Процес "Младим муслиманима" одржан је у августу 1949. године пред Окружним судом у Сарајеву, процесу и представљао је најважнији догађај у коначном обрачуну режима са овом муслиманском организацијом. Већ први извјештај који је донијело "Ослободење" о почетку суђења у првом пасусу назначава:
"Пред кривичним вијећем Окружног суда јуче је почео претрес групи организатора и руководилаца илегалне терористичке организације "Млади муслимани" који су као оруђе империјалистичке политике радили на сијању вјерске мржње и против братства и јединства наших народа са циљем да насилним путем оборе народну власт у нашој земљи и доведу стару експлоататорску власт која би се ослањала на империјалисте"
("Ослободење" од 2. августа 1949. године)
Оптужен у овом процесу су били: Хасан Бибер, бравар из Сарајева; Халид Кајтаз, наставник сарајевске Медресе; Омер Ступац, помоћни књиговођа из Мостара; Нусрет Фазлибеговић, студент из Мостара; Исмет Сердаревић, студент из Загреба; Тарик Муфтић, апсолвент медицине из Загреба; Теуфик Велагић, студен агрономије из Загреба; Хилмија Муфтић, студент медицине из Сарајева и Есад Којић, ђак Гази-Хусрефбегове медресе из Сарајева.
Браниоци по дужности су били адвокати: др Урош Иванишевић, Надија Арнаут, Анте Јурјевић, др Димитрије Милошевић, др Богдан Видовић, др Иван Павичић и др Анте Меркадић.
На посебИном столу, са стране, стојао је доказни материјал: један митраљез, пушке, пиштољи, бомбе, каме, два шапирографа и др.
Тужилац је био Енвер Крзић.
У оптужници су биле уочљиве ријечи као што су терор, револуција, побуна, насиље, устанак, крв,... тако да се дјелатност оптужених директно везује за предратна искуства и за активности Мехмеда Ханџића и Касима Добраче а који су већ раније проглашени народним непријатељима (Касим Добрача је осуђен на посебном процесу).Ухапшени се директно доводе у везу са јерусалимским муфтијом Ел-Хусеинијем и стварањем "Ханџардивизије", приписује им сарадњу са окупатором и домаћим издајницима, те са злочинима који су за чињени за вријеме рата. Оптужени су да су, злоупотребљавајући вјеру, окупљали младе људе за рушење постојећег државног и друштвеног уредења ФНРЈ и за поновно успостављање бивше експлоататорске власти.
"Радећи у току окупације у наслону на гестаповско-усташке крвнике и под њиховим скутом, немајући подршке муслиманске омладине која се кроз народну борбу у току рата и кроз борбу за обнову и изградњу наше социјалистичке отаџбине чврсто збила у монолитни фронт Народне омладине Југославије, оптужени су своје наде за разбијање наше земље повезали с једне стране за инострану интервенцију, с друге стране за успјехе коминформовских, нашој земљи непријатељских гове елемената."
Даље се у оптужници помиње рад на изради и растурању пропагандних материјала, да би се устврдило како су руководиоци организације, послије изласка Резолуције Информбироа, оцијенили да је дошао час за дизање рана устанка и рушење народне власти па су почели прикупљати оружје, чак су и планирали неке терористичке акте како би дошли до тог оружја. Договорили су се о нападима на официре ЈА, на милиционере и друге службене особе, али ниједна од тих акција није извршена јер би се обично нешто испријечило у посљедњи час што би акцију онемогућило. Тако се набраја и образлаже низ "дјела против народа и државе", а у ствари се, као и у записницима са саслушања, полуистине обрађују и дотјерују како би добиле нови смисао и теретиле оптужене. Запоставља се, на ених примјер, чињеница да организација "Млади муслимани" за вријеме рата није била по вољи усташком режиму јер је била антифашистичка, али се чињеница да није била званично забрањена објашњава да је заправо била усташко-гестаповска!
Терористички акти се доказују, оружјем које је донесено . Али зар овакву судницу током суђења али и признања окривљених?
Или, како је то рекао, тужилац Енвер Крзић:
„Кривице оптужених за које их тужимо у потпуности су доказане њиховим признањима и обиљем другог доказног материјала, који се налази пред народним судом.“
Судење је трајало од 1. до 12. августа. Тог посљедњег дана изречене су пресуде. Хасан Бибер, Халид Кајтаз, Омер Ступац и Нусрет Фазлибеговић осудени су на смрт стријељањем; Исмет Сердаревић на 20 година робије, а остали: Хилмија Муфтић на 16, Теуфик Велагић на 15, Тарик Муфтић и Махмут Јаребица на 12, Рамо Хабота на 8, Ејуб Хаџић на 7, Есад Којић на 5, Сулејман Мусакадић и Кемал Курбеговић на 3 године робије. Сваком је уз пресуду додато и оно уобичајено - конфискација имовине и губитак часних грађанских права у одређеном броју година.
