Уџбеници економије и медији мало или готово ништа не говоре о феномену злата у светској економији и међународним финансијама, какве су дугорочне тенденције у свету злата, ко су главни играчи у том свету... Свет злата они углавном представљају као масу случајних догађаја, стицаја околности и сензација, али истинска слика се не види.
У временском периоду од око једног века, од седамдесетих година деветнаестог, до седамдесетих година двадесетог века, свет је живео у систему тзв. златног стандарда. Суштина овог стандарда састоји се у томе да прави новац представљају драгоцени метали, злато и сребро, а папирни новац је само гаранција за поседовање који се користи као погодно разменско средство, а за које држава-емитер гарантује замену за драгоцени метал. Људи су се у реалном животу овим правом служили веома ретко.
Постоји тврдња да је златни стандард наметнут од стране клана Ротшилда, у чијим се рукама после наполеонских ратова стекла огромна количина злата. Земље којима је недостајало злато за подршку златном новчаном стандарду обраћале су се Ротшилдима за зајмове. На тај начин многе земље су упале у клопку „кредитне наркоманије”. У Русији је 1897. године уведен златни стандард руске рубље, који је практично наметнуо тадашњи министар финансија Сергеј Вите, за кога се основано сумњало да је агент Ротшилда.
На међународној конференцији 1944. године у Бретон Вудсу представници све 44 земље-учеснице гласали су за увођење златног стандарда својих валута које су везане за амерички долар. Американци су се обавезали да за доларе испоручују злато које је похрањено у њиховим трезорима Форт Нокса. На тај начин перфидно је потиснуто злато, а уведен амерички долар као вид гаранције вредности валута. Овај стандард постојао је до седамдесетих година прошлог века. Прецизније, он је укинут августа 1971. године, када је председник Никсон дао изјаву да Америка престаје да исплаћује злато за папирне доларе. Уџбеници економије овакав поступак називају еуфемизмом „демонетизација злата”. Нови систем прихваћен је на конференцији на Јамајци 1976. године и од тада свет живи у условима папирног новчаног стандарда, а у функцији „резервне валуте” користи се амерички долар, који до данас држи монопол у монетарној сфери. Не треба имати илузија: овакву позицију долару обезбеђује америчка војна сила која је до сада успевала да спречи ма какву алтернативу оваквом систему.
Представници америчких Федералних резерви не једном су убеђивали јавност како злато временом губи вредност и да ће у једном моменту имати цену равну бакру или чак гвожђу. Крајем седамдесетих година Америка је спровела неколико пробних продаја државног злата из својих гигантских резерви које се чувају у Форт Ноксу, како би дали пример централним банкама других земаља да масовно распродају своје златне резерве. САД, као главни акционар Међународног монетарног фонда, принудили су ову светску финансијску организацију да спроведе више аукција злата у сврху примера како се треба ослободити овог драгоценог метала. Oчекиван је „ефекат стада”, међутим велики број централних банака и министарстава финансија наставили су да прикупљају и чувају златне резерве, додуше не користећи злато у функцији новца, али ни не распродајући га.
Почетком осамдесетих година, упркос прогнозама Федералних резерви САД, цена злата није опала, већ је почела нагло да расте. Међу „господарима новца” настала је права паника, јер је доведена у питање њихова идеја „емитовања новца ни из чега” уз помоћ штампарије новца. И онда, деведесетих година цена злата је нагло почела да опада. Нико није могао објаснити шта је разлог такве нагле промене тренда раста злата на светском тржишту, и то управо у време када је економска и финансијска глобализација достигла свој врхунац. О суштини глобализације једном се отворено изјаснио Збигњев Бжежински, рекавши да она представља распрострањање америчких интереса по целом свету. Средство за постизање тог циља је амерички долар, а како би био објективно средство, он мора имати растући курс у односу на друге националне валуте, што је без слабљења вредности злата немогуће постићи.
Искусни шпекуланти су добро знали формулу: што је злато скупље – то је слабији долар и обрнуто. А како је могуће ослабити вредност злата? Искључиво уколико се повећа његова понуда на светском тржишту. Обим понуде злата везан је за количину која се годишње ископава у рудницима, али не само тиме. Количина у понуди се може повећати на рачун резерви којима располажу финансијске власти држава. Према подацима Светског савета за злато, годишња производња злата у свету у последњих двадесет година варирала је у дијапазону од 1500 до 2500 тона. Дакле, уколико би се на тржиште избацило само неколико стотина тона злата из резерви, могуће је значајно оборити цену и на тај начин учинити услугу америчком долару, тачније господарима машине која те доларе штампа – Федералним резервама САД.
Текст је писан искључиво за портал Правда, преношење је забрањено без сагласности редакције.
(КРАЈ ПРВОГ ДЕЛА. НАСТАВАК У СЛЕДЕЋОЈ КОЛУМНИ)
Извор: Правда
