Пише: Џевад Галијашевић
Током 1983. године, осуђен је на 14 година затвора.
У међувремену, 1984. године, његова књига "Ислам између Истока и Запада" бива публикована у Швицарској, под окриљем Босанског института који је основао Адил Зулфикарпашић у Цириху.
У њој Изетбеговић настоји дефинисати босанске муслимане као носиоце изградње исламског друштва у Европи и барјактаре политички усмјереног исламског учења. Некад сунитског а понекад и шиитског.
Контроверзни Изетбеговић, који је цијели свој живот „до подне мислио једно, а поподне друго“, у завршној речи процеса из 1983. године изјавио је да је волио Југославију, земљу у чијем ће рушењу немилосрдно учествовати само неколико година касније.
„Волио сам Југославију као што се воли своја земља. Волео сам име Југославија и волео сам њен лик на карти. Нисам учинио никакву штету Југославији. Ту штету су учинили они који су иницирали овај процес“ – рекао је тада Изетбеговић.
Деведесетих година прошлог вијека, одмах након освајања власти и подјеле инструмената моћи у Босни и Херцеговини, у савезу са идеолошки сродним партијама (СДС и ХДЗ) Алија Изетбеговић, Млади муслимани и руководство Странке демократске акције, отворили су директне канале комуникације и сарадња са “Муслиманском браћом” али и са владом Исламске Републике Иран. .
Један од сљедбеника Алије Изетбеговића и припадник организације „Млади муслимани“, осуђен у судском процесу из 1983. године, Исмет Касумагић, објавио је да се заједно с Омером Бехменом, јеш једним од осуђених „Младих муслимана“, а на захтијев самог Алије Изетбеговића, састао с представницима “Муслиманске браће у вријеме специјализације у Енглеској”. Та такозвана специјализација „Младих муслимана“, обављена у Енглеској, свакако је битно утицала на многе догађаје у рату деведесетих и у Босни и Херцеговини у којима су Британци и њихове службе имали непријатељску улогу, прво према Србима а затим и сваком могућем договору између Срба и Муслимана, што је било погубно за оба народа.
На састанку са Муслиманском браћом из Египта, Турске и Сирије, који помиње Касумагић, утврђено је да СДА и „цуијела Босна“ имају иста идеолошка опредјељења, а Касумагић их дефинише на сљедећи начин:
“С великим уважавањем гледамо на Муслиманску браћу и с пуно суосјећања пратимо њихова настојања да арапске земље буду исламске републике и да се уједине у свеисламску умму, управо како се то заговара у нашој ‘Исламској декларацији’”.
То је без сумње најважније што треба схватити ако се данас жели расправљати о Алији Изетбеговићу и његовом разорном и штетном дјеловању по мир и стабилност, Босне и Херцеговине.
Наравно да објективна анализа неког догађаја, личности или одређеног процеса, не може у себи садржавати пуно тога објективног, ако сте и сами били директно укључени у све то. Истовремено учешће у историјски важном догађају, је привилегија која може обезбиједити супериорнију позицију и обиље информација потребних за извођење правилних закључака, о ономе што је битно.
Познато је, да Алија Изетбеговић, за Бошњаке и Србе- Србију и БиХ, представља праву историјску непогоду. За лаике и необавијештене, ипак, постоји дилема: коју аргументацију и какву методологију је могао примјенити Мухамед Бороговац, у својој „Истини о Алији Изетбеговићу“, када је извео закључак да Алија представља „великосрпски пројекат“ и главног издајника државе БиХ и бошњачког народа?!
Кад се разгрну политичке магле и крене од, за комунисте критичне, 1987. године, може се утврдити, да су поједини академски и политички кругови у Београду, сматрали, да је вријеме да се Хамдија Поздерац уклони са власти и да се из затвора пусти Алија Изетбеговић, како би се активно укључио у почетак вишестраначја у СФРЈ-СР БиХ и прве изборе.
И не само он, него и тада ухапшени, Фикрет Абдић, бивши директор Агрокомерца, и главни кривац због афере, у познатом, издавању мјеница без покрића који су послужили као алиби за рушење Хамдије.
