Пише: Емил Влајки
Када се говори и сребреничком злочину који ће тијеком слиједећих прилога бити детаљно описан, у претходним наставцима је јасно речено да то није могао бити геноцид због тога што тај нељудски чин подразумијева неселективно уништавање популације. Овдје то, очито, није био случај зато јер је око тридесет тисућа жене, дјеце и старих људи са подручја Сребренице пребачено аутобусима војске Републике Српске до муслиманских линија. Затим, никада није пронађен неки документ који би говорио о изричитој намјери руководства Републике Српске да се тај злочин изврши, а намјера је битан елемент геноцида. Споменимо и то, да су Орићеве банде побиле на подручју Сребренице велик број (барем 2000; неки тврде око три тисуће) српских цивила оф 1992-1995. године.
Узевши ове чињенице у обзир, након намјерне предаје Сребренице Србима од стране врховног муслиманског руководства (јули 1995.), сасвим је сигурно било одмазде од стране локалних српских бораца чије су куће и породице биле спаљене и побијене. Један дио муслиманских бораца је страдао у пробоју јер се није хтио предати. Извјесни су и индивидуално те групно почињени злочини, масовне егзекуције, над заробљеним Муслиманима.
Сребреница је, врло успјешно изведеном западном пропагандом, постала мит о "српској бестијалности". Али када прође вријеме, те толеранција и наука замијене мржњу и сљепило, Сребреница ће постати симбол страдања Муслимана и Срба, жртава истог оног Запада који у овом часу проводи несмиљену колонијалну експлоатацију БиХ и наставља дијелити њене народе.
"Заборавили смо да питамо и да сазнамо што се десило са Србима, који су представљали 30% сребреничке популације. Када је почео рат (у априлу 1992. - Е.В.), они су били истјерани из својих кућа са пртљагом у рукама и док су тако у колонама одлазили, Муслимани су мучки гађали мушкарце, жене и дјецу који су бјежали."
(Писмо Г.Р.Торнтон-а, британског преводиоца у Босни, часопису 'Time' од 23. јуна 1993.)
Случај "Сребреничког масакра" је једна од најуспјешнијих САД-НАТО пропагандних акција током рата у БиХ (1992-1995). Наводно, након пада овог града у српске руке (11. јули 1995.), 6.000 до 12.000 Муслимана (момака и мушкараца) било је "хладнокрвно погубљено" од стране српских војника под командом генерала Ратка Младића.
Али нема, поновимо, никаквог солидног доказа о систематском убијању неколико тисућа муслиманских дјечака и мушкараца. Унаточ томе, слиједеће су ствари сигурне:
Прије пада Сребренице, српска популација у подручју које окружује овај град била је масакрирана од стране муслиманских трупа, али је "међународна заједница" била слијепа и глуха за ове злочине.
На примјер, према пуковнику Томас Кареманс-у, команданту холандског батаљуна који се тамо налазио, "босански Муслимани спалили су неких 200 околних српских села ... Било је, како је рекао, врло тешко разазнати 'тко су тамо били добри а тко лоши момци.'"
Пропаганда о "масакру у Сребреници" започела је нешто прије хрватског освајања Крајине (аугуст 1995.) проузрокујући хиљаде српских жртава и стотине хиљада избјеглица. На примјер:
Извјештај проматрачке мисије УН оптужује Хрватску за "намјерне непријатељске операције карактеризиране убијањем, спаљивањем кућа и пљачкањем имовине преосталих Срба и спрјечавањем оних коју су побјегли у току Операције Олуја да се врате у то подручје."
"Извјештај Европске Заједнице износи: 'Докази злочина, у просјеку шест лешева дневно, настављају да израњају... Српска земљишта настављају да буду спаљивана и пљачкана'."
"Ухваћене избјеглице биле су масакриране константним ударима хрватске и муслиманске артиљерије. Близу 1.700 избјеглица једноставно је нестало. Док су хрватске и муслиманске трупе палиле српска села, предсједник Цлинтон је изразио своје разумијевање за инвазију..."
У свјетлу многих чињеница, сребренички ужас, претворен у медијски догађај, је највјеројатније везан уз хрватску инвазију на Крајину:
- За Запад - а нарочито за САД (надолазећи предсједнички избори, пожељне војне базе у Босни за НАТО, експлоатација земље од стране мултинационалних компанија, договор између САД и исламских земаља у погледу стварања мини муслиманске државе) - било је неопходно да се оконча рат у Босни и Херцеговини.
- Милошевић је можда обећао "међународној заједници" да ће ускратити помоћ крајинским Србима (вјеројатно у замјену за обустављање ембарга према Југославији). Уз то, Милошевић је већ био прекинуо сву економску и војну помоћ Републици Српској.
- Пошто су САД обећале Хрватској логистичку подршку, све је било спремно за освајање Крајине.
- Ипак, било је очито да ће пад Крајине произвести стотине тисућа српских избјеглица и велик број мртвих цивила.
- Сходно правилима демонизације, "добри момци" (Хрвати) нису могли одједном постати "лоши момци", а "лоши момци" нису могли бити жртве "добрих момака".
- Према томе, прије освајања Крајине, било је нужно да се пажња свјетског јавног мнијења преусмјери са предвидљиве трагедије у Крајини, па је дјеломично и зато толико инзистирано на Сребреници.
- Била је то поприлично деликатна операција. Цлинтон је затражио од Изетбеговића да напусти Сребреницу. Неки муслимански браниоци Сребренице су изјавили да је Изетбеговић наредио Орићу и муслиманским трупама да напусте град. Орић и неких 5.000 муслиманских војника послушало је и напустило Сребреницу.
- Посљедњи елемент злочина у Сребреници је такођер морао бити изведен деликатно. Наиме, Сребреница је проглашена енклавом под међународном заштитом. Срби нису могли никако ући у Сребреницу јер би рискирали непосредан напад НАТО-а. Како онда предати Сребреницу Србима, а не бомбардирати их?
Амерички мозгови су пронашли рјешење. Четири стотине холандских војника, припадника мировних снага УН-а, остављено је у Сребреници. Тако, ето, није било могуће бомбардирати Србе, јер би то довело у опасност холандске војнике.
Ово је највјеројатнији сценариј за масакр у Сребреници, извјесно једне од најкомплекснијих манипулација изведених током рата у БиХ. У припреми су учествовали Цлинтон, Изетбеговић, Милошевић, Туђман, УН, западне тајне службе, гомила дипломата, и то је резултирало жртвовањем Сребренице и многих бораца, као и хиљадама нових (муслиманских) избјеглица. И због чега? Дјеломично, да би се прикрила највећа трагедија овог рата која ће се догодити, трагедија Крајине.
Медијско инсистирање на Сребреници је такођер била једно од оправдања НАТО напада на Републику Српску у септембру 1995.
Злочин у Сребреници је постао симбол наводног злочиначког дјеловања Срба и као такав је био константно употребљаван за даље САД нападе на овај народ.
У недељу на Правди читсајте текст Емила Влајкија “Живи или мртви, Србима није допуштено да буду жртве” (или "достојне и недостојне жртве" - Чомскy, Херман)
Предходне текстове Емила Влајкија читајте ОВДЕ.
Извор: Правда
