Потписивање је обављено у Карбис Беју, Корнвол, Велика Британија, где су се састали поменути функционери.
Како се истиче у документу, главни циљ повеље је заштита принципа, вредности и институција демократије и отворених друштава што заједно одређује снагу држава и њихових савеза.
Аутори повеље напомињу потребу суочавања са свим најважнијим изазовима нашег времена, које намеравају да промовишу, подрже владавину права и помогну цивилном друштву и независним медијима.
Такође, аутори документа инсистирају на придржавању принципа суверенитета, територијалног интегритета и мирног решавања спорова, противећи се сваком мешању у унутрашње ствари независних држава.
Коначно, потписивањем ове повеље, Уједињено Краљевство и Сједињене Државе потврђују своју заједничку одговорност за одржавање колективне одбране, међународне стабилности и супротстављања претњама из сајбер простора, као и своју посвећеност да наставе да подржавају принципе глобалне економије 21. века засноване на принципима инклузивности и правде.
Историјске паралеле
Како су стране приметиле приликом потписивања, нови документ је директно инспирисан Атлантском повељом из 1941. коју су потписали британски премијер Винстон Черчил и амерички председник Френклин Рузвелт, која је у великој мери предодредила темеље послератног мира у Европи.
Касније се овом документу придружило још 10 држава, међу којима је био и Совјетски Савез. У томе нема контрадикције – повеља се званично сматра једним од најважнијих докумената антихитлеровске коалиције, па се учешће Совјетског Савеза у њој подразумевало.
Међутим, како је Михаил Мјагков, научни директор Руског војно-историјског друштва, професор катедре за светску и националну историју МГИМО-а, приметио, заправо се испоставило да је овај антинемачки документ био усмерен против самог СССР-а.
„Антихитлеровска коалиција, или, како је на Западу обично називају, Велика унија, показала се као изузетно јединствена појава у светској историји, будући да су, у заједничкој борби за тако праведну ствар, као што је уништење фашизма, државе са дијаметрално супротним политичким и друштвеним системима уједињене. И ово је била главна препрека.
Да, формално је Атлантска повеља била везана за конфронтацију са Хитлером, али су њене главне одредбе, као што је разоружање држава које су признали агресори, директно говориле да главна мета документа нец́е бити Немачка, већ земља која ју је поразила, односно СССР“, објашњава историчар.
Заиста, осми параграф повеље из 1941. каже да све државе света морају „из разлога реалног и духовног поретка“ одбити употребу силе. Истовремено, посебан акценат је стављен на земље које прете или могу да прете агресијом ван својих граница.
Према Черчилу и Рузвелту, такве земље морају бити разоружане без поговора. А, како примец́ује Михаил Мјагков, САД и Велика Британија – из очигледних разлога – нису себе уврстиле у ову категорију.
„Можемо рећи да су проблеми у антихитлеровској коалицији почели много пре краја рата. На пример, стране су немилосрдно одлагале отварање другог фронта, који је трајао све до 1944. Штавише, отворен је у оквиру операције Незамисливо, када су Британци и Американци, заједно са Немцима, требали да започну рат против Совјетског Савеза.
Москва је то, хвала Богу, спречила, пошто је прва успела да заузме Берлин. Тада су Лондон и Вашингтон коначно увидели како да воде конфронтацију са СССР-ом након завршетка рата“, напомиње Михаил Мјагков.
Према његовим речима, све је на крају довело до тога да је управо Атлантска повеља постала прави предзнак формирање УН, НАТО и почетак Хладног рата, постављајући темеље за формирање трансатлантског савеза и обуздавање СССР-а. Совјетски Савез, који је у својој победничкој офанзиви прошао пола Европе, одмах је сврстан међу потенцијално опасне државе, а савез социјалистичких држава, који је настао у источној Европи, проглашен је леглом нових тиранија.
Пут до пада
Упркос чињеници да је Хладни рат званично окончан 1990. године, постоје бројни докази да се конфронтација између Русије, наследнице СССР-а, Запада који представљају САД, Велике Британије и читавог НАТО блока, наставља до данас. Трка у наоружању, акутна политичка и идеолошка конфронтација, настанак нових војних и економских савеза, понављајуће међународне кризе (од Балканског рата до сукоба у Украјини) – све ове манифестације Хладног рата су и данас актуелне.
Оно што се свакако може приметити је непрестано ширење НАТО-а на исток. Како је руски председник Владимир Путин приметио, у свом недавном интервјуу, то се наставило чак и у оним периодима када су постојали прилично пријатељски односи између Москве и Вашингтона.
Сада, када НАТО озбиљно расправља о питању укључивања Украјине у своје чланство, ситуација изгледа потпуно катастрофално. Стога чињеница потписивања нове повеље од стране САД и Велике Британије, која директно упућује на документ из 1941. године, изгледа крајње симболично.
Администрација Беле куће је већ пожурила да увери јавност да нова Атлантска повеља не цепа светску заједницу и не враћа је у Хладни рат. Према изјавама из Вашингтона, документ, који су потписали Бајден и Џонсон, узима у обзир тренутни “много сложенији глобални пејзаж”, што имплицира уобичајене људске проблеме као што су климатске промене, или технолошки изазови.
Међутим, како је приметио Виктор Мизин, водећи истраживач Института за међународне студије МГИМО, дипломата и историчар, такве изјаве треба схватити искључиво као параван.
„Историја се још једном понавља. Ако су на почетку Хладног рата САД сматрале да су балтичке државе нелегално поробљене од наше земље, данас је Крим у овој позицији. Ако смо у прошлом веку са ужасом гледали на прву нуклеарну бомбу, или друге новитете Запада у наоружању, онда и сада, усмеравајући поглед ка Западу, не видимо ништа осим палисаде пројектила која је окренута према нама. И ова повеља, без сумње, такође понавља документ из 1941. године, са изузетком неколико козметичких амандмана“, уверен је стручњак.
Према његовим речима, аутори новог документа су, највероватније, својим потписивањем покушали да дају симболичан почетак нове, постпандемијске ере, која се, уз неке претпоставке, може назвати светском катастрофом сличном Другом светском рату. Међутим, у стварности, сваки пасус новог документа садржи директну алузију на Русију.
„У тексту се говори о заштити принципа демократије у целом свету, што аутоматски поставља питање критеријума демократије. Мислим да није тешко схватити ко ће их тачно установити. Потпуно исто се може рећи и о плановима САД и Британије да се суоче са климатским изазовима – у њихову категорију ће упасти земље које не одговарају „зеленом” курсу на Западу. И наравно, испада да је Москва поново окарактерисана као главни непријатељ, као и пре 70 година. Међутим, сада имамо значајног партнера у лику Кине “, сматра политиколог.
С тим у вези, Виктор Мизин је сигуран да потписивање повеље треба схватити као коначно скидање свих маски и покушај две равноправне атлантске силе да светски поредак коначно подреде својим правилима.
Међутим, данас (а то је потврдила и пандемија) све већи број земаља поново открива концепте као што су суверенитет и независност. Најтипичнији пример је пројекат гасовода Северни ток 2, који САД нису успеле да наметну Европи. А то значи, сматра Мизин, да нова повеља САД-а и Велике Британије једноставно нема будућност.
Извор: webtribune.rs
