Пише: Иван Пајовић
Талибани су се одмах борбено активирали после вести да америчке снаге после двадесет година напуштају Авганистан. С почетка њихово наступање није било масовно и преузимали су углавном слабо насељена места по унутрашњости. Крупни прелом ситуације настаје августа 2021. године, када су почели да заузимају велике градове. Кабул је пао без борбе 15. августа 2021. и то само неколико сати после бекства председника Ашрафа Ганија из земље. Одмах затим започела је хитна евакуација амбасада западних земаља, а талибани су прогласили победу.
Ово није први пут да талибани долазе на власт. После одласка совјетских трупа из Авганистана 1989. године просовјетска Демократска република Авганистан почела је да слаби и већ после три године пала је под притиском муџахедина, који проглашавају Исламску државу Авганистан. Међутим, ни ова се држава није показала одрживом, и већ до 1994. године фактички није контролисала ситуацију у многим регионима. У то време појављује се паштунска групација под називом талибани, која почиње борбену акцију преузимања власти. Као резултат победе талибана настаје Исламски емират Авганистан.
Обрачуни у Авганистану на основу политичких мотива веома су сурови. Бивши функционери су хапшени и убијани, јер су сматрани непријатељима ислама. Бившег председника Мохамеда Наџибулаха, који је владао од 1987. до 1992. године, талибани су сурово мучили и убили, после чега му је тело унакажено и јавно изложено. Очигледно, последњи председник Ашраф Гани плашио се сличног исхода, па је зато тако муњевито напустио земљу. Талибани су сада прогласили општу амнестију војних и цивилних лица која су радила за претходни режим, премда је неких обрачуна у Кабулу ипак било. Велики број људи покушао је бекство из земље, не верујући њиховим обећањима.
Са доласком талибана уведена је оштра исламска друштвена пракса утемељена на шеријатском закону на целој територији земље. Талибанска доктрина заснована је на исламском фундаментализму и одбацивању свега западног. То се нарочито одражава на права жена, којима се намеће покривање тела и лица, забрањује уписивање у школе и на универзитете, ограничава запошљавање, кретање без пратње мушкарца… Талибани су обећали да ће овај пут све бити мање строго и да ће женама бити допуштено да уче и да се запошљавају. Међутим, обећања не одговарају стварности, јер су у неким регионима наставили по старом са забранама и кажњавањима усклађеним са шеријатским правом. Забрањују се сва достигнућа западне цивилизације: музика, филмови (осим религиозних), спортске утакмице, забрањено је чак пуштање ваздушних змајева и одгајање голубова. У целој земљи су уведени шеријатски судови.
Талибани имају декларативно негативан однос према наркотицима, а такође забрањују конзумирање алкохола. Међутим, због лошег економског стања ипак су допустили узгајање опијумског мака и производе пустили у извоз, јер је управо то доносило главни доходак државној благајни. Талибани су иначе, док су били у илегали, значајно зарађивали управо трговином опијумом, што и је допуштало да се наоружавају. Према подацима ОУН, само у 2018. и 2019. години талибани су од ове трговине зарадили више од 400 милиона долара.
Како ће се развијати ситуација у вези међународног признања талибанске власти још је неизвесно. Јасно је да ће их сигурно признати суседни Пакистан, који их је од њиховог настанка подржавао. Постоји мишље да ће талибанска власт бити само марионета у рукама Пакистана. Русија је сачувала своју амбасаду у Кабулу и води преговоре са талибанима, премда их је водила и пре њиховог доласка на власт. Кина такође контактира са талибанима и води преговоре, али се не зна да ли ће доћи до признања. Иран, Саудијска Арабија и Бангладеш позитивно су се изјаснили у вези са променом власти. Иран је чак честитао „војну победу над САД”. Перспективе талибана и даље остају нејасне, премда ће очигледно бити боље него деведесетих година прошлог века, пре свега због поларизације света и опадања искључивог америчког утицаја на светска дешавања.
Као закључак може се претпоставити да ће талибани поновити сва своја искуства из претходног периода власти са свим оним што то прати: репресије, шеријатски судови, одузимање људских права и тд. Ипак, сада они имају много бољу позицију, јер могу успоставити односе са већим бројем земаља. Нови лидери ће можда размотрити могућност увођења знатно мекшег режима са којим ће другим земљама бити лакше за сарадњу.
Текст је писан искључиво за портал Правда, преношење је забрањено без сагласности редакције.
Остале текстове др Ивана Пајовића читајте ОВДЕ.
Извор: Правда
