Пише: Џевад Галијашевић
Алија Изетбеговић је, на разне начине и многим активностима на унутрашњем и мађународном плану, готово пола вијека, прво тајно а затим и јавно, проповиједао и заступао идеје политичког ислама.
Кроз политичку праксу и исламистичку теорију, искристалисала се његова идеја настанка и развоја исламског друштва у „непријатељском-хришћанском окружењу“ као важан корак у изградњи Исламске државе на подручју Југославије, али која би била дио пуно ширег концепта свјетског халифата.
Слиједећи своје циљеве, све је учинио да прво дође до рата у БиХ како би оправдао своју намјеру да се дохвати оружја, да би затим затражио помоћ исламских земаља. Пристигли су муџахедини са свих страна свијета; неки су ратовали, неки проповиједали, већина и једно и друго, но стварни циљ њиховог укупног дјеловања, данас је то потпуно јасно, био је да кроз агресивни процес исламизације из основа промијени тадашње Муслимане у БиХ али и да промијени основе политичког система и друштвеног уређења саме БиХ.
То се на крају и десило, оно мало “грађанскога” што је постојало у БиХ устукнуло је пред стихијом исламизације, а затим нестало у пламену рата и друштвених подјела које је рат донио. Са друге стране рат је донео и јединство које је Изетбеговић предвидио у свом дјелу:
“Не постоји повијесни циљ осим ако је у супротности с природним или повијесним чињеницама који људи заједничком вољом и заједничким радом не би могли остварити. Утопија у коју се вјерује и за коју се ради, престаје бити утопија. А наши слабићи нити могу вјеровати, нити хоће радити, и у томе треба тражити објашњење њиховог деградирајућег “реализма”. Када они кажу да је јединство Муслимана сан који се не може остварити, они у ствари само изражавају немоћ коју сами осјећају. Та немогућност није у свијету, него у њиховим срцима. Идеја о јединству свих Муслимана није ничији изум, нити је лијепа жеља овог или оног реформатора или идеолога. Њу је утемељио сам Кур’ан познатом девизом “Муслимани су браћа”, а Ислам непрекидно одржавао у свијести људи кроз заједнички пост, ходочашће Меке и Кабу као јединствено духовно средиште, стварајући на овај начин једно стално и истовјетно осјећање припадности заједништва широм муслиманског свијета.”
Заједништво, које је наговијестио Алија Изетбеговић, ковано идеолошким и вјерским насиљем, у рату и миру, манифестовало се на различите начине. Најприје заједничком борбом више хиљада “светих ратника” односно муџахедина из свих исламских земаља у редовима Армије БиХ, а затим и у другим земљама и другим ратовима. Више стотина муслимана из БиХ ратовало је за Исламску државу, Ал каиду и Џабхатун Нусра... у Сирији.
Алија Изетбеговић. Је рођен 8. 8. 1925. а умро 19.10. 2003. представљао је радикалног а латентног заступника политичког Ислама, из реда бошњачког народа, познатог по политичким идејама изнесеним у тзв. Исламској декларацији и по томе што је био оснивач СДА - Странке демократске акције те први предсједник Предсједништва СР БиХ, послије пада комунизма у СФРЈ и у БиХ.
Деведесетих година прошлог вијека, одмах након освајања власти и подјеле инструмената моћи у Босни и Херцеговини, у савезу са идеолошки сродним партијама (СДС и ХДЗ) Алија Изетбеговић, Млади муслимани и руководство Странке демократске акције, отворили су директне канале комуникације и сарадња са “Муслиманском браћом” али и са владом Исламске Републике Иран. .
Један од сљедбеника Алије Изетбеговића и припадник организације „Млади муслимани“, осуђен у судском процесу из 1983. године, Исмет Касумагић, објавио је да се заједно с Омером Бехменом, јеш једним од осуђених „Младих муслимана“, а на захтијев самог Алије Изетбеговића, састао с представницима “Муслиманске браће у вријеме специјализације у Енглеској”. Та такозвана специјализација „Младих муслимана“, обављена у Енглеској, свакако је битно утицала на многе догађаје у рату деведесетих и у Босни и Херцеговини у којима су Британци и њихове службе имали непријатељску улогу, прво према Србима а затим и сваком могућем договору између Срба и Муслимана, што је било погубно за оба народа.
