Пише: Емил Влајки
Како се глупост опозиције може претворити у монструозност, најбоље је показала афера „кисик“. Већ годинама, У ДОБРОМ ДИЈЕЛУ БиХ се употребљава, у болницама, такозвани индустријски кисик. По, до сада познатим чињеницама, тај је кисик, у немедицинским амбалажама, апсолутно здрав за употребу. У Републици Српској, кисик је увозила једна фирма која за то није имала дозволу и то по папреним цијенама. То је, без икакве сумње, кажњиво, и руководство те фирме мора за то кривично одговарати. Сви који су требали све то знати, знали су одавно, али су чекали изборну годину. Опозиција је одлучила да тај „предмет“ повјери политичкој звијезди у успону, Драшку Станивуковићу давши му потребну документацију. Он је све то „разоткрио“, и чинило се да ће то толико нашкодити садашњој власти, те да ће можда и Додик пасти. И усред афере, приглупа опозиција чини невјеројатну грешку. Еуфорична, („напокон је пронашла праву ствар за побједу“), почиње тврдити како су многи људски животи, за вријеме пандемије, изгубљени зато што су удисали такав кисик!?
Та тврдња, не само да је монструозна, већ је била и политички погубна. Наиме, лијечници, посебно анестезиолози, и остало медицинско особље, нису ни глупи, ни необавијештени и знали су да је то добар кисик. Опозиција је, дакле, оптужила читав медицински, посебно лијечнички кадар да је, знајући о каквом се „лошем“ кисику ради, свјесно убијала људе, употребљавајући га. Оваква одвратна оптужба, више пута изнесена, учинила је од медицинског особља њеног најљућег непријатеља. Штета што је Станивуковић, у почетку афере врло опрезан у својим изјавама, касније постао дио те еуфорије.
Драшко Станивуковић је, заиста, политичка звијезда у успону. За разлику од Додика који је антизападни интернационалиста, Драшко је истински српски националиста, у не-пежоративном смислу те ријечи. Одгојен је у таквом духу и све што каже у то и вјерује. На његову жалост, Додик је све оно што он мисли, већ рекао, па Драшко многе ствари јавно понавља (у Сребреници није почињен геноцид, Хашки трибунал је антисрпски, Црногорци нису нација, итд.). Многи га зову „дигитални Додик“. Бошњаци га мрзе до бесвјести, РС опозиција га се плаши и види у њему конкурента-непријатеља али шути јер су јој потребни његови гласачи, а Маринко Чавара, предсједник Федерације, јавно тврди да га Вучић финанцира из буџета Србије.
— Дневне Новине Правда (@NovinePravda) November 2, 2021
Драшко је истински талент за политику. Интелигентан је, има смисла за реторику – прича му је најчешће добра – и говори народним језиком. С друге стране, фали му политичког искуства, у ТВ конфронтацији са портпаролом СНСД-а, није се прославио, има уско образовање и нема интелектуалце за савјетнике. Народ му, међутим, вјерује јер добар дио ствари које говори су исправне. Изнад свега, богат је , а Аристотел је то одавно устврдио, кад такви дођу истински на власт, не одају се пљачки. Брз политички успон му је мало ударио у главу па већ сања како ће убрзо бити у самом врху Републике Српске, али га Додик у томе разувјерава. Као стари лисац онемогућава му да се истински искаже као градоначелник. Али, поред тога, два Додика на једној политичкој сцени су превише. Видјет ћемо.
Узгред речено, Драшко би требало да добро размисли прије него што у центру града постави некакво Додиково „породично стабло“ , више метара високо, са фирмама које Додикова породица посједује. Многи ће у том стаблу видјети симбол Додикове моћи, способности и пословности. Додик би, што се дрвета тиче, требало да са Драшком уско сурађује, да оно буде што више и разгранатије. Породичне империје нису никаква новост у свијету и многе су биле изузетно успјешне (Морганови, Рокфелерови, Фордови, Бушови, Кенедијеви, итд.)
Да је опозиција била она права, имала исправну стратегију и одговарајућу тактику, Додик би одавно напустио политичку сцену. Избори 2014. године су то јасно показали. Али то је као и у спорту, пропустиш прилику и губиш партију. Вјеројатно је судбина тако хтјела, јер је Додик очито био предодређен да буде аутентичан вођа српског народа.
Опозиција је сада у паници. Неспособна каква јест, надала се да ће га Амери скоро одмах скинути с власти, па се у томе, као и Бошњаци, разочарала. Поврх свега, многе европске земље га подржавају јер се Додик, по њиховом мишљењу, бори против исламског фундаментализма! А ту је и Русија која стоји уз њега, као и, наизглед, суздржана Кина. А Вучић, боже мој, тко зна што сада мисли и како ће сутра мислити. Опозиција, није јој први пут, жали се наоколо непријатељима Републике Српске, што је стварно ниско и јадно, и од чега има једино штете. Сада покушава, изјавама њихових челника, да каже како унутар Додикове коалиције ствари не стоје најбоље, јер су се његови партнери препали америчких санкција, те да је и Игор Радојичић напустио Додика. Међутим, они очито слабо познају Игора који је, само наизглед, енигматичан. Када би имала супротну тактику, још радикалнију од Додикове, имала би неке шансе на успјех јер би га могла хватати на његово „тактичко врдање“. Али, то овој опозицији није ни у примисли јер нема ту, што би Хегел казао, свјетско-повијесну димензију. Занимљиво је, да се Драшко Станивуковић уопће не изјашњава о Додиковој имицијативи!
Међутим, овај пут, можда јој се посрећи. Додик је дао властима шест мјесеци да законски регулирају повраћај пренесених надлежности. То би, дакле, до априла требало бити завршено. Ако ту буде врдао, уз интелигентно дјеловање опозиције, пропада на изборима!
Ствар је у томе, што ће до тог повраћаја тешко доћи. Након што Народна Скупштина РС, евентуално, усвоји Додикову иницијативу, почет ће у БиХ, с високим ступњем вјеројатности, физички сукоби ниског интензитета који се могу претворити у тко зна што. Затим, ту су и Амери који су спори, али не одустају; покушат ће пронаћи начин да тешко компромитирају Додика. Прогласит ће га, на примјер, након изрежираног инцидента, „српским касапином“, оптужити га за злочине против човјечности, издати црвену потјерницу за њим, понудити вишемилијунску награду за његово хватање и слично. Можда ће нетко извршити и атентат над њим. Што год да се деси, Брчко ће одмах бити окупирано. Ту је и сам Додик који је познат по свом изненадном понашању типа „салто мортале“. У сваком случају, поврат надлежности ће се изузетно тешко реализирати.
Најбоље у свему је, ШТО ЈЕ ТО ИПАК МОГУЋЕ. Ако Додик успије побиједити хиљадоструко јачег непријатеља, постат ће једна од најзначајнијих личности српског народа, али је то мање важно од чињенице да ће то резултирати истинском ренесансом српства. Да би се то десило, потребна му је, пред интелектуалаца (на примјер, у АНУРС-у, који упорно шуте), свестрана подршка властитих снага, опозиције и народа. Тешко, изузетно тешко, али могуће.
БОЖE ПРАВДЕ!
Сателистске снимке руске границе који су запрепастили Кијев погледајте ОВДЕ.
Извор: Правда
