Пише: Емил Влајки
Сами "логори смрти", првенствено су служби за психолошки рат САД-а. Они показују како су моћници Новог тоталитарног друштва савршено координирани и како држе све свјетске институције у шаци.
Прво се створи тема демонизације ("логори смрти"). Затим, захваљујући кооперативности Срба, неко дође и сними српски логор за заробљенике, те уз мало монтаже и манипулације, томе се придода демонско значење. С друге стране, неки новинарчић, на основу рекла-казала наводних "свједока" противничке стране нажврља нешто на ту тему. Све што је нажврљано, не да се ни на који начин објективно провјерити. Ту измишљотину, без икакве провјере, одабрана вашингтонска ПР агенција шаље најутјецајнијим медијима и политичарима у свијету. У року од 24 сата, читав свијет прича о српским "логорима смрти". САД и њихови савезници сазивају ванредне сједнице Савјета безбједности УН-а. СССР се распада, а Кина тражи западна тржишта за своје производе. Ове двије земље, дакле шуте. Према томе, САД могу изгласати у Савјету безбједности што год желе. Наизглед, све је легално. Срби су демонизирани, стварају се предрасуде и подлога за даљњу демонизацију. УН доносе резолуције о Србима које намећу САД које, на тај начин, стварају легалне основе за даљње "хуманитарне интервенције" против Срба.
А сада, ево чињеница које можда могу пружити Србима неко психолошко олакшање али које никада нису могле утицати на процесе и отклањање њихове демонизације.
1. У аугусту 1992., слика Фикрета Алића, омршавјелог босанског Муслимана (који је преживио рат), наводно затвореног иза бодљикаве жице, постала је симбол "српских звјерстава" учињених током рата у Босни (1992-1995).
Оригинална слика је била направљена за британски Индепендент Телевисион' (ИТН).
А сада су на реду фолови оних државника који су првенствени учесници неоколонијализма на Балкану , који у том погледу управљају свим антисрпским акцијама па и демонизацијом. Након што је видио ову исфабрицирану фотографију, "зачуђен и изненађен" британски премијер Мајор био је одмах спреман да пошаље трупе у Босну. Амерички предсједнички кандидат Билл Цлинтон такођер је затражио војну интервенцију против Срба.
*Чињеница је да Фикрет Алић и његова субраћа Муслимани нису били затворени иза ограде од бодљикаве жице.
*Није било ограде од бодљикаве жице која је окруживала логор у Трнопољу.
*То није био затвор, а поготову није био 'концентрациони логор', него збирно мјесто за избјеглице, од којих су многи тамо дошли у потрази за сигурношћу и заштитом и могли су отићи ако су то хтјели...
*Бодљикава жица на слици не окружује босанске Муслимане, него камермане и новинаре.
*Сломљена жичана ограда окруживала је мали ограђени простор који се налазио поред логора Трнопоље.
Британска новинарска екипа је снимала са унутрашње стране тог ограђеног простора, сликајући избјеглице и сам логор кроз жицу која га је окруживала.
Tо је објавио 1997. године,Thomas Diechmann који је као 'фриленсер' новинар најчешће радио за њемачки магазин 'Ново'. Ево што је написао, а што одговара ономе што је већ речено:
„This image of an emaciated Muslim caged behind Serb barbed wire, filmed by a British news team, became a worldwide symbol of the war in Bosnia. But the picture is not quite what it seems. German journalist Thomas Deichmann reveals the full story.
The picture reproduced on these pages is of Fikret Alic, a Bosnian Muslim, emaciated and stripped to the waist, apparently imprisoned behind a barbed wire fence in a Bosnian Serb camp at Trnopolje. It was taken from a videotape shot on 5 August 1992 by an award-winning British television team, led by Penny Marshall (ITN) with her cameraman Jeremy Irvin, accompanied by Ian Williams (Channel 4) and the reporter Ed Vulliamy from the Guardian newspaper.“
Педи Ешдаун, британски либерални демократски лидер (касније Високи представник у БиХ, након посјете Трнопољу, одбио је да то мјесто сматра "концентрационим логором" или "логором смрти". Он је написао слиједеће о Муслиманима из Трнопоља ('лндепендент'од 13 аугуста 1992.):
"Они су тамо дошли јер су морали некуд да оду. Куће су им биле спаљене а животи у опасности. Муслимански екстремисти врше притисак на мушкарце да се придруже герили па се они морају склонити овдје ради сигурности."