Тако је Хамдија присиљен да се повуче из Предсједништва СФРЈ, са мјеста потпредсједника и сигурног Предсједника у уставној, годишњој, ротацији, а Фикрет који је главни кривац и узрок, право из затвора, већ 1989. са Алијом Изетбеговићем, стројевим кораком, ушетао у ту институцију.
Наравно, Хамдија је дао оставку на све политичке позиције због Фикретове , т наводне финансијске акције а послије је дао „оставку“ и на живот и од стида и срамоте, због тога што је
доживио, од својих, превртљивих и кукавних муслимана, умро од мождане капи 1988.године, не дочекавши расплет око Алије и Фикрета нити заплет око Југославије и Босне и Херцеговине..
Свједочећи о том времену, Адил Зулфикарпашиц, ће са резигнацијом рећи: :
"Два дана по Изетбеговићевом пуштању из затвора он се нашао у Зурицху код мене. Ја сам знао да су му приликом пресуде 1983. одузета и грађанска права и да се грађанска права не могу вратити без новога процеса. Упитао сам Изетбеговића како је могао добити пасош тако брзо док му још ни грађанска права нису враћена? Он је само одговорио: "Ето, дали ми." Када се знају прилике у БиХ и када се зна ко је и коме могао тако дати пасош намеће се питање: "Ко је Алија Изетбеговиц?"
Све је почело у прољеце 1983., када је у Сарајеву ухапшена тзв. "група младих муслимана". Суђење је трајало цијело љето а казне су биле драконске. Међу осуђеним, уз Алију Изетбеговића су били: Мелика Салихбеговић, Хасан Ченгић, Омер и Салих Бехмен, Едхем Бичакчић, Џемалудин Латић, Хусејн Живаљ...
Значајну улога, Хамдије Поздерца, предсједника ЦК СК БиХ, у овом процесу „интелектуалци“ су представили потврдом организоване, комунистичке ујдурме да би се провело уклањање, неких политичких аматера.
Заборавио се повод: а повод је био радикални програм исламизације друштва и насилно прављење државе, познат као Исламска декларација. Промакла је и чињеница да је та "Исламска декларација" Алије Изетбеговица, издата од Београдског издаваца "Српска реч". Иначе, у то вријеме, Војислав Шешељ је организовао потписивање петиције, за пуштање на слободу "муслиманских интелектуалаца".
Истовремено писмо (насловљено "Представка") од двије стране текста, потписују књижевници и Академици САНУ тражећи хитно ослобађање из затвора, свих осудјених.
У "Представци" из 1986. године, измедју осталог пише:
"Чињенице које смо навели бацају неотклоњиву сенку на цитав Сарајевски процес и доводе у најозбиљнију сумњу оправданост и законитост казњавање СВИХ ОКРИВЉЕНИХ. Зато вам предлаземо да помилујете СВЕ ОСУЂЕНЕ у Сарајеву и тако омогућите пуштање на слободу оних који се јођ увек налазе на издржавању казне затвора." (У Београду 6. јуна 1986. године)
У име Одбора за обрану слободе мисли и изражавања потписали су: академик Матија Бећковић, академик проф. др. Димитрије Богдановић, др. Коста Чавошки, Добрица Ћосић, проф. др. Андрија Гамс, др Иван Јанковић, проф. др. Неца Јованов, академик проф. др. Михајло Марковић, академик Драгослав Михајловић, Борислав Михајловић – Михиз, академик проф. др. Никола Милошевић, Танасије Младеновић, академик др. Гојко Николиш, академик проф. др. Предраг Палавестра, академик Мића Поповић,академик проф. др. Радован Самарџић, академик Младен Србиновић, академик проф. др. Драгослав Срејовић, академик проф. др. Љубомир Тадић.
Алија је увијек био само мали, превртљиви дволичњак; старац задојен мржњом према Србима. Погрешно су га процјенили сви који су му вјеровали и били благи према њему. Такав Алија, никада није желио „Слабу Србију“. Он је желио да Србија изгори у пламену џехенема, да је нема и да буде избрисано све, што је икада свједочило о њој и српском народу. Да престану постојати и у историји.
Ријеч је о човјеку који је са 16 година (1941) приступио организацији Млади Муслимани у Сарајеву.