На састанку са Муслиманском браћом из Египта, Турске и Сирије, који помиње Касумагић, утврђено је да СДА и „цијела Босна“ имају иста идеолошка опредјељења а Касумагић их дефинише на сљедећи начин:
“С великим уважавањем гледамо на Муслиманску браћу и с пуно суосјећања пратимо њихова настојања да арапске земље буду исламске републике и да се уједине у свеисламску умму, управо како се то заговара у нашој ‘Исламској декларацији’”.
То је без сумње најважније што треба схватити ако се данас жели расправљати о Алији Изетбеговићу и његовом разорном и штетном дјеловању по мир и стабилност, Босне и Херцеговине..
Наравно да објективна анализа неког догађаја, личности или одређеног процеса, не може у себи садржавати пуно тога објективног, ако сте и сами били директно укључени у све то. Истовремено учешће у историјски важном догађају, је привилегија која може обезбиједити супериорнију позицију и обиље информација потребних за извођење правилних закључака, о ономе што је битно.
Изетбеговић је аутор већег броја публицистичких радова, те контроверзних и исламистички орјентисаних радова: "Ислам измедју истока и запада", "Проблеми исламског препорода" и "Исламска декларација". Ови, назови ауторски радови, иако представљају обичне фалсификате књиге Мухамеда Qутба, „Дилеме око Ислама“ , (коју је Алија уредио потписан као ЛСБ, а кћерка Сабина превела са француског језика) преведене су на неколико језика и објављене у више исламских земаља. Године 1999. објавио је књигу "Мој бијег у слободу", а 2000. године књигу "Сјећања" (аутобиографски запис) коју је у ствари и писао и уређивао Абдулах Сидран..
Добитник је низа признања и награда медју којима су и медаље Центра за Демократију из Wасхингтона (САД); титула почасног доктора правних наука за допринос заштити људских права и успоставу мира Истанбулског Мармара универзитета (Турска) и награду за унапређење људских права форума у Кран Монтани.
У својим раним годинама, Изетбеговић се привидно ангажује на питањима афирмације права муслимана на своју вјеру. Са пуних, 16 година (1941) учествује у оснивању организациеије „Млади Муслимани“ у Сарајеву. Током Другог свјетског рата бави се углавном, профашистичким и деструктивним пословима који га кандидују радикалном кругу окупљеном око Хусејна еф. Ђозе и Мустафе Бусулаџића.
Због тих активности, 1946. године бива ухапшен и осуђен као личност која је имала значајну партиципацију у утемељењу исламског журнала Муџахид у којем су публициране опће теме о исламу и сарађивала са радикалним исламистичким и нацистичким круговима у окупираној Босни и Херцеговини.
Током Другог свјетског рата радио је за усташке власти нацистичке НДХ, којима је, као припадник организације Млади муслимани, откуцавао младе сарајевске комунисте, као и друге виђеније Сарајлије без обзира на њихову националност!
Како тврде Алијини вршњаци и комшије, које су током Другог светског рата живели на локацијама Бентбаша, Бабића башча и Топлик, где се налазила и кућа у којој су становали Изетбеговићи, жртве Алијиног потказивања хапшене су и депортоване у злогласни усташки логор Јасеновац, одакле се никад више нису вратили у Сарајево.
Свједок времена и бивши партизански официр, Адил Зулфикарпашић, без страха од могуће одмазде власти и СДА у Сарајеву, још 2005.године је са подсмјехом одбацио тврдње које су се појавиле у јавности БиХ, по којима је Алија, у задњим мјесецима Другог свјетског рата био у партизанској војсци.
„Та невјероватна лаж је пуштена преко књижевника Абдулаха Сидрана, у вријеме док је уређивао Алијину биографију. Они су били везани хапшењима из осамдесетих: поред Алије комунисти су тада прогонили и оца књижевника који се такођер звао Абдулах Сидран и умро је од можданог удара, под притиском. Дакле то је лаж за коју је књижевник мислио да је потребна Алији у будућности када његово име и улога у рату буде митологизирана. Истина је, да су комунистичке власти, крајем 1945. и почетком 1946. године, упутиле Алију на одслужење војног рока у тек створеној ЈНА али да је он био у партизанима, власти га сигурно не би ухапсиле '46. године и осудиле као припадника „Младих муслимана“.
Наставиће се…
Текст је писан искључиво за портал Правда, преношење је забрањено без сагласности редакције.
Извор: Правда
