Пише:  Емил Влајки

На примјер, споменимо неколико геноцида:

*Геноцид над Индијанцима у САД.
*Геноцид над Абориџинима у Аустралији.
*Геноцид над Арменцима од стране Турске тијеком Првог свјетског рата. Сматра се да је убијено од осамсто тисућа до милијун и пол људи. Турска то негира и кажњава затвором сваког тко то каже.
*Геноцид над Јеврејима у Другом свјетском рату.
Геноцид над Русима у Другом свјетском рату, 27 милијуна жртава.
*Геноцид над Србима, Јеврејима и Ромима у Јасеновцу од стране усташког режима. 
*Крајем Другог свјетског рата савезничке снаге су, без икаквог стратешког разлога, бомбардирале њемачки град Дресден, убивши притом неколико стотина тисућа незаштићених цивила.
*САД је бацио атомске бомбе на Хирошиму и Нагасаки у Јапану узрокујући притом стотине хиљада цивилних жртава.
Од свих наведених злодјела, само се геноцид над Јеврејима официјелно признаје!

Средином деведесетих, дешава се тешки злочин у Сребреници који је политички окарактеризиран као геноцид.

Није ствар само у томе што је број жртава (око осам тисућа) незнатан у односу на истинске геноциде. Нигдје не постоји документ који би говорио о намјери да се тај злочин изврши. Али оно што је за мене још важније, пошто ми је по мајчиној, јеврејској, линији побијено пола породице у Другом свјетском рату, је чињеница да су нацисти неселективно убијали све припаднике тог народа. Да су имали „српску концепцију геноцидности“ по којој се нису убијали жене, дјеца и старци (као у Сребреници) моја породица би преживјела рат, а исто тако и барем четири милијуна Јевреја. Због тога, називати сребренички злочин геноцидом, вријеђа моја осјећања и интелигенцију.  

НАПОМЕНА. Овај злочин је политички интониран из више разлога. Прво, назван је геноцидом што код јавног мнијења изазива снажне, негативне емоције. Затим, тиме се оправдавају сви НАТО злочини над Србима. У оно доба, тиме је била скренута пажња са америчко-хрватске операције „Олуја“ која је резултирала многим злочинима над Србима.

Политички карактер се огледа и у томе, што се сваке године врши укоп муслимана у Поточарима. Тај се догађај дифузира планетарно, и свјетско јавно мнијење се тиме подсјећа у континуитету на „српску геноцидност“.

А сада неке од неоспорних чињеница које се тичу броја сребреничких жртава. (као и у претходним колумнама, за све ово постоје адекватне фусноте које би у случају полемике биле репродуциране).  

Сто се тиче Срба, Црногораца, Хрвата и Муслимана, сви они припадају истој етничкој групи, говоре исти језик, дијеле исту повијест и имају исти менталитет. Нахушкани од Запада да се међусобно убијају, сигурно су починили свакакве злочине и етничка чишћења. У том смислу, нитко није невин на Балкану.

Чињеница је, да постоје тијела више од 300 убијених мушкараца којима су везане руке одострага и/или с повезом на очима. Хашки суд је претпоставио да су то били Муслимани. Притом:
-Не зна се када и у којим околностима је извршена егзекуција.
- Откопавање и преглед тијела у гробовима удаљеним и по неколико десетина километара далеко од Сребренице, вршили су искључиво стручњаци хашког суда, без присуства Срба, што није био најбољи начин да се осигура објективност експертизе.

Постоји још једна чињеница која тјера на размишљање. Наводни масакр Муслимана Сребренице извршен је према хашкој оптужници од 12 до 15 јула 1995. године. Међутим, већ се око 20. јула почело говорити о масакру од 6.000 до 12.000 особа, а конституирани су и спискови несталих особа од стране Муслимана. Просто је немогуће, да се у тако кратком времену и то у ратним увјетима, могло са извјесношћу тврдити нешто тако крупно.

Иронично и цинично, праве убице, САД-НАТО-ЕЗ коалиција са њиховим лидерима и "новинарима": Цлинтон, Блаир, Солана, Цларк, Аманпур, Схеа, итд, сада се постављају као судије пресуђујући лудилу југославенских народа које су сами испровоцирали.

