Пише: Иван Пајовић
На почетку пандемије Русија је ушла у оштар ценовни рат са Саудијском Арабијом, али је тај рат изгубила. Када је на таласу пандемије короне нагло пала тражња нафте у свету, Саудијска Арабија је предложила смањење обима производње, али је то Русија одбила, бојећи се да ће изгубити свој удео на светском тржишту. Саудити ипак нису умањили, већ су повећали производњу, па је цена почела да пада још брже, чак је у једном моменту постала негативна.
Био је то занимљив, невиђен случај да су произвођачи нафте плаћали купцима само да би нафту узели, јер произвођачи нису имали могућности за складиштење. У том моменту Русија је почела да губи огроман новац, па је председник Путин хитно затражио сусрет са саудијским принцом Мохамедом Бин Салманом, који је тада као услов поставио умањење руске производње за око једну шестину дотадашње производње. Русија је на тај услов пристала, јер би продужетак ценовног рата могао потпуно уништити руску нафтну индустрију.
Овакво стање трајало је око годину ипо, тражња за нафтом је била на релативно ниском нивоу. Сада је тражња, а са њом и цена, почела да расте, достигла је ниво од пре корона-кризе и земље ОПЕК-плус су донеле одлуку да се повећа производња. Русија је добила право на свакодневно увећање производње за 100.000 барела. Испоставило се да Русија не може да постигне увећање у тој мери. Када је изгубљен рат са Саудијцима, затворене су хиљаде нискорентабилних бушотина углавном у Поволжју. Код већине тих бушотина постоји једна неугодна особина: када се прекине са експлоатацијом, нафта се повуче на већу дубину, па је потом или немогуће или веома тешко и скупо обновити експлоатацију. На овај начин Русија је изгубила колосалне количине нафте, јер су многе бушотине потпуно престале са радом и изгубљене.
Створила се необична ситуација да Русија нема могућности да повећава производњу нафте. О овоме су изјаве дали они најрелевантнији, топ-менаџери три највећа руска нафтна гиганта: Росњефт, Лукоил и Гаспромњефт.
Министарство финансија планира за 2022. годину стабилизацију производње нафте на предковидном нивоу од око 550 милиона тона годишње. Међутим, министарство енергетике са скепсом гледа на ту могућност, тврдећи да су природни нафтни потенцијали исцрпљени и у свим сценаријима прогнозира се од 2027. године искључиво опадајући тренд експлоатације нафте. Разлог за то се види и у активном преласку земаља Запада на алтернативне видове енергије.
Од како је Владимир Путин на власти у Русији, на руку му је ишло то што су веома дуг период нафта и гас имали високу цену. Од њихове продаје Русија је зарадила неколико трилиона долара. Толиким новцем могла се спровести модернизација земље, реиндустријализација, унапредити инфраструктура, спровести економске реформе… Међутим, тај новац као да је нестао, а Русија је и даље једна од сиромашнијих земаља Европе. Подаци говоре да се сваке године на оф-шор зоне из земље износи између 100 и 200 милијарди долара, које углавном завршавају у земљама Запада.
У Русији двадесет година нема ниједног крупнијег инфраструктурног пројекта какви су некада извођени у доба Совјетског Савеза. Просечна плата је око 550 евра, премда просек у Москви знатно одудара и износи око 1100 евра. Људи се из Русије исељавају стотинама хиљада сваке године, јер се чини да су перспективе у овој земљи у економском смислу веома песимистичне.
Текст је писан искључиво за портал Правда, преношење је забрањено без сагласности редакције.
Остале текстове др Ивана Пајовића читајте ОВДЕ.
Извор: Правда
