Стана, сељанка из Црњелова поред Бијељине, родила се 1850. године, а када је стасала за удају, страсно се заљубила у Стевана Ковачевића с ким је наставила да живи у Шапцу. Све до 1876. ничим се није издвајла од осталих жена.
Када је избио српско-турски рат, 1876. године, Стеван, Станин муж, придружио се одреду дринских добровољаца и војевао против Турака у Подрињу, око Дрине. Стана није била као остале жене. Није могла да поднесе очекивање и стрепњу, већ је обукла мушко одело, везала косу под шајкачу, узела пушку и под именом Станко се придружила добровољцима.
Три месеца је подносила све ратне напоре са другим ратницима и нико није приметио да је жена, док је њен муж, иако не баш срећан што ратује уз жену, пажљиво чувао тајну о њеном јунаштву. Храбра Стана добила је сребрну медаљу за храброст због исказаног јунаштва под именом Станко, те је постала омиљена међу „браћом добровољцима“, како их је звала.
Трећег месеца Станиног ратовања њен муж Стеван теже је рањен у боју код Батковића и морао је да буде пребачен у шабачку болницу. Чврста у јуришима и под кишом куршума, жена-ратник није могла да сакрије бригу. Напустила је положај и отишла у болницу да негује рањеног мужа. Болничари и ратници су тек тада схватили да је Станко у ствари Стана.
Када је Стеван прездравио супружници су се вратили својој кући, а Стана је наставила да живи као и пре рата.
Ратни другови је нису одбацили и заборавили, била је равноправни члан удружења добровољаца и учествовала је у парадама и прославама.
На двадесетпетогодишњицу рата, 1901. године, добила је медаљу за војничке врлине.
Извор:Nacionalist.rs
