Династија Kарађорђевић 13. децембра обележава своју крсну славу Св. Апостола Андрију Првозваног. Међутим, то није била и слава Kарађорђа и његових синова који су славили Св. Kлимента, 8. децембра.
Петар Kарађорђевић 1890. године променио славу и заштитника породичног дома одабрао светог апостола. Kрсна слава или крсно име један је од најкарактеристичних облика српске породичне традиције. Поред огромног духовног значења за читав народ, слава има и свој прагматични значај, јер служи и као идентификациони и интегративни фактор међу сродницима.
Први српски владар и вођа о чијем празновању крсне славе имамо нешто више података је Kарађорђе. Познато је да је његово крсно име био дан Светог Kлимента (8.12/25.11.), који је у устаничко доба свечано прослављан. Kарађорђе је као и сваки угледни свечар, позивао виђене госте, стране дипломате и домаће војводе.
У току славске вечери, поред јела и пића, расправљало се и о круцијалним политичким питањима. Тако на пример, 1808. године, управо на вождовој слави донет је други по реду уставни закон.
Слава је прослављана у вождовом конаку у Тополи, поред које се налази и његова задужбина црква Пресвете Богородице.
Промена крсне славе
Kарађорђеви наследници наставили су да празнују и обележавају Светог Kлимента, све док његов унук Петар није одлучо да направи до тада „преседан“ међу српским династијама. Петар је одрастао у емиграцији. Имао је 16 година када је због абдикације свог оца Александра и династичке промене морао одселити из Србије.
Често је мењао локације, ратовао и писао, носећи са собом носталгију за отаџбином, а онда је решио да се скраси, показаће се привремено.
Године 1883. оженио се црногорском принцезом Зорком, ћерком књаза Николе, и засновао породицу на Цетињу. Од укупно петоро деце, троје је преживело.
Пети порођај био је кобан како за новорођеног сина Андреја, тако и за Зорку, која је умрла услед компликација 4/16. марта 1890. са непуних 26 година. Мали Андреја, преминуо је свега неколико дана после мајке. У жељи да помогне својој супрузи, Петар И позвао је лекаре из Беча, али кнегињи није било помоћи.
Умрла је са речима: „Биће краљ“, мислећи на Петра Kарађорђевића, што се и остварило 13 година касније након Мајског преврата.
На сву ту несрећу и трагедију, Петар је од раније носио са собом још једну тугу. Две године пре поменуте смрти Зорке и њеног детета, Петар је изгубио брата Ђорђа који је изненада преминуо. Тако да се потоњи краљ нашао у врло тешком емотивном и животном периоду.
Налазећи се у изгранству, на „његова плећа“ спала је брига о деци, али и другим члановима породице Kарађорђевић.
Смрт супруге и новорођеног детета које управо носило име Андрија, створио је код Петра велику ожалошћеност и по сопственом признању, субјективни осећај да његовој породици тадашња слава (Св. Kлиментије), доноси лошу срећу. Стога се одлучио на потез да затражи од црквених власти допуштење за промену крсног имена.
Упутио је званичну молбу тадашњем Митрополиту београдском Михаилу који му је дао допуштење и благослов да промени своју крсну славу.
Митрополит Михаило у то време резидирао је у Београду. Био је опозиција краљевима Милану и Александру Обреновићу, тако да није марио за потенцијалне последице због преписке са претедентом из династије Kарађорђевић. До своје смрти спорадично је одржавао контакте са Петром.
Према историјским изворима и сећању савременика на одлуку Петра Kарађорђевића да своју стару породичну крсну славу замени прослављањем другог свеца као заштитника породице, утицало је неколико личних разлога:
Ову његову одлуку додатно је подгрејао аманет његовог оца, кнеза Александра Kарађорђевића који се током живота водио истом намером да промени крсну славу, али по сећању савременика за тај корак није имао храбрости, страхујући да ће се нешто још додатно десити.
Сама одлука да прекине обележавање дотадашњег породичног свеца, и да за нову крсну славу одабере св. Андрију изазвала је примедбе и дисуксије код других чланова дома Kарађорђевића. Међу њима је тада, још увек постојао је свеже сећање на трагичан породични тренутак абдикације кнеза Александра са српског престола и њиховог колективног одласка у емиграцију, и то управо на празник св. Андреје 1858. године.
Знаменита Светоандрејска скупштина тога дана изгласала је неповерење Александру и формално омогућила династичку промену престолу.
Остало је забележено да је Петров агрумент на критике рођака био: „Свети Андрија нас је протерао, свети Андрија ће нас и довести на престо Србије“. Судбином или реалним политичким околностима, Петар се 13 година касније заиста вратио у Србију и понео краљевски ореол. У новим околностима Свети Андреја постао је заштитник владарске породице и прослављан је на двору као својеврсни дворски догађај.
Године 1911. Kраљ Петар свечаном церемонијом увео је у војни протокол гарнитуру пуковских застава које су све на свом реверсу, носиле лик иконе Светог Апостола Андреја.
Управо те пуковске заставе, прославиле су српску војску током Првог светског рата.
Извор:Nacionalist.rs
