Пише: Иван Пајовић
Вековима су односи две земље били веома сложени и често су једна другој биле главни непријатељи. Може се набројати дванаест великих конфликата између Русије и Турске, премда их је заправо много више. Први Руско-Турски рат започео је 1568 и трајао до 1570, а последњи конфликт је био на Кавкаском фронту у Првом светском рату од 1914. до 1918. године. Главне линије конфликта биле су на јужним границама данашње Русије, земље кавкаског региона, јужне територије данашње Украјине, територија Молдавије и делови Балканског полуострва. Као последица ових ратова, многе територије за које су се водиле борбе присаједињене су Руској империји, јер је она практично добијала све ратове. Иако земље Балкана нису ушле састав Руске империје, оне су временом формиране као независне, али под јаким руским утицајем. Вековна борба није вођена само за територије, већ је то био и судар хришћанства и ислама, што је играло важну улогу у неким регионима. На пример аутохтони народи Кавказа који су исповедали хришћанство добровољно су улазили у састав Руске империје како не би пали у руке Турцима и били присилно исламизовани. Борбе на Балкану имале су за циљ и учвршћивање православља у том региону.
Први светски рат учинио је крај обема империјама, после чега су односи Русије и Турске били поново успостављени у форми Совјетске Русије и Турске републике, када су земље на кратко постале савезнице. Обе земље су тежиле међународном признању, па су стога Лењин и Ататурк ушли у преговоре. Бољшевичка Русија је чак упућивала материјалну помоћ и војну технику Турској, сматрајући да је рат у Турској борба против империјализма, то јест земаља Антанте.
Односи су се пореметили двадесетих и тридесетих година двадесетог века, када је Турска почела да сарађује са земљама Запада, а Ататурк забранио све партије у земљи, укључујући и комунистичку.
У току Другог светског рата Турска је остала неутрална, премда се припремала за рат са СССР и прикупљала трупе у близини границе у почетку рата. Турци су очекивали веће успехе Немаца и припремали се да заузму Кавказ, на крају то ипак не учинивши.
После рата све се вратило на уобичајене позиције. Русија је поново постала непријатељ Турске, која се нашла са друге стране Гвоздене завесе ушавши у НАТО 1952. године. Због размештања америчких ракета на турској територији 1961. године избила је Кубанска криза, која је била најопаснији тренутак Хладног рата.
Иако је распад СССР-а поправио односе две земље, ипак они периодично бивају напрегнути. Турска се, као и много векова пре, поново устремила на Кавказ и шири свој утицај. После распада СССР на Кавказу су се појавиле три независне државе: Јерменија, Азербејџан и Грузија. Турска је ојачала свој утицај у Азербејџану, начинивши га својим најближим савезником. У последњем конфликту у Нагорно Карабаху јасно је ставила до знања колико је спремна да стане на страну Азербејџана. Ердоган као да води неку врсту хибридног рата са Јерменијом као савезницом Русије. Турска такође учвршћује односе са Грузијом, која је постала непријатељ Русије после конфликта 2008. године и тежи да уђе у НАТО. Са Јерменијом стање је стално затегнуто, јер Турска и Азербејџан непрекидно врше притисак на њу, строго водећи рачуна о реакцијама Русије.
Поред тога, Турска тежи да рашири свој утицај на туркијске народе бившег Совјетског Савеза, а то се односи како на земље Централне Азије, тако и на те народе унутар саме Руске Федерације, нпр. на Татаре.
С почетком грађанског рата у Сирији Русија и Туска су подржале супротне стране. Док је Турска подржавала опозиционе снаге, Русија је подржала званични режим Башара Асада. Због такве супротстављености избијали су инциденти, нпр. 24. новембра 2015. године турска авијација је оборила руски борбени авион СУ-24М, правдајући се нарушавањем ваздушног простора Турске. Инцидент је привремено проузроковао потпуни прекид односа две земље. Нова затегнутост настала је 2020. године због турске операције у Сирији под називом „Пролећни штит”, која је могла довести до директног конфликта руских и турских оружаних трупа на територији Сирије.
Турска страна не једном је иступала и по питању Крима, заступајући Запад и Украјину који полуострво сматрају украјинском територијом. Русија на то реагује изјавама да турска таквим изјавама угрожава њен територијални интегритет.
Приближавања између ове две земље дешавају се периодично и то обично неочекивано. Трговина између њих је развијена, активна и тече несметано. Руски извоз у Турску чини око 5% укупног извоза, а увоз је око 2% укупног увоза. Турски извоз у Русију је око 2% укупног извоза, а увоз око 11% укупног увоза. Турска економија више зависи од руске него обрнуто, што је уочљиво из процента турског увоза из Русије. Разлог за велики турски увоз из Русије је куповина енергената. Недавно, 2019. године довршен је гасовод „Турски ток”, који обезбеђује доставу гаса не само у Турску, већ и у Југоисточну Европу. У Турску долази велики број руских туриста, што такође утиче на економију Турске.
Турска купује оружје од Русије. Председник Ердоган је одлучио да се купи руски ПВО систем С-400, одуставши од америчког система Patriot, што је довело до одређене затегнутости са САД.
Може се извести закључак да Турска и Русија имају веома сложене односе. Упркос сталних појава конфликата, земље се повремено зближавају ради решавања текућих проблема. Зато је овакву врсту односа тешко назвати пријатељским или савезничким.
Текст је писан искључиво за портал Правда, преношење је забрањено без сагласности редакције.
Остале текстове др Ивана Пајовића читајте ОВДЕ.
Извор: Правда