Ратни заробљеници и мртви људи на бирачким листама

У сваком случају, судећи према чињеницама једно је сигурно. Након пада Сребренице, српске снаге су заробиле више хиљада муслиманских војника. За то постоје слиједећи разлози:
- Срби из Републике Српске чије је људство било мање бројно од муслиманско-хрватског, нису могли допустити ухваћеним муслиманским војницима да се врате на бојиште.
- Међу ухваћеним Муслиманима било је доста оних који су, под Орићевим руководством, извршили бројне злочине над српским цивилним становништвом у периоду 1992-1995.
- Постоје реалне претпоставке да је извјестан број муслиманских војника егзекутиран због претходно почињених злочина над Србима.
- Постоје реалне претпоставке да је извјестан број муслиманских бораца настојао да избјегне заробљеништво и у пробоју настрадао.
- Постоје реалне претпоставке да је извршен извјестан број злочина над заробљеним Муслиманима.
- Све остало, а прије свега планско погубљење хиљада ухваћених мушкараца, Муслимана, је сумњиво и до сада без икаквог озбиљног доказа.

У погледу листе од неколико хиљада "несталих" муслиманских војника коју је објавио Црвени криж, упамтимо слиједеће чињенице:
*Неколико хиљада муслиманских ратника побјегло је из Сребренице прије него што је град пао.
- Један чланак у лондонском 'Тимес-у' (2. аугуст 1995.) наводи да је неколико хиљада сребреничких војника пребјегло сјеверно од Тузле "без да о томе обавијесте њихове породице".
- Штовише, "међународни Црвени криж се обратио босанско-херцеговачким властима тражећи информације о неких 5.000 индивидуа које су побјегле из Сребренице, од којих су неки доспјели до средње Босне."
- Захтјев Црвеног крижа је био попраћен извјештајем УНХЦР-а број 37, датираним од 13. септембра 1995, у којем се тврди:

"Отприлике 5.000 сребреничких муслиманских трупа је напустило енклаву непосредно прије пада. Муслиманска влада је признала да су ови људи били премјештени у друге јединице њихових војних снага. Чињеница да њихове породице нису биле обавијештене била је оправдана обавезом да се чува војна тајна."
*Неки од ових људи били су након тога пронађени и заробљени у Жепи.
"Као што наводи Неw Yорк Тимес:

'Рањеници су били остављени, и када су босански Срби преузели град тог уторка, рањеници су били премјештени у Сарајевску болницу Кошево на лијечење. Многи су од њих започели своје путовање у Сребреници, а онда пребјегли у брда када је ова 'сигурносна зона' пала у руке босанских Срба 11. јула. Ови људи нису доспјели до Тузле, гдје је завршио највећи број избјеглица, него су постали браниоци Жепе.'"5
*Око 3.000 људи било је на изборним листама током опћинских избора у Сребреници 1996. и 1997.
*Почетком 1996. (17. јануара), манчестерски "Гуардиан" је објавио чланак о групи бивших муслиманских затвореника из Сребренице и Жепе који су били примљени у Дублину након што су били ослобођени.
*У истом чланку може се наћи и податак да су "стотине босанских муслиманских затвореника и даље заточени у два тајна логора у сусједној Србији,...и да је Црвени крст у Београду преговарао неколико недјеља да се ти људи пусте и да им се понуди уточиште у трећим земљама."
*САД су одлучиле да прихвате двије стотине и четрнаест Муслимана који су, након пада Сребренице и Жепе, били заточени у српским логорима и да им понуди статус избјеглица.
*На листи "несталих", више стотина особа је било већ мртво. "Професор Миливоје Иванишевић са Универзитета у Београду прегледао је детаљније листу Црвеног крста и открио да је садржала имена људи који су били преминули прије него што су трупе босанских Срба ушле у Сребреницу."

САД сателити и У-2 докази

Према "New York Times-у": "10. аугуста 1995, вода америчке делегације у УН, Madeleine K Albright, показала је на затвореној сједници Вијећа безбједности УН одабране фотографије двију локација. Затим је рекла, 'Видјет ћемо да ли ће босански Срби покушати да избришу доказе онога што су учинили.'"

*На основу ових фотографија су Вијеће безбједности и Суд за ратне злочине за бившу Југославију оптужили Караџића и Младића да су наредили масакре ухваћених муслиманских војника након пада Сребренице.

Коментар
*Ни штампи ни Суду нису биле доступне све фотографије.
*Цлинтон-ова администрација објавила је три од осам фотографија које су показане Вијећу безбједности.
- Једна од три фотографије показивала је "раскопано земљиште".
- Друга је наводно показивала велик број мушкараца на једном пољу близу фудбалског стадиона око 5 миља од Сребренице.
- Задња је фотографија показивала широко подручје свјеже раскопане земље, чиме су се хтјели сугерирати наводни масовни гробови.

