Бојан Димитријевић је рођен 1967. године у Београду. Завршио је Философски факултет Београдског универзитета почетком деведесетих година 20. столећа и започео своја истраживања везано за Други светски рат и поратно доба. У ИзСИ сретао је колеге које су прво били чланови Савеза Комуниста Југославије, па тек онда научници, јер су морали да публикују дела о догађајима из блиске прошлости тако да се слаже са званичном доктрином још увек постојеће земље. Управо је та острашћеност и субјективност страначких пијуна довела до тога да маса људи не верује у рад историчара, већ средином 1990-их година дошло је до извесног побољшања по овом питању и наука је дошла испред идеологије.
Како Димитријевић наводи на почетку емисије Разбуђивање, масовне ликвидације су комунистички прваци започели још 1941. године, међу којима су се истицали чете Коче Поповића, Пека Дапчевића, Слободана Пенезића "Крцуна", Александра "Леке" Ранковића...итд. Такође, наводи податак да је друга половина те 1941. године један страшан период за Србију и Србе уопштено јер су масовно и страдали, како од окупатора, тако и услед братоубилачких размирица.
Комунистичко руководство видевши да је слабије од четничких снага у Недићевој Србији се повлаче у Босну где настављају своје деловање. Моша Пијаде на 1. заседању АВНОЈ-а у Бихаћу крајем новембра 1942. године износи доктрину деловања у рату, тако што се бројност увећава са бескућницима односно онима којима је све срушено и спаљено.
У јесен 1944. године долази до тога да се надзире крај Хитлерове коалиције, јер је Италија већ годину дана капитулирала, Западни фронт је отворен и успешно заживео, док је на Источном фронту Црвена армија са својом војском ушла у Пољску, Мађарску, Чехословачку, Румунију и Бугарску... Истовремено се и ситуација на Балкану мења. Црвеноармејци помажу Титовим партизанима у Србији да остваре победу над четницима, који се у расулу повлаче ка Аустрији.
Тада је завладао свеопшти терор од Лесковца до Београда, јер су комунисти преко своје тајне полиције ОЗНЕ спроводили масовна хапшења и ликвидације и цивила и војника ЈВуО, Недићеве Државне Страже, Љотићевог Збора...итд. Њихов циљ је превасходно био да на време уклоне све потенцијалне противнике своје идеологије односно социјалистичке револуције, те су их називали лажно "народни непријатељи", а уствари је било реч о класним.
Видевши шта се дешава мноштво цивила кренуло је са преосталим једницама Равногорског покрета у избеглиштво преко Босне ка Италији почетком 1945. године, јер су веровали да ће их Западни савезници узети у заштиту. Један од вођа црногорских прогнаника био је митртоплит црногорско-приморски Јоаникије Липовац. Овде је реч о десетинама хиљада људи на том Маршу смрти. Пре него што су се извукли из Подриња у рејону Фоче дошло је до масовних бацања у неколико јама од села Миљевина до Калиновика. Пар месеци касније дошло је до великог обрачуна на Лијевча Пољу изнад Бањалуке, где су у борбама са хрватским усташама изгинули четници под командом потпуковника Павла Ђуришића.
Димитријевић у емисији наводи и ово... Касније избеглице (Срби, Хрвати и Словенци) долазе у јужне делове данашње Аустрије где су их прихватили Енглези, који их средином маја 1945. тек што је завршен Други светски рат у Европи предавају Титовим партизанима који су отпочели масовна стрељања и бацање у дубоке крашке јаме, највише их је било у околини Марибора, Кочевског Рога...итд. Директива за овакве злочине стигле су из Београда по Титовом усменом налогу.
Још једна занимљивост од Димитријевића јесте то што је навео податак, да са Блајбуршког поља Енглези нису предавани само Хрвате којих је било нешто више од 50.000... него да је ту било близу 6.000 Срба са простора Црне Горе. Исто тако, да словеначка ОЗНА није имала ратне заробљенике, већ су их све по кратком поступку ликвидирали (били су најкрволочнији).
Историчар Димитријевић објаснио је и термин "Зидани мост", да се ту конкретно није ништа десило иако већ годинама у јавности се помиње та локација као место великог страдања. Заправо то је обична раскрсница где је дошло до раздвајања ове велике групе избеглица, који су тек наредних дана страдавали на другим местима. 18. маја 1945. дошло је до ликвидације црногорских Срба које је извршила III ударна дивизија ПОЈ.
Република Србија је тек 2009. године формирала Државну комисију за проналажење и обележавање свих тајних гробниц... та институција не радила свега две године, а онда престала са радом.
У емисији је такође објашњено како је дошло до прикривања истине о масовним ликвидацијама који су се дешавале на самом крају Другог светског рата и мало после. Комунистички апарат је преко УДБЕ успевао да системом притиска, уцена, репресалијама, непристојним понудама... спречи излазак истине на светло дана. Данас то острашћени људи називају некаквом ревизијом историје, јер им се руши лепа слика о прошлости у којој су они лепо живели.
Извор: Правда
