Ала (одомаћена турска реч) је зооморфно биће, сродно аждаји и змају.
На Косову се казује да је ала огромна, с репом који се спушта до земље а главом у облаку. Ако би јој човек спазио главу, онда би од страха померио памећу.
Она је необично снажна: “Јак као ала!” Прождрљива је и несита: “Ждере као ала!” Највише се јавља и пакости људима у првој половини лета, управо када дозревају жита; води црне и градобитне облаке, олују и буру, и њима туче и уништава летину (усеве и воће): “Бори се као ала с берићетом” (летином)!
Она се тада може видети у виду орла пред облацима и чује се њено пиштање. По власинским селима але купе туђу летину и односе у свој крај. Њима иду у сусрет змајеви (чувари усева у својим крајевима), па с њима воде борбу и разбијају облаке.
Але се и међу собом туку, леденим зрнима око чаробне палице, и тада пада град.
Уочи већих празника але се скупљају на игру. Када заиграју, подигне се вихор, и све што се нађе у њему оне однесу. Човек захваћен вихором мора да полуди.
У Срему се верује да але узимају памет и здравље. Човек постане алосан и полуди. Птица шева која, певајући, узлеће небу под облаке, постаје алосана и, приликом слетања, пада на земљу и разбија се. Ако је нађе пас и поједе, онда и он постаје алосан (побесни). Алосани бик, кад спази але пред облацима, истргне се из јарма и одлети им у сусрет, па се с њима туче.
Када наступи помрачење сунца или месеца, то их, верује се, заклоне але својим крилима, почну да их нагризају и хоће да их прождеру. Када сунце поцрвени, онда га је облила крв од уједа ала, а када засветли, онда их је сунце победило. Док але ждеру сунце или месец, многи старији људи су утучени, не смеју се, а понеки у страху и плачу. Пеге на месецу су трагови задобијених рана од уједа ала. Када але буду успеле да поједу сунце, онда ће, по веровању, настати смак света. Да се то не догоди, људи пуцају из пушака према помрачењу, лупају у клепетала и звона, а жене непрестано бају.
Предање говори да су људи гонили неку алу, стигли је у Стигу (браничевском крају) и тешко ранили, а она рањена утекла у пећину код Голупца и ту угинула. Казује се да су од њене лешине настале голубачке мушице, опасне по живот људи и стоке.
Уз Белу недељу (седмицу) не мути се вода због ала. Када наиђу црни облаци, које предводе але, онда се виче: “Ало, не овамо, путуј на Татар-планину!” Када се појави вихор, у коме играју але, онда се на њега пљује и говори: “Под лево колено!” Пре него што се дигне олуја износи се пред кућу сто и на њему хлеб, со, нож црнокорац и секира са окренутом оштрицом према облаку. Але пред облаком прогоне змај, смук, здухаћ и нага видовита жена.
Але се претварају у људе и животиње, и тада их могу видети само шестаци (који имају на свакој руци и нози по шест прстију). Приликом њихове посете кућа се затресе.
Але се скупљају ноћу уочи већих празника, свраћају људе с пута и јашу их по потоцима. По предању, оне хватају децу, односе их у своја станишта и тамо прождиру. У њиховим стаништима налазе се дечје кости и проливена крв. Прождиру и волове.
У својим становима скидају своје главе с рамена, па их бишту, а на њихово место стављају коњске. Ала одлази у лов с ћосом, спаљује змаја, скаче у казан с врелом водом.
Алу је преварио Циганин када су одмеравали снагу, а лисица је преваром сагорела алу. Грешна царева кћи претвара се у алу.
Сродна веровања о али имају Арбанаси и Грци. Алом или ала(х)уком назива се студени ветар северац који, у свом наглом кретању, звижди као ала, чупа дрвеће из корена и диже кровове на зградама.
Извор:Vesti-online.com