Током суђења, јавност је први пут упозната и са документом по називу: „Проглас Младих муслимана“, а који је, без сумње, предмет за себе.
Проглас Младих муслимана из 1948.године
Овај проглас написан је у Мостару, а прихватило је руководство у Сарајеву и касније умножену распачавало огранцима на терену.
„Тешки су часови које преживљавамо. Непријатељ својим подлим покушајима хоће да уништи у нама оно што нас је кроз нашу прошлост држало на окупу, што нас је чинило људима - носиоцłма свих позитивних особина које су добрим дијелом у посљедње дане биле нестале и угасиле се. Он хапси, шпијунира и прати сваког њему непоћудног човјека! Он гази нашу част, понос и образ; пљачка нашу имовину, оставља нас без крова, прогони, злоставља и мучи најсвирепније што може бити!
Док тако један непријатељ руши све што је исламско, док вријеђа, напада и покушава да обезглави муслимане хапшењем, шиканацијама, убијањем, бојкотовањем и разним смицалицама, дотле други кују планове како да нас биолошки (животно) изтријебе, исто онако како су уништили муслимане у Мадарској, Либији, Сицилији и Шпанији. Сви ови догађаји доказали су и то и даље потврђују да ми морамо промијенити свој досадашњи став из темеља и кренути једним другим путем који ће нас једино засигурно извести из овога хаоса и ћорсокака у који смо запали. Морамо бити чврсто убијеђени да смо сами криви за своју лошу судбину и зато излаз на бољи пут тражити опет у самим себи, у својим властитим снагама уз помоћ Аллаха и никога другог, јест једини сигурни пут. Ићи старим путем, тражећи помоћ и спас од свакога а најмање од себе и Аллаха значи ићи директно у сукоб са Кур’аном у којем се каже: „Аллах неће промијенити стање једнога народа док се он сам не промијени у својим душама“, или „Зло које вас задеси од самих је вас, а добро од Аллаха“. Треба ли овим ријечима тумачење? Не, оне су биле и остаће свакоме у сва времена јасне, непромјенљиве и вјечне,
Када је тако хоћемо Ии дозволити да нас ова мора и даље притискује и гуши, или ћемо се једном напити са извора свјетла и снаге -ислама, збацити од себе све негативне особине а прихватити позитивне исламске и једном дигнути свој глас свим вањским унутрашњирн непријатељима рећи: Доста је више! Горко искуство заједно са Божијим ријечима упућује нас на то, и ми то морарно прихватити, ако не желимо да нас дочека вријеме када ће бити касно.
Зар ће се смјети поновити они покољи, пљачке и срамота из 1917. године или пак она у току последњег свјетског рата над нашим недужним свијетом?! Не то се не смије и неће догодити! Ми стојимо пред избором борити се, или срамно, као кукавице, бити уништени и нема трећег излаза! Свако ко мисли да ће боље проћи заобилазећи ову борбу горко се вара. Али на такве мекушце, кукавице и себичњаке којих се у сваком потхвату нашло и наћи ће, не треба уопште рачунати.
Њих треба презирно одбацити, искупити и збити у бојне редове оно што ваља и хоће да се бори, и кренути путем џихада са текбиром на уснама одлучно и муџахидски устрајати до коначне побједе.
Ослањати се на пријатељство Срба и и Хрвата, данас ја икада постаио је јасно сваком нашем човјеку, који је имао било каквих односа да је највећа глупост и заваравање самога себе и своје заједнице. И једни и други показали су нам довољносвоје добро ... и поред свих увјеравања и доказивања о њиховој добронамјерности никада нећемо повјеровати. Ми смо на то принуђени тим више што нас Кур'ан као наш једини водич на то опомиње кад каже: „Зар ће те ви пријатеље тражити у невјерницима?“ или „Ни хришћани ни Јевреји неће вам бити пријатељи све дотле док не прихватите оно што они заступају!“ Доста је било неког опредјељивања и орјентисања према Загребу или Београду, то треба да зна свако а нарочито наша интелигенција. Нас је свугдје дотицало, а на одбрани ислама и муслимана-најмање. Видјели смо и свједочили да име Хрват или Србин не поставља ништа друго већ само један плашт испод којега се крије крст и оштрица са идејом оборити ислам, осветити Косово, силовати, пљачкати, триумфовати над полумјесецом и звијездом итд. итд.
Наш садашњи најјачи највиши непријатељ комунизам спрема се на своју посљедњу борбу. Његове присталице у страху су због догадаиа у свијетској политици. Цијели свијет је подијељен на два блока од којих је антикомунистички много јачи бројчано и економски. Представници овог блока већ отворено иступају против комунизма, те трећи свјетски рат је питање времена. Комунисти су свјесни своје слабости и зато су у великој неизвјесности и страху. Али немојмо мислити да ће они и поред своје слабости тако Иако пустити задобијене позиције. Они су у стању јер су присиљени - употријебити и посљедња средства која им буду стајала на располагању да би се одржали који дан више. То већ и данас осјећамо на својој властитој кожи.