*У аугусту 1996. Драган Опачич, "свједок" пред ИЦТY-ем Хашки трибунал), описао је Трнопоље као "логор смрти".
*У октобру 1996. био је раскринкан као лажов када је био суочен са својим оцем, "за кога је претходно тврдио да је убијен у рату.
*Драган Опачић је такођер изјавио да га је сарајевска полиција истренирала да даје лажне изјаве против Срба.
*Хашки суд је потврдио 1994 да није било бодљикаве жице која је окруживала логор у Омарској.
.19. јула и 2. аугуста 1992. Ров Гутман, новинар таблоида 'Newsday' (а касније добитник Пулицерове награде) објавио је два чланка о "концентрационом логору" на Мањачи и "логору смрти" у Омарској.
Касније у аугусту, амерички Сенат објавио је извјештај "Етничко чишћење у Босни и Херцеговини" који се заснивао на Гутмановим чланцима.
Гутманови су чланци били сензација за западни свијет, и неколико стотина новинара се придружило трагању за "логорима смрти" (наравно, Муслимански и хрватски логори у Брадини, Бугојну, Челебићима, Ливну итд. гдје су затвореници били Срби, нису били интересантни за западне новинаре).
Све заједно, ови су новинари "пронашли" 105 "логора смрти" које су "држали Срби" и у којима је било "260.000 људи и 17.000 мртвих"!
Неколико чињеница засјењује Гутманове тврдње:
*Срби срдачно дочекују Гутмана и допуштају му да, скупа са делегацијом Међународног Црвеног крижа, посјети Мањачу, која је била затворенички логор.
Успут, сами новинари су говорили како су босански Срби били необично спремни на сурадњу допуштајући међународну инспекцију њихових логора. Британска новинарка Јоан Пхиллипс описала је ову ситуацију, наглашавајући чињеницу да су босански Муслимани и Хрвати одбили или спријечили инспекцију њихових логора.
(Е.В.: Чини се да Срби нису само "геноцидни", "силоватељи", итд. него и врло глупи. Прво "изврше злочине", а онда још и допуштају свима да дођу видјети њихова злодјела!)
*Гутман није видио логор у Омарској (Црвени криж је посјетио овај логор, који је затворен крајем аугуста 1992.).
*Гутман није никада лично видио "српске злочине".
*Али је зато пронашао два "свједока" (босанска Муслимана) који су му причали о масовним убојствима, мучењима и групним силовањима.
„Искази двојице недавно ослобођених затвореника за Неwсдаy указују на то да су српски освајачи сјеверне Босне отворили два концентрациона логора, у којима је убијено или до смрти изгладњело више од тисућу цивила, док ће их још неколико тисућа остати затворено док не умру.
Чини се да свједочанства двојице преживјелих представљају информацију из прве руке о оном за што се међународне организације које се баве заштитом права човјека прибојавају да би могло бити суставни покољ великих размјера.“
(Ров Гутман, Из књиге "Свједок геноцида", Загреб, 1994.; Преживјели причају о заточеништву и масовним покољима у Босни)
*Ниједан независан извор никада није могао провјерити ове неосноване тврдње.
*Чак је и Гутман сам признао на крају свог првог чланка да није било могуће провјерити његов извјештај од стране неког независног извора.
У децембру 1993. Петер Броцк, у америчком периодичном листу 'Фореигн Полицy' "указао је на површност новинара који праве информације само зато да би објавили вијест прије осталих, а посебно је притом циљао на два добитника Пулицерове награде, Роy Гутман-а и Јохн Бурнс-а, за неодговорно извјештавање и сензационализам, посебно у погледу логора смрти' и 'систематског силовања' у Босни.
Ров Гутман, као уосталом и многи други, био је познат по томе што је писао своје текстове о Босни из Загреба.
У четвртак на Правди читајте текст Емила Влајкија „Српски логори за силовање“. Остале текстове Емила Влајкија читајте ОВДЕ.
Извор: Правда
