Пише: др Иван Пајовић
Труст злата назива се још и Златни картел. Какав је то тајанствени картел? Истрага oрганизације GATA дошла је до података да у том тајном договору учествују амерички Секретаријат финансија, Федерална резервна банка Њујорка (Federal Reserve Bank of New York), а такође и приватне банке светског калибра: Голдман Сакс, ЏП Морган Чејс и Дојче Банк. Од мање битних фактора, чији је задатак да спроводе појединачне операције откривене су Национална банка Швајцарске, Бундесбанк, неке крупне фирме за производњу злата и америчка Сити банк. Искусни учесници на тржишту злата добро знају да је већина понуде злата на светском тржишту пореклом из трезора САД и неколико централних банака. Злато из званичних златних резерви доспева на тржиште не као резултат његове продаје, већ посредством операција названих златни кредити или златни лизинг. Физичког злата у подземним складиштима више готово да нема, а уместо њега тамо се налазе потврде, назване „златна потраживања”. Раније, према прописима, постојала је строга подела златних актива на физичко злато и златна потраживања. Међународни монетарни фонд је својим методичним препорукама благословио консолидовани заједнички обрачун, допуштајући формирање опште суме злата – физичког плус виртуелног. Нема сумње да је ММФ то учинио под притиском свог главног акционара, Сједињених Америчких Држава, како би представници тзв. Златног картела могли прикривати своју преступну делатност.
Експерти покушавају да дођу до података колико злата се пребацује из трезора у Форт Ноксу на светско тржиште. Процене се прилично разликују. Просечна процена говори да је у питању не мање од 500 тона злата годишње. Ако би се рачунало од краја деведесетих година, сумарна количина превазилази 5000 тона.
Европа својим златом потпомаже амерички долар. Одлив злата ишао је и из других извора златних резерви, не само америчких. У периоду од 1999. до 2002. године, када се светско тржиште злата налазило на својој најнижој тачки у односу на претходних двадесет година, Банка Енглеске је на седамнаест аукција продала више од половине својих златних резерви, или око 400 тона злата. Одлуку о томе донео је ондашњи министар финансија Гордон Браун. У моменту продаје резерве су износиле 715 тона злата, а после ње остало је мало више од 300 тона. Зарада од продаје злата конвертована је у америчке доларе. У пролеће 2010. године британски парламент је спровео истрагу ове чудновате операције, чији су губици, имајући у виду цене злата у моменту истраге, процењени на седам милијарди фунти стерлинга. Сви учесници истраге јасно су се уверили да је операција спровођена од стране припадника тзв. Златног картела и имала за циљ учвршћење позиције америчког долара.
Швајцарска национална банка у првој половини двехиљадитих започела је активну распродају својих златних резерви. Уочи почетка продаје 1999. године званични подацио о количини злата у поседу државе Швајцарске говоре о 2950 тона, што је постављало ову земљу на друго место по резервама после САД. У периоду од 2000. до 2005. године Швајцарска национална банка продала је 1300 тона злата. Овакво поступање ове институције благо речено деловало је ирационално, јер су губици на овој трансакцији били очигледни. И тамо је спроведена истрага која је, како је и очекивано, остала без резултата.
Злато из Форт Нокса полако нестаје и за играње овакве игре понестаје ресурса. На земље које се налазе изван тзв. Златног картела Вашингтон је вршио веома груб, али закулисни притисак, принуђујући их да продају злато из својих резерви, јавно представљајући да те земље то раде добровољно потписујући споразуме. Те споразуме називали су Вашингтонским. До сада је било три Вашингтонска споразума о злату. Помоћу њих су господари новца успели да принуде на продају златних резерви не само Швајцарску и Велику Британију, већ и Француску, Холандију, Шпанију и Португалију.
Први Вашингтонски споразум о злату потписан је 1999, а последњи 2009. године, међутим земље-потписнице почеле су га отворено бојкотовати. После тога једини извор златне заштите долара остао је Форт Нокс, који свакако није бунар без дна. На сајту Секретаријата финансија САД по старом стоји податак о количини златних резерви у висини од 8100 тона. У току више деценија конгресмен Рон Пол је тражио извештај о стању златних резерви САД, али одговор није добио. Сличне податке тражили су и други сенатори и конгресмени, али су и они наишли на зид ћутања. Последњи извештај о стању златних резерви САД поднет је почетком педесетих година, у време председника Ајзенхауера.
Прича о златним резервама САД очигледно доказује да у овој земљи власт не представљају ни председник, ни сенатори, ни конгресмени, већ главни акционари Федералних резерви САД. Они себе одавно сматрају господарима новца и самим тим господарима Америке, са амбицијама да постану и господари целог света. Постаје јасно да ниједна земља која чува злато у Америци неће га добити назад. Постоје процене да су последње резерве америчког злата исцрпљене још 2011. године и да оне данас практично и не постоје.
Текст је писан искључиво за портал Правда, преношење је забрањено без сагласности редакције.
Остале текстове др Ивана Пајовића читајте ОВДЕ.
Извор: Правда