У исто вријеме читав исламски свијет проживљава тешке и одлучне, а у исто врјеме и најважније дане у својој историји. Други свиетски рат убрзао је развој догадаиа коиј су услиједили послије слома труле Османлијске царевине. Тада у последњем тренутку муслимани отворише очи, увидјеше своје погрешке и додоше до увјерења да се могу спасити само враћањем исламу. Схватише Кур'анске ријечи: „МусИимани су браћа“, и одмах се дадоше на посао око зближавања и уједињавања свих муслимана под паролом панисламизма. Резултати њиховога рада одмах се показаше. Многе исламске земље извојеваше потпуну независност и слободу добивши на тај начин могућност потпуне примјене ислама у живот. Данас оне играју важну улогу у свјетској политици и већ сада је јасно да нас само мало времена дијели од потпунога уједињења главнине мусимана. Видимо да муслимани, кад им је било најтеже и у најкритичнијем моменту наједном устају на ноге и отимају се непријатељу. То је само могло били то што их је искуство научило, што је, и колико вриједи ислам, примиењен у живот какав јест.
Тако нешто и код нас се догађа. Данас, када нам је најтеже, јасно се показују знаци боље и сјајније будућности када ћемо, ако Аллах дâ, своју историју ковати скупа са осталим муслиманима свијета. Али то могу да виде само они који схватају учење Кур'ана и хадиса. Они прихватају борбу на Божијем путу, свјесни њене величине, одлучно, не презајући пред опасношћу, ступају напред са потпуним увјерењем у побједу.
Таква једна скупина људи је наша организација. Она је свјесна свих тешкоћа патњи које пред њом стоје, али свјесна исправности своје намјере, уз Аллахову помоћ ступа у џихад. Наша организација у овим најтежим часовима преузима кормило муслимана у своје руке и управља њиме на такав начин да нам ускоро свану бољи Ијепши дани. Циљ и задаћа организације није ријешити неки ускогрудни и локални проблем, него једна замашна и велика мисао која једина и треба да сваког од нас руководи, а то је успоставити исламски поредак и примијенити ислам у живот јуди.
Сваки искрени муслиман, који се осјећа као такав, дужан ле прићи нашим редовима и потпомоћи нашу борбу чим може. Јер ово су дани борбе за опстанак тј. дани џихада, а наша организација ступа досљедно тим путем. Зато борити се за муслимане и ислам постаје обавезом сваког нашег човјека. Ако желимо да нам освану бољи дани, морамо извршити Кур’анске заповиједи по примјеру првих муслимана, који су на глас о борби хрлили у бојне редове и давали своја имања захваљујући Богу што им је дао ту могућност додијелио ту судбну да буду борци на Његовом путу. Ебу Бекир, који полазећи у борбу даје читав свој иметак, најбољи је примјер који карактерше те прве борце за ислам. Они су досљедно схватили Кур'ански ајет: „Ваши имеци и богатства за вас су искушења“, или „Борите се на Божијем путу морално и материјаино!“
А шта смо ми радили? Дали шта и близу томе? Ни говора! Чували смо биједне животе и имања, а гледали како непријатељ убија и пљачка нашу браћу. Па се можда још и поред свега чудимо зашто се овако и нама догађа. Вријеме је и посљедњи час да прихватимо оружје и са Кур'аном као регулатором наших снага ступимо у борбу. Свјесни смо нашега задатка и да би га извршили морамо поћи путем одрицанłа, пријегора и жртава. Сви наши лични циљеви нека буду одбачени пред заједничким! Оканимо се личних уживања и нађимо радост у заједничком раду! Своје иметке трошимо на путу џихада и не стрепимо пред непријатељем за своје животе јер Бог у Кур'ану каже: „Зар их се бојите? Бог је пречи да га се бојите ако сте вјерници!“
У овим данима када је читав исламски свијет на ногама и на путу Кур'ана, не смијемо ни ми заостати. Тргнимо се, скупимо своје снаге, очистимо постојећу трулеж међу нама, дајмо сви све што можемо дати, нек наша организација доживи још виши полет у раду, те да у таквом моменту кад требадне наше снаге пустити у дејство, настане коначно (нечитка ријеч) за читав наш свијет.“
„Не клоните духом, ви ћете увијек бити побједници ако будете прави муслимани!“ (Кур'ан)
Есселаму - алеикум!
Предходне делове фељтона прочитајте ОВДЕ.
Текст је писан искључиво за портал Правда, преношење је забрањено без сагласности редакције.
Извор: Правда