У Другом свјетском рату заступао је круте вјерске ставове који су га препоручили радикалним усташким круговима окупљеним око Хусејна Ђозе и Мустафе Бусулаџића. Због тих активности, 1946. године бива ухапшен и осуђен због значајне улоге у покретању исламског журнала Муџахид и сарадње са исламистичким и нацистичким круговима у окупираној БиХ.
Осуђен је на 3 године затвора због ширења вјерске мржње. Након одслужене казне, наставља да заступа исте политичке ставове а 1970 године, пише "Исламску Декларацију" – програм исламске обнове и изградње исламског друштва и државе, због које бива проглашен радикалним пан-исламистом. У њој Изетбеговић дефинише босанске муслимане као носиоце изградње исламског друштва у Европи и барјактаре политички усмјереног исламског учења. Некад сунитског а понекад и шиитског.
Осуђен је на 14. година затвора али излази из затвора након одслужених 5 година и 8 мјесеци, 1988. године. Његов спис "Биљешке из Затвора: 1983-1988" бива успјешно протурен изван затвора и објављен.
Биљешке из Затвора су конфузна анализа европских идеологија 20. вијека; расправа о комунизму, фашизму, капитализму и њихову релацију према исламу, а у суштини, су само наставак плагирања, за њега најважније књиге у животу: „Дилеме око Ислама“ , Мухамеда Qутба.
Ипак, те привидно интелектуалне и политичке активности, отварале су више, врата западним идеологијама него исламским. Бити муслиман на западу, значило је прије свега бити на западу, па тек онда, наћи прихватљиву политичку и идеолошку матрицу, која би, полуписменој свјетини у БиХ, градила илузију и привид те сугерисала постојање чврстог утемељења у Исламу.
Помињући га често, у своме „Сукобу цивилизација...“ Самуел П. Хунтингтон га назива крутим исламским догматом и вјерским фанатиком.
Јозеф Боданскy, у извјештају Америчком конгресу, фебруара 1996. тврди, да је, од Босне и Херцеговине направио одскочну даску за дјеловање Ирана у Европи.
Дан након смрти Алије Изетбеговића, тадашњи портпарол Хашког трибунала Флоренс Артман, открива:
"Алија Изетбеговић је био један од осумњичених и против њега је била у току истрага. Због његове смрти, истрага је обустављена".
Интересантно је да у Београду, не помиње, двоструки живот који је Алија деценијама водио. Иако је више од пола вијека, службено живио у браку с Халидом Реповац с којом је имао двије кћери и сина.
Брачна срамота породице Изетбеговић почела је почетком 80-их година, прије Алијиног хапшења и утамничења. Изетбеговић, наиме, 1981. године започиње емотивну и страсну везу с књижевницом Меликом Салихбеговић. Алија и Мелика су ступили у шеријатски брак, који је закључен у присуству уског круга вјерских службеника, у џамији у Високом. Вјенчао их је Шаћир Ћеримагић, познати сарајевски љекар, који је такођер живио у браку с двије супруге. Но путеви господњи су чудни и непредвидиви: шеријатски, тек вјенчани, „младенци“, осуђени су у процесу: у јесен 1983. Алија је осуђен због писања - Мелика због читања, његове “Исламске декларације”.
За то вријеме Халида Изетбеговић, из угледне партизанске породице Реповац, у њеном стану, у коме је живјела са цјелом породицом, је наставила подизати своју и Алијину дјецу. У њиховом, пропалом и несретном браку, рођено их је троје: двије кћери: Лејла и Сабина, те син, Бакир, политички насљедник, члан Предсједништва БиХ и Предсједник СДА. Искомплексиран због чињенице да је цјели живот издржаван од жене коју је издао, Алија као и у животу, наставља срљати и у политици. У име Бошњака – тада Муслимана, он објављује рат Србији и српском народу у цјелини.
Неспреман, неорганизован и беспомоћан, на војном плану, своју најслабију страну претворио је у медијски најјаче оружје: приказом беспомоћног муслиманског народа као жртве геноцида. Једино што су могли понудити западном и исламском свијету је била слика жртве и велико страдање увећано акцијама суровог убијања властитог народа које је чинила СДА.
Стратегија “беспомоћне жртве” уз подршку моћних исламских држава и организација, имала је за циљ: присилити међународне центре политичке моћи, да осуде „агресора“ јер проводи геноцид над Муслиманима БиХ.
