Историјски посматрано, Срби никада нису били расисти, првенствено из два разлога. Расизам као дискриминација по основу боје коже јесте дубоко антихришћанско и антиправославно осећање. То је заправо мржња према другим људским бићима на основу њихових физичких карактеристика које су Богом дане. У питању је толико страно осећање за једног православног човека, да оно директно негира Божије и библијске заповести о љубави према другим људима и негајењу мржње. Од нас православних хришћана се захтева да чак волимо и своје непријатеље и тлачитеље, те да се за њих и њихово спасење молимо Богу, што је изразито тешко с обзиром на палу људску природу.
Такође, расизам негира и читав низ православних светитеља и угодника Божијих који су било црне пути попут Светог Мојсија Мурина, који је познат и као ”Свети Мојсије Црни” или ”Свети Мојсије Етиопљанин”, било азијског или далекоисточног порекла попут Светог свештеномученика Митрофана Кинеског. И сам наш Господ у људском облику, заједно са својим апостолима, и читавим низом библијских пророка и угодника, био је припадник јеврејског семитског народа.
Други главни разлог због кога је расизам историјски стран Србима јесте што смо и сами били турско робље, односно готово поптуно обесправљена хришћанска ”раја” која је живела у исламском калифату, с обзиром да је турски султан Селим I 1517. године прогласио калифат у свом царству што је трајало све до успостављања Турске Републике 1924. Другим речима, наш живот у Османском Царству био је изузетно тежак и кретао се у координатама између изразито дискриминаторског шеријатског права које је хришћанима бранило најосновније слободе до самовоље турских моћника који су одлучивали о животу или смрти свог хришћанског робља по свом нахођењу. Ту је био и читав низ дискриминаторских пракси попут: читлучења (отимања хришћанских поседа и њиховог претварања у читлуке), данка у крви (пореза који се плаћао отимањем мушких глава), кулучења (робовски рад хришћана) и бројни други видови турског зулума. Због тога су се наши преци држали што даље од Турака, живећи у планинским пределима, подаље од градова и главних путева и често организовани у племенске и братственичке заједнице или породичне задруге. Овакав третман нису имали Срби изван Османске Империје, односно они делови српског народа који су живели у Хабсбуршкој Монархији, Венецији, Дубровнику и Русији.
Постоје сведочанства првог у историји познатог Србина који се населио у САД, Карађорђевог устаника, Ђорђа Шагића званог ”Џорџ Фишер” који је био један од вођа Тексашке револуције (1835-1836) како није могао да се начуди пракси робовласништва и трговине робљем које је затекао у Филаделфији, Њу Орлеансу и Галвестону у тек формираним Сједињеним Америчким Државама. Пошто су Тексас и Луизијана у којима је провео највише времена, биле робовласничке државе, остали су записи тога како му је робовласништво сметало и предвиђање да ће се у наредним генерацијама око тога водити грађански сукоби. На крају се по сопственој жељи повукао из робовласничких држава и населио у Сан Франциску у тек формираној савезној држави Калифорнији где је обављао више јавних дужности.
И на крају, имамо читаву лепезу сведочанстава српских официра и војника у Првом светском рату који су на Солунском фронту, у Северној Африци, у Француској и Великој Британији долазили у додир са војницима и људима из колонија ових великих колонијалних сила – српских савезника.
Преносимо и карактеристично сведочанство Светог владике Николаја Велимировића са Солунског фронта:
”Док су се сами Европљани туђили свих својих поданика, црнаца и жутокожаца, не хотећи с њима ни јести ни пити ни под истим шаторима боравити, дотле су наши војници с њима друговали, јели, пили, у болести обилазили их, у невољи помагали, на својим славама частили и гостили, разговарајући с њима прстима и рукама. Срби су на црнце гледали као на људе и понашали се према њима као према људима“.
Прадеда аутора овог текста је без икакве задршке одлучио да дели студентску собу са црнцем из једне француске колоније у западној Африци, након што су то одбијале да учине његове француске колеге, када га је српска влада заједно са стотинама српских ђака и студената послала после пробоја фронта на даље школовање у Француску.
Стога, расизам је један одвратан и страни осећај за српског човека. Он је наметнут европским народима кроз колонијална наслеђа бивших колонијалних сила или услед деловања разних тоталитарних идеологија попут националног социјализма тј. нацизма. Тај нацизам је однео толико много невиних српских живота да би прихватање некаквих елемената њихове деструктивне идеологије од стране српског човека представљао облик негације самих себе.
Ово је једна од многобројних фотографија српских војника са војницима из француских колонија са којима су се заједно борили и друговали у рововима Солунског фронта.
Извор: Историја Срба/ nacionalist.rs
