Пише: Иван Пајовић:
Прво треба сагледати односе Русије и НР Кине до 1991. године. Од формирања Народне Републике Кине односи са СССР-ом били су блиски и топли. Совјетски савез је активно учествовао у изградњи кинеског социјализма у почетним фазама, снабдевајући Кину ресурсима и упућујући специјалисте разних струка. Међутим, после смрти Стаљина односи су почели нагло и перманентно да се погоршавају, да би се потпуно погоршали после рушења Стаљиновог култа личности. Кинеске власти су оптужили Совјете за ревизионизам и одступање од принципа марксизма. После пар година земље су потпуно прекинуле односе и фактички се нашле на ивици рата. Дошло је и до војног сукоба 1969. године око спорних територија, заправо око граничног Даманског острва, у коме је било више хиљада мртвих.
Упркос реформама које је спровео Денг Сјаопинг, односи између држава остали су и даље затегнути, а Кина је кренула у сарадњу са САД. У време Перестројке односи су почели да се помало побољшавају. После распада СССР почело је отопљавање односа и земље су кренуле ка зближавају. Економски односи су се обновили, а 2005. године регулисан је погранични спор око територија. Спорне територије, површине негде око 370 квадратних километара, припале су Кини,.
После увођења санкција 2014. године од стране земаља Запада, Русија интензивније ради на зближавању са Кином и труди се да успостави чврсту сарадњу. Мењајући свој вектор политике од Запада ка Азији, Русија се превасходно усмеравала ка Кини као највећим играчу у регион са којим има велику копнену границу.
Колико је Кина значајна за Русију говори податак да је 14% руског извоза усмерено ка Кини, док из Кине у Русију долази 22% руског увоза. Уколико се посматрају појединачне земље, Кина је највећи трговински партнер Русије. Међутим уколико се посматра Европска Унија, онда она има предност. Само на Немачку и Холандију отпада 18% руског извоза и 12% руског увоза.
Са друге стране, Русија није толико значајан партнер Кине. У кинеском извозу Русија учествује са само 2%, а у увозу са 3%. Најбитнији трговински партнери Кине су САД, Јапан и Јужна Кореја. Генерално гледано, Кина и Русија имају неупоредиво различите економије. Руска економија је осам пута мања од кинеске – она чини око 1,7 трилиона долара, док кинеска чини око 14,34 трилиона долара. Дакле, ове земље не могу бити равноправне, већ Русија може само бити у зависном положају од Кине. Док руска економија зависи од Кине, кинеска економија ни најмање не зависи од Русије. Парадоксална је чињеница да обе земље најбоље економске односе имају са својим геополитичким противницима, Русија са Европском Унијом, а Кина са САД.
После распада СССР-а Русија је постала најважнији испоручилац оружја у Кину. Разлог за то је што су многе западне земље својевремено увеле санкције на извоз оружја у Кину због крвавог догађаја на тргу Тјенанмен 1989. године, када је кинеска војска у крви угушила грађанске демонстрације. Кина је највећи купац ловаца типа СУ-35 и ПВО система С-400. Од најновијих заједничких војних пројеката најважније место заузима развој система упозорења о ракетним нападима. Руси су признали да су помогли Кини да развије систем противракетног упозоравања (СПНР), која је најважнија и најосетљивија компонента система управљања стратешким нуклеарним потенцијалом. Русија таквим системом располаже још од времена СССР, а Кини је постао неопходан због заоштравања односа са САД. Односи нису прошли ни без скандала, јер се Кина неретко бави плагирањем и крађом интелектуалне својине у свим сферама, па и у војној.
Последњих година Кина се труди да пређе на сопствено наоружање и да од највећег увозника постане највећи извозник оружја. За сада, Кина се као увозник оружја налази на трећем месту у свету, а као извозник на седмом месту. По производњи наоружања Кина заостаје само за САД. Војноиндустријски комплекс Кине производи све врсте оружја, укључујући и термонуклеарно. Генерално, Кина се интензивно наоружава и ослобађа од куповине иностраног оружја. Русија и Кина размењују и војна искуства. Прве заједничке војне вежбе спровеле су 2005. године са учешћем десетак хиљада војника, а последње до сада 2019. године.
Ове две земље су за последњих десет година потписале мноштво договора и споразума, од којих је најважнији Уговор о добросуседству, пријатељству и сарадњи из 2001. године који је обухватио скоро све аспекте сарадње. Обе земље су чланице БРИКС-а и Шангајске организације, али правог војног савеза Русије и Кине (налик на НАТО) нема и чини се да га никада неће ни бити. У међународним односима не уочава се нарочита солидарност. Премда се интереси понекад поклапају, некакве усаглашене и артикулисане заједничке међународне политике нема.
Пример за то је Крим – Кина није подржала Русију приликом присаједињења Крима и у Савету безбедности ОУН приликом гласања била је уздржана, практично не признајући анексију.
Разлог за то су вероватно добро промишљени економски мотиви којима се Кина води. Са друге стране, Русија не признаје суверенитет Тајвана и сматра га саставним делом НР Кине, мада са њим има економске односе. Русија такође признаје Тибет као саставни део Кине и из тог разлога не допушта посету Далај Ламе својој територији. У последње време Кину и Русију обједињује антизападна и антиамеричка политика.
Као закључак може се рећи да Кина и Русија активно економски и војно сарађују, имају заједничке интересе и заједничке противнике. Ипак, њихов однос немогуће је назвати савезом, немају једна према другој никакве обавезе у смислу заједничке одбране, а равноправно савезништво тешко да је могуће и због економске несразмере.
Текст је писан искључиво за портал Правда, преношење је забрањено без сагласности редакције.
Остале текстове др Ивана Пајовића читајте ОВДЕ.
Извор: Правда
