истраживачи ових догађаја кажу да је Абу Нидал напустио Либију 1991. године, непосредно пре избијања Заливског рата. Ипак, изгледа да је Абу Нидал ову кризу и рат, 1990-1991. године провео у Либији. У том периоду није било терористичких напада Нидалове организације. Непосредно пред напад на Ирак, Јасер Арафат се укључио у дипломатски покушај да наговори Садама да се повуче из Кувајта. Ако би успео у томе и Садам га послушао, пропао би ултиматум и разлог за извођење "Пустињске олује." Требало је избацити Арафата из игре.
Нидалов убица Хамза Абу Заид убио је Абу Ијада и Абу ал-Хола, шефа обавештајне службе ПЛО. Ожалошћени Арафат је напустио Багдад и своју дипломатску мисију и вратио се у Тунис да тугује над убијеним пријатељима. Палестински покрет био је у хаосу, почела је инвазија Ирака, ПЛО је претрпео још један пораз.
Да ли је ово коначна потврда да је Абу Нидал примао налоге од Израелаца? Никада није доказано да су били у вези или да су сарађивали. Ипак је чудно, Мосад никада није предузео ниједну офанзивну акцију против Нидала и његове организације, иако је против осталих палестинских организација, много мање опасних од Нидалове, предузимао немилосрдне акције чишћења и њиховог потпуног уништења. Нидал је служио Ираку, Сирији, Либији, зашто не и Израелу. Имао је лични мотив и потребу, неизмерно је жудео за сигурношћу и опстанком. Израел, најмоћнија држава Блиског Истока, то је могла да му пружи. У сложеној, вештој, мрачној, двострукој и трострукој обавештајној игри, која је трајала дуже од двадесет година, Нидал је могао да опстане само уз помоћ моћног савезника.
После овог догађаја, убиства Абу Ијада и Заливског рата, Абу Нидал потпуно нестаје с политичке сцене. Где је боравио, да ли је био жив, чиме се бавио, остаје потпуна тајна. Тек 2002. године појавила се у Израелу на радију информација да је Абу Нидал 19. августа 2002. године пронађен убијен у својој резиденцији у Багдаду. Већ 21. августа уследио је деманти из Бејрута, из његове организације "Револуционарни фронт Ал-Фатах" да је реч о измишљотини израелске обавештајне службе. "Абу Нидал је жив и здрав и наставља своју борбу."
Тако је Нидал остао мистерија до данас. Шта се стварно догодило с њим можда ћемо сазнати у неком времену које је пред нама кад ће све тајне бити разоткривене.
(Крај фељтона)
Остале текстове Милана Видојевића можете читати ОВДЕ.
— Дневне Новине Правда (@NovinePravda) November 24, 2021
Извор: Правда
