Свакако је јако широка тема, али вероватно планови за напад су се мењали јер и сам Иран је ојачао посебно ПВО око нуклеарних постројења, а Израел је набавио ловце пете генерације Ф-35И Адир. Ово је прича о томе
Израелске амбициозне припреме за напад на Иран почеле су још 2003, а Иранци су то тек схватили када су у јавност почели да цуре подаци о припрема израелских пилота.
Септембра 2007. године у једном иностраном војном часопису појавила се озбиљна анализа припреме напада на Иран тј. проигравање сценарија како би то изгледало. Израђене су три сценарија могућег војног напада на Иран:
1. Операција „ Опера 2“- израелски селектовани и хируршко прецизни напад на Иранска нуклеарна посторјења међу које спадају нуклеарни реактор Бушер, центри за обогаћивање урана Ком, Нант, Рамандех и фабрика за прављење атомског горива у Исфахану. Сви ови циљеви су смештени у западном делу Ирана, а напад би се требало одиграти по сценарију напада на нуклеарни рекатор Осирак у Ираку 1981. године и израелско бомбардовање сиријског нуклеарног центра Де ес Зора у унутрашњости Сирије на граници са Ираком 2007. године познатија као операција „ Воћњак“.
2. Операција "Мир на Блиском истоку" тј укључивање САД заједно са Израелом у напад на Иран. План би обухватио напад на 400 циљева широм Ирана са намером тоталног заустављања иранског нуклеарног програма комбинацијом доктрине прализирај и застраши која је примењена у Ираку 2003. и концепције глобалног удара применом стратегијских бомбардера Б-2, Б-1 који би носили нуклеарно наоружање , а операција би била пројектована ван кризне регије у овом случају САД полетање бомбардера.
3. Операција по узору на » Ирачка слобода« тј коалицијски сведимензионални општи напад на Иран са циљем промене државног уређења и „ демократизације“ државе применом целог спектра операција. Ова операција би наводно била заснована на два искуства оном над СРЈ 1999. и још модернијим и усавршенијим нападом 2003. године у Ираку. Уништење нуклеарних амбиција био би у овом случају секундарни циљ, а промена власти и друштвеног уређења примарни циљ напада.
Од све три највише изгледа има друга опција, а тај сценарио напада детаљно је објавио британски новинар Гордон Томас у својој књизи „ Тајни рат 100 година британске обавештајне службе МИ 6“ , објављена 2009 године.
".. За то време аналитичари из канцеларије за Ирак у Ваксхал Кросу проучавали су израелске планове о превентивном нападу на главна посторјења за обогаћивање урана у Ирану: на Нантс, на центар за прераду урана у Исфахану и реакатор тешке воде у Араку. Пенетрацијске бомбе са мањом ефикасношћу за напад на бункере употребљен би биле у Нанту, јер је постројење било закопано дубоко под земљом. То би било први пут после 1945. године откада су САД бациле бомбу на Хирошиму и Нагасаки да би било употребљено атомско оружје. Израелске бомбе би експлодирале са снагом која је једнака једној петнаестини бомбе која је бачена на Хирошиму. Две ескадриле израелских авиона Ф-15И и Ф-16И која имају базау у Негевској пустињи јужно од Тел Авива, су недељама и недељама вежбали да би извели овај задатак..... А сви би почело ласерским вођеним бомбама, намењеним да се забију дубоко под земљу, пре него што експлодирају. После ових ракета које су послате у Нантс следиће мини ракете са нуклеарним пуњењем које ће експлодирати добрих 20 метара под земљом како би вероватноћа радиоактивне прашине и кише биле мање. Аналитичари из канцеларије за Иран у Ми6 су научнике у британском нуклеарном центру Харвелу замолили да процене и израчунају степен ризика. Они су једном аналитичару рекли да то све зависи од дубине експлозије и њеног излазног смера. Нешто падавина биће сигурно......“.
Томас описује и друге знакове да се у том периоду Израел интензивно припремао за напад на Иран тако имамо откривање израелских авиона на прелету преко целог Медитерана у дужини од 3200 км колико износи пут од Тел Авива до Нантса.
Постојали су и други знаци па тако Томас наводи и изјаве Меир Дагана бившег директора Мосада који је имао скривене агенте у самим посторјењима и међу нуклеарним физичарима ( од 2011 интезивирана је ликвидација управо нуклеарних физичара ).
Коридори за прелет до Ирана
Теоретски напад на Иран требао би да тече у четири смера: а) Јужни смер дуг 2500 км, који до Ирана води преко Саудијске Арабије; б) Северни смер дуг 2600 км који води преко Средоземља и Турске директно до Ирана, али због заоштрених сукоба и минималне вероватноће да ће Турци дозволити прелет кроз свој ваздушни простор је у садашњој ситуацији посебно око напада на брод који је пловио ка Гази чак и тајни договор са Анкаром отпада; ц) трећа смер која би се активирала у случају свеопштег напада на Иран и четврта смер која би ишла преко Црвеног мора и Ормуза до циљева у Ирану.
Полетање израелске авијације обавило би се са неколико аеродрома. Тако се рачна да би вишенаменски авиони Ф-16И суфа ( олуја) и Ф-15И ра ам (гром) полетали са три аеродрома смештена у пустињи Негев, а то су: Берсхеба, Неватим и Рамон, а користиће се вероватно и највеће израелске ваздухопловне базе Тел Ноф и Хатзор одакле полећу авиони у нападу на Газу.