У сваком случају, тешко је вјеровати да су чланови Вијећа безбједности, самим тим што су видјели фотографије, могли непобитно закључити да је "сребренички масакр" почињен од стране Срба пошто слике нису дословно ништа доказивале.

Новинари су се жалили да је САД влада одбила "да допусти новинарима да виде сателитске фотографије (...) за које се говорило да су приказивале људе окупљене на фудбалском стадиону. Амерички званичници су изјавили да су сателитске фотографије класифицирана информација, иако их је господа Албригхт претходно показала осталим члановима Вијећа безбједности."

Питање је слиједеће: Зашто је влада САД класифицирала (за наредних тридесет година, најмање) фотографије које су доказивале истинитост њених тврдњи о "масакру у Сребреници"? Да парафразирамо Схакеспеаре-а: Нешто је труло у држави САД.

Након показивања (пардон: прикривања) оригиналних сателитских и У2 фотографских снимака публици, зашто су САД сматрале неопходним да прошире гласине о томе да су Срби уклонили и кемијским средствима уништили хиљаде тијела која су наводно претходно били покопали испод тог "раскопаног земљишта"?

Масовни гробови, "нестала тијела" и спирала насиља

Поновимо:
*Познато је да током рата нема довољно времена ни прилике да се погинули сахране индивидуално. У том смислу, масовних гробова је било посвуда у Југославији. Међутим, питање се поставља гдје су тијела наводно неколико хиљада (6, 8,12.000) убијених Муслимана?

*Један дио тијела није могао бити идентифициран. Према томе, не можемо знати које су националности били ови људи ни када су умрли.
*У оно доба, Хашки суд је сматрао, што звучи просто невјеројатно, да идентификација тијела уопће није приоритетан задатак ове институције!
*До сада нема никаквих других чињеница. Према томе, сви закључци који слиједе из тога су идеологија, спекулација и/или пропаганда, као на примјер САД тврдње да су Срби уништили доказе служећи се корозивним средствима. Независни тимови истраживача нису могли пронаћи никакве трагове кориштења корозивних средстава.
У свему овоме испушта се из вида још једна важна чињеница. По сазнањима из већег броја западних извора, било је више него довољно елемената да се подигне оптужница против Орића и извјесног броја других Муслимана због убистава великог броја српских цивила у Сребреници и око ње. ИЦТY ће сигурно једног дана то урадити, али је његова досадашња шутња врло јасна.
*Наиме, подизањем оптужнице против Орића и осталих због масакра над српским цивилима, показало би се да су Срби имали оправданих разлога да, након пада Сребренице, пресуде злочинцима који су се налазили међу заробљеним војницима.
*Затим, испало би да су уствари Срби били ти који су били прве масовне жртве, па би евентуално мотив освете био много ближи мнијењу.
*Другим ријечима, разоткрила би се спирала насиља која би Сребреницу приказала у потпуно различитом свјетлу, тако да медијски пропагиран "српски масакр над Муслиманима" не би ни издалека имао садашњу тежину.

Kинтону је требало 5.000 муслиманских жртава

"Представници босанске заједнице окупили су се у Сарајеву 28. и 29. септембра (1993., Е.В.)... Делегација Босанаца из Сребренице је превезена у Сарајево хеликоптером УНПРОФОР-а да учествује у дебати. Прије тог састанка делегација је имала приватни састанак са предсједником Изетбеговићем... Неки од преживјелих чланова сребреничке делегације изјавили су да им је предсједник Изетбеговић рекао да је он знао за могућност НАТО интервенције у Босни и Херцеговини, али да се то могло десити само под условом да Срби упадну у Сребреницу и убију притом барем 5.000 његових људи."