Упркос свему, оријентација на војно, а не политичко рјешење, сукобљених националних интереса три народа у БиХ. константа је Алијине политике од међународног признања. Истицао је, да већ само постојање српских и хрватских националних интереса, њихова афирмација, имају за посљедицу “геноцидну политику” према Муслиманима, те је циљ његове политике “зауставити бројне геноциде” којима су муслимани у БиХ изложени вјековима.Тај приступ потврдиће у говору на самиту Организације исламске конференције у Цасабланци 13. децембра 1994.:
„Ми ћемо, са Божијом помоћи, коначно зауставити серију геноцида против муслиманскога народа која је почела прије три стољећа“..
Као творац идеје Исламског друштва и Исламске државе, организовао је муслиманске војне одреде, по угледу на Ханџар дивизију – мужахедине за које је Он био Абу Иззат и врховни заповједник, и га је коштало: Напад на Свјетски трговачки центар (WTC) у New Yorku 11. септембраа 2001. из основа мјења америчку и међународну политику према тероризму и према Алији. Након 11. септембра Алија више није био вјеродостојан политички лидер којега Американци уважавају. Мјесец дана послије напада на WTC, под притиском, поднио је оставку на мјесто предсједника СДА и члана Предсједништва БиХ и повукао се потпуно из политике. Ипак је успио, компромитовати и Србе и Бошњаке: Србе причом о геноциду а Бошњаке сарадњом са исламистичким тероризмом, те озбиљно и Бошњацима и Србима, смањити маневарски простор у борби за објективне колективне интересе и додатно ослабити перспективу мирног развоја у модерне, богате и политички важне националне заједнице.
Упркос томе, ових дана поводом 95.година од рођења Алије Изетбеговића писали су и говорили многи војници његове СДА али и понеки Србин, интелектуалац из Београда. Анализирајући српско-бошњачке писаније, мора се признати, мала је разлика у тумачењу лика и дјела Алије.
Један угледни српски интелектуалац и дипломата, са завидном биографијом, (Д.Т.) потцјењује зло и истиче активно визионарство Алије, његов снажан интелектуални и вјерски кодекс, високу моралност, израшлу из хабитуса вјерника и тумачи га као значајну историјску личност: Шта више, каже и то:
„ Био је, непоколебљиво доследан налозима неколиких високих и далеких, идеалних мета, због чега је на нивоу дневне политике савременицима и партнерима често изгледао неодлучан, загонетан и превртљив. Са друге стране, поседовао је људску чврстину и достојанство...“
Истина, замјерио је Алији и његовим насљедницима тезу, о нужности да Србија буде слаба, како би БиХ била јака, дубоко вјерујући да је то у Алијиној глави смишљено и да то није изјавио Хелмут Кохл у телефонском разговору са Франсоа Митераном непосредно пред објављивање смртовнице за СФРЈ, коју је морао комисијски, овјерити, рођени Парижанин, са енглеским именом, бивши предсједник Уставног суда Француске, Роберт Бадинтер..
Ипак, тај став, Хелмутха Кохла, посуђен од Аусто-Угарске, представља све оно важно, што се из интелектуалног али и српског угла, приговорило Алији.
Вјерски радикализам, тежак рат и улога у креирању новог лика српског народа у историји, сарајевски злочини и ритуална клања Срба на Озрену – 30.000 мртвих Срба и 100.000 укупно убијених, хиљаде порушених вјерских објеката и два милиона протјераних, „случајних“ жртава етничког чишћења у земљи, у вријеме након што је Алија дошао на њено чело.
Тероризам у Васе Мискина, на Маркалама и Тузланској капији, па Добровољачка и Казани; његово су (не)дјело.
Зато, Алија није био историјска фигура, јер није био субјект историјског процеса, који је био динамичан и значајан због много чега што није имало везе са њим. Он је само могао своме послушном народу обезбједити страдање и биједу, себи и својој гладној породици прибавити богатство пљачком хуманитарне помоћи, и на крају многе злочине подметнути Србима.
Биједа и неимаштина, узајамна мржња и трагични политички безизлаз, чине га највећим непријатељем Срба и Бошњака заједно.
Предходне делове фељтона прочитајте ОВДЕ.
Текст је писан искључиво за портал Правда, преношење је забрањено без сагласности редакције.
Извор: Правда