Да би Израелски авиони дошли до Ирана мораће прелетети неколико арапских земаља а то су : Јордан, Ирак. Најмистериознији правац остаје прелет авиона преко Кувајта и Саудијске Арабије. Кувајт је за Израелце посебно интересантан јер фигурира као најкраћи пут до нуклеарног реактора у Бушеру.
Израелски војни планери сматрају да би им посао увелико био олакшан како би бар један крак бомбардерског напада израелских авиона ишао преко Саудијске Арабије. Да се нешто кува потврдила је и израелска штампа 2009 године када је увелико писано да је тадашњи премијер Израела Ехуд Олмерт о тој могућности разговарао са неколико званичника саудијског режима, па је чак и шеф Мосада био у тајној посети Ријаду и шефу саудијске обавештајне службе како би разговарали о овој теми. Нико никад ово није демантовао нити потврдио али је зато британски лист Тајм 2007 дошао до потврде да је начелно постигнут договор о прелету израелских авиона преко Саудијске Арабије посредством америчких дипломата.
Неко ће поставити питање зашто баш Саудијска Арабија и одакле такво слагање са Израелом иако се декларативно у јавности износе оштра противљења па чак и претње јеврејској држави . Пре свега ваља осветлити неколико ствари: Иран за Саудијску Арабију постао је највећа могућа претња откада је почео развој свог нуклеарног програма. Управо у случају да се Иран домогне атомске бомбе и усавршавање, ракетног програма Саудијска Арабија би изгубила примат регионалне силе, а религијски план би играо значајну улогу пошто је Саудијска Арабија чувар сунитског ислама и брана пред најездом Шиита које предводи Иран. У случају да Иран добије атомску бомбу Саудијци би били принуђени да одговоре на два начина да и они сами крену у развој атомске бомбе ( новац није проблем) , али је ова ситуација мало вероватна и Американци се са њом баш и не слажу, и друга опција да друга земља у овом случају Израел за њих одради посао и онемогући Иран да добије атомску бомбу. Овакав став деле и друге земље залива којима је Иран трн у оку као што су Бахерим, Оман, Катар где постоји велика шиитска мањина која се стално буни због обесправљености.
Припреме израелских пилота
Искуство стечено у три операције у којима је учествовало израелско ратно ваздухопловство операција "Вавилон" 1981, операција "Дрвена нога" 1985 кад је гађано седиште ПЛО у Тунису и операција "Воћњак" 2007 када је бомбардован и до темеља уништен објекат који се доводио у везу са сиријским нуклеарним програмом у дубини Сиријске територије, као и бројне вежебе на Медитерану пружиле су Израелцима додатна искуства која би им помогла у мисији бомбардовања Ирана. Тако посаде имају обавезу темељног проучавања маршуте лета, тачке напајања авиона горивом, аеро-фото снимке циљева и детаљну метеоролошку ситуацију у рејону извођења борбених дејстава. Искуство претходних операција показало је да посаде на дуготрајним летовима поред себе морају имати освежавајуће напитке и воће, а неизбежне су кесе за урин.
Пилоти су досада у низу вежби и припрема за напад на Иран напрезани до крајњих граница употребе. Пилоти су обично имали дневно до четири налета у укупном трајању од четири до четири и по часа. После сваког слетања ангажовање пилота је уследило после три сата одмора. Карактеристично је и то што пилоти нису унапред занали циљ мисије. Вежбе које су трајале неколико дана показале су да је код половине посада замор и пад концентрације уследио после друогог дана вежбе, а то је посебно било израженеије већ трећег дана. Мали број пилота је успешно поднео четврти дан вежбе и претпоставља се да ће они запараво чинити језгро пилота који ће учествовати у нападу на Иран.
Занимљиво је рећи и да пилоти приликом оваквих дуготрајних вежби нису никада слетали на свој матични аеродром него су користили друге аеродроме у близини којих су се задесили. Све промене удара по циљевима и слетања добијали су у ваздуху. Значајну улогу одиграли и лекари, психолози и психијатри који су у договору са командантима летачких јединица одрђеивали које пилоте одмарати, а са којима наставити даљу вежбу јер су показали већу издржљивост.
Тачније радило се о прелету целог Средоземља од Израел па све до Гибралтара и назад пут дугачак скоро 2.500 км у једном смеру што донекле одговоара растојању Израела до циљева у Ирану.
Посебне вежбе обављане су и са пилотима летећих цистерни КЦ-130 и КЦ-135 које су засноване на путничким авионима Боинг Б-707 које су Израелци сами редизјанирали. Тачка на којој је вршено прво претакање било је у зони острва Крит, а друго уз Балеарска острва у близини Шпаније.
Занимљиво је споменути да последња тачка претакакња је уједно и тачка када се резервни пар враћао назад у Израел док остали су одлазили према задатом циљу и није био могућ више никав повратка било због техничких или емоционалних прилика. Управо због сложености мисије спорвођене су досада две вежебе у којима су се издвојиле посаде које су спремне за учествовање у оваквој мисији.
Извор: Курир