Пошто је ова прича била такођер потврђена након пада Сребренице од других муслиманских лидера, постоји велика вјеројатност да је Изетбеговићу заиста била предложена ова срамна понуда од стране НАТО-а. Али НАТО је исто што и САД, а САД су биле, барем формално, исто што и Предсједник Цлинтон. Маркале масакри и могућност пада Сребренице са наводним муслиманским жртвама и "монструозним српским убицама" очигледно су свакога задовољавали:

- Предсједнику Kлинтону је требала за изборну годину 1996. једна мала војна побједа против Срба и коначни "мир" (колонијални САД протекторат) за Босну и Херцеговину.
- Западно јавно мнијење би уживало у новим ратним играма (НАТО напад на Србе).
- Пентагон би могао тестирати ново оружје на Србима.
- Војна индустрија би добила нове наруџбине.
- Пријатељи САД, конзервативни муслимански режими, били би задовољни, након подјеле Босне и Херцеговине, са ново-створеном муслиманском полу-државом у срцу Европе.
- Пад Сребренице и наводне муслиманске жртве заташкале би хрватско освајање Крајине и предвидљиво страдање српске популације са овог подручја.

Према томе, масакрл на Маркалама и пад Сребренице били су неопходни и морали су бити извршени.

Међутим, за наивног читаоца, један проблем остаје. Наиме, чак и да је Изетбеговић наредио својим трупама у Сребреници да се предају, није требало да Срби, након преузимања града, убију нити једну од оних пет хиљада "потребних жртава"!

Они који имају ову врст проблема, вјеројатно су несвјесни моћи коју има данашња тоталитарна пропаганда. Није важно да ли се нешто деси или не, зато јер се све може креирати и проширити преко медија.
На примјер, непостојећи логори "смрти" и "силовања" у БиХ који су били некритички прихваћени од стране западног јавног мнијења, отворили су могућност за сваковрсне "истините лажи". Западно јавно мнијење је жељно да учествује у империјалистичким САД-НАТО-ЕЗ акцијама јер му таква политика осигурава висок стандард, али хипокризијски тражи морално оправдање за то.

Kостојећа инфо-тоталитарна машинерија је савршено способна да створи илузије о овој врсти моралности. Није важно што ће се лажи послије открити, увијек има довољно нових империјалистичких игара да срамно измишљена те силом и уцјенама наметнута реалност падне убрзо у заборав.

Закључак. Нема разлога да се више троши вријеме на побијање вјешто изведене пропаганде око Сребренице.  Штовише, може се рећи да је Запад у току задњих десет година, лагао о свему осталом: српским "логорима за силовање" и" логорима смрти", о Маркале масакрима, о "Рачак масакру", о наводној смрти 100.000 или чак 500.000 Албанаца са Косова "убијених од стране Срба", итд. Према томе, зашто не би лагао и у овом случају?

Дакле, проблем није у истинитости чињеница о Сребреници, у сваком случају не за нове тоталитарне владаре. За њих су Сребреница и Маркале били само нека врст крваве али неопходне метафоре, пут до Даyтон-споразума, до колонизације Балкана, до остваривања нељудских геополитичких циљева.

У данашње вријеме догађаји типа "масакр" не морају се уопће догодити. Довољно их је само замислити. Остало је ствар тајних служби, чаробњака из агенција за односе са јавношћу и савезништва елита, медија и публике. Амерички филм 'Wag the Dog' сјајно показује како је постојећа стварност све више чиста илузија, а илузија све више постаје неподношљива реалност.

Поврх свега, Сребреница се мора сагледати у цјелини, почевши од масакра над српском популацијом у том подручју, кршења одлуке УН-а о стварању демилитаризиране зоне, политичких игара око Сребренице посебно у вези трагедије Срба из Крајине. Искључиво издвајање могућег српског злочиначког понашања из овог контекста препуног злочина и интрига свих врста и од стране свију, не представља никакву правду, већ чисту манипулацију и намјеру да се демонизира српски народ.

Остаје још питање несталих из Сребренице. У оном времену, Хашки Трибунал  није ишао иде даље од 6000 несталих. Вјеројатно не треба доводити у сумњу овај податак. Али ако је и тако, постављају се и слиједећа размишљања. Прво, рат је, што објашњава много тога. У Француској, без икаквог рата, нестаје годишње педесет тисућа особа. Затим, под претпоставком да су сви нестали Муслимани погинули, зар нису могли погинути на различитим бојиштима у БиХ? Све у свему, има пуно питања, пуно пропаганде, пуно емотивног набоја, пуно различитих интереса који су прикривени наводним или стварним масакром, премало директних доказа и апсолутног игнорирања претходних српских цивилних жртава на подручју Сребренице.

У четвртак читајте на Правди текст Емила Влајкија “Што се дешавало у Сребреници у јулу 1995. године”.

Предходне текстове Емила Влајкија читајте ОВДЕ.

Извор: Правда